Blizak susret sa mrmotima

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ ITALIJE

DA LI biste želeli da upoznate jedno malo stidljivo stvorenje koje je i očaravajuće i zabavno? Dozvolite da vam opišem blizak susret koji smo moja žena i ja imali s grupom ovih krznenih životinjica zvanih mrmoti.

Nalazimo se na Dolomitima, planinskom vencu u severnoj Italiji, s pogledom na dva veličanstvena planinska vrha — Latemar i Katinaćo. Izabrali smo strmu stazu koja vodi do obronaka Katinaća. Na proplancima raste raznorazno cveće. Zastajemo da bismo se divili elegantnom divljem ljiljanu. Našu pažnju zaokuplja i crno smilje, mali cvast glavičastog oblika s jedinstvenim mirisom vanile. Do sredine jutra, sunce je zagrejalo koru raštrkanih četinara — borova, jela i ariša — koji ispunjavaju vazduh jakim mirisom biljnih smola.

Kasnije nailazimo na dolinu bez ijednog drveta. S naše desne strane je strma padina obrasla travom. S leve strane se nalazi veliko kamenje. Iznenada opažamo jedan hitar pokret. Okrenuo sam se instinktivno, ali sve je mirno. Kada sam pažljivije pogledao, uočio sam mrmota koji sedi na vrhu kamena. Možda je čitava kolonija nastanjena u šupljinama između ovog kamenja.

Mrmot je najkrupniji član porodice veverica. Jedna od najpoznatijih vrsta ovih debeljuškastih glodara je virdžinijski mrmot iz Severne Amerike. Mrmoti koji naseljavaju evropski deo sveta su alpski mrmoti. Oni su jako društveni i žive u kolonijama.

Skrenuli smo sa staze i pokušali da ga pogledamo izbliza, ali mrmot je nestao. Čekamo, u nadi da će se ovo stidljivo stvorenje ponovo pojaviti. Nekoliko trenutaka kasnije, moja žena uzbuđeno gestikulira. Eno ga jedan viri iza kamena! Njegovo  smeđesivo krzno se stapa s kamenom, pa se jedva primećuje. Kada sam pogledao pažljivije, opazio sam i jednog manjeg mrmota kako krišom gleda u nas. Malo dalje, vidimo još jednog mrmota— to bi mogao biti otac. Iako nismo sigurni da li je to baš tako, dopada nam se da ih posmatramo kao porodicu mrmota.

„Otac“ mrmot je visok oko 45 centimetara i sedi uspravno na zadnjim nogama, kao da je na straži. U međuvremenu se druga dva mrmota muvaju okolo po žbunju. Kada traže hranu, mrmoti kopaju zemlju prednjim šapama na kojima imaju snažne kandže. Kada pronađu neki koren po svom ukusu, sednu uspravno i prinoseći koren prednjim šapama ka ustima, glođu ga. Mrmoti jedu rano ujutru i uveče, a u međuvremenu se odmaraju. Osim bilja, jedu i skakavce, bube, gliste i ptičja jaja, ali ne skladište hranu u jazbini.

Porodični prizor je zabavan, ali kada sam pokušao da priđem bliže da ih fotografišem, sva tri mrmota su se ukočila. Na moj sledeći pokret, dolinom su odjeknula dva prodorna zvižduka „oca“ mrmota. U tren oka, „majka“ i „mališa“ su jurnuli u uske prolaze i nestali ispod kamenja. Na trenutak „otac“ zuri u mene. Zatim ispusti još dva zvižduka i odjuri za svojom porodicom.

Malo dalje u toj dolini, pronalazim jedan kamen koji izgleda kao idealno mesto za posmatranje. Pružam se preko njega i čekam. Ubrzo, dva mrmota odvažno izlaze na otvoreno. Jedan se penje na neki veliki kamen i leže potrbuške. Drugi se penje na taj isti kamen s druge strane. Pri susretu izgleda kao da su se poljubili.

I dalje posmatram mrmote, zadivljen njihovim brzim sitnim pokretima, koji su isprekidani dugim pauzama. Na svaki moj neznatni pokret, oni se ukoče i dižu glavu, spremni na sve. Potom nastavljaju svoj odmor, naizgled nezainteresovani što sam tu.

Primetio sam da je travnjak ispred mene pun otvora koji se lako mogu uočiti na osnovu gomila sveže zemlje. To su rezervni otvori njihove jazbine, u koju se sklanjaju ako osete neku opasnost tokom kratkih izlazaka u potrazi za hranom. Podzemne jazbine imaju jednu glavnu prostoriju koja je povezana s nekoliko sporednih tunela. Svaki tunel može biti dugačak od 1 do 6 metara i kroz ovaj lavirint mrmot se orijentiše pomoću svojih crnih brkova, to jest nosnih dlačica koje se nalaze oko njuške.

 Tokom surove zime, grupe od 10 do 15 mrmota se povlače u komore u kojima će provesti zimski san. I mladi i odrasli mrmoti iz različitih letnjih jazbina sakupljaju se u ovim prostorijama, koje prethodno napune suvom travom, i sklupčani jedan do drugog započinju svoj dugačak san. Temperatura njihovog tela pada ispod 8 stepeni Celzijusa, brzina otkucaja srca se smanjuje na tri do pet otkucaja u minuti, a vazduh udahnu svega dva do tri puta u minuti — što je za mrmote sama granica preživljavanja. Otprilike jednom mesečno, oni prekidaju san da bi išli u nužnike, posebno iskopane prostorije u drugom delu jazbine koje su hermetički zatvorene. I različite prostorije za zimski san su odvojene jedna od druge, ali nisu hermetički zatvorene. Na ovaj način se održava minimalan protok vazduha u jazbinama.

Naučnici već dugo pokušavaju da razumeju kako mrmoti preživljavaju zimske uslove. Skoro je otkriveno da zimski san regulišu izvesne žlezde, naročito štitna žlezda. Međutim, kada su ovim životinjama ubrizgali hormonske ekstrakte, one nisu utonule u zimski san. Ali, interesantno je da kada su izložene hladnoći tokom leta, ove životinje ubrzavaju rad štitne žlezde i metabolizam kako bi održale normalnu telesnu temperaturu. Očigledno je da instinktivno znaju da još nije došlo vreme za zimski san.

Toliko uživamo u posmatranju mrmota da ne primećujemo koliko je sati. Već je popodne, tako da se moramo rastati od njih i vratiti se u podnožje planine. Tamo stižemo u sumrak. Danas smo videli mnoga prirodna čuda, ali možda je vrhunac bio naš blizak susret s mrmotima.

[Slika na 16. strani]

Mrmoti se pozdravljaju

[Slike na 17. strani]

Alpsko cveće

Zvončići

Divlji ljiljan

Runolist

[Izvor slike na 15. strani]

Mrmoti: Gerken/Naturfoto-Online.de

[Izvor slike na 16. strani]

Mrmoti: Gerken/Naturfoto-Online.de