Ograda koja utiče na vremenske prilike

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ AUSTRALIJE

NEKADA je razdvajala Zapadnu Australiju od vrha do dna. Kada je 1907. završena, ova 1 830 kilometara duga ograda od drveta i žice bila je najduža konstrukcija te vrste na svetu. Njen zvanični naziv je „Zaštitna ograda protiv zečeva No. 1“.

Kao što njen naziv ukazuje, ovo je bila prva izgrađena ograda koja je služila kao zaštitnik protiv najezde zečeva, koji su krajem 19. veka nagrnuli prema zapadnom delu Australije. Danas je veliki deo ove stogodišnje barikade još uvek na svom mestu. Međutim, ona je poslednjih godina postala središte naučnih interesovanja iz jednog neobičnog razloga. Izgleda da ova barijera koju je napravio čovek indirektno utiče na lokalne vremenske prilike.

Pre nego što istražimo kako ova ograda koja je malo viša od jednog metra može imati takav uticaj, hajde da saznamo nešto o istoriji ove jedinstvene konstrukcije.

Borba osuđena na neuspeh

U borbi protiv invazije zečeva, od 1901. do 1907. na gradnji „Zaštitne ograde protiv zečeva No. 1“ radilo je i do 400 radnika. Prema Ministarstvu poljoprivrede Zapadne Australije „oko 8 000 tona materijala dopremljeno je brodovima i zatim prevezeno vozom do skladištâ, odakle je kopnom prenošeno do udaljenih mesta gradnje ograde pomoću zaprega s konjima, kamilama i magarcima“.

Sa obe strane ograde, radnici su raskrčili tri metra širok prostor kroz vegetaciju. Neka od posečenih stabala iskorišćena su kao stubovi za ogradu, a tamo gde nije bilo drveća postavljeni su metalni stubovi. Po završetku, ova ograda nije bila samo barijera za zečeve već i džombast put koji se protezao preko kontinenta.

Ova ograda je imala ulogu džinovske mreže, tako što je usmeravala zečeve koji su navirali u ograđen prostor, gde bi uginuli. Međutim, zečevi su na nekim mestima preskakali ogradu. Kako? Na svom upornom probijanju prema zapadu, oni su se penjali preko leševa drugih zečeva koji su stvorili visoke gomile uz ogradu, i tako su u velikom broju prelazili preko ograde. Izgrađene su još dve ograde koje su se nastavljale na prvu. Ukupna dužina ograde iznosila je 3 256 kilometara.

Dokaz ljudske izdržljivosti

Nekoliko graničnih stražara, kao što je F. H. Brumhol, obilazili su ovu ogromnu barijeru. U svojoj knjizi The Longest Fence in the World, Brumhol kaže: „Obaveze patrole... bile su da održavaju u dobrom stanju ogradu i stazu duž ograde... da seku šipražje i drveće na određenoj širini sa obe strane ograde [i] da održavaju kapije koje su se nalazile otprilike na svakih 20 milja [32 kilometra] duž ograde i da uklanjaju [zečeve] iz ograđenih prostora.“

Ljudi koji su u graničnoj patroli mora da su tokom obavljanja tog posla najusamljeniji na svetu. U društvu jedino svojih kamila, svaki član patrole bio je odgovoran za održavanje mnogih kilometara ograde koja je izgledala kao da se proteže u nedogled. Neki članovi patrole nisu imali čak ni kamile, zato što se od njih zahtevalo da dodeljeni deo ograde obilaze truckajući se na biciklu. Sada se ono što je ostalo od ograde obilazi relativno udobnim vozilima na četiri točka.

Neuspeh nije bio potpun

Iako ograda možda nije zaustavila najezdu zečeva, pokazala se kao efikasna prepreka za jednu drugu štetočinu — australijsku pticu emu. Više od 100 000 ovih džinovskih ptica koje ne lete, 1976. se uputilo prema plodnim poljima sa zapadne ograde. Ograda ih je zaustavila i premda je 90 000 ptica moralo biti ubijeno, veliki deo žetve te godine sačuvan je od propasti.

Posle te krize, 1 170 kilometara ove ograde je pojačano i pomereno kako bi se zaštitile obradive površine Zapadne Australije koje su još bile izložene emuima koji migriraju i čoporima divljih  pasa lutalica. a Zbog toga je ograda postala granična linija. Sa istočne strane se nalazi neobrađena pustoš unutrašnjeg dela Australije. Sa zapadne strane se šire uređena polja s poljoprivrednim kulturama.

Neočekivani meteorološki zid

Očigledan uticaj ograde na vremenske prilike može se pripisati drastičnoj razlici u vegetaciji sa obe njene strane. Naučni časopis The Helix kaže: „Iako izgleda neverovatno, količina padavina se na istočnoj strani ograde povećala, a na zapadnoj strani smanjila.“ Zato endemično bilje na istočnoj strani ima konstantno prirodno snabdevanje vodom, dok se zemljoradnici na zapadnoj strani sve više moraju oslanjati na sistem navodnjavanja. Nudeći jedan mogući razlog za te promene, gore navedeni časopis objašnjava: „Kulture s plitkim korenom u obradivom delu ne oslobađaju toliko vode koliko endemično bilje s dubljim korenom.“

Komentarišući o još jednom uzroku, profesor atmosferske nauke Tom Lajons kaže: „Mi pretpostavljamo da endemično bilje zbog toga što je mnogo tamnije od poljoprivrednog zemljišta oslobađa više toplote u atmosferu što dovodi do... jakog strujanja u vazduhu koje zatim pomaže da se formiraju oblaci.“

Možda zaštitna ograda protiv zečeva nije zaštitila zemljoradnike Zapadne Australije od najezde zečeva, ali njen vidljiv uticaj na vremenske prilike i pouke o tome da je potrebno dugoročno upravljati zemljištem ipak se mogu pokazati kao vredne.

[Fusnota]

[Mapa na stranama 14, 15]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

„Zaštitna ograda protiv zečeva No. 1“

[Slika na 15. strani]

Zečevi

[Slika na 15. strani]

Obilaženje ograde početkom 20. veka

[Slika na 15. strani]

Emui

[Slika na 15. strani]

S dužinom od 1 833 kilometra, „Zaštitna ograda protiv zečeva No. 1“ nekada je bila najduža neprekidna ograda na svetu. Ova ograda razdvaja pustoš od poljoprivrednog zemljišta, stvarajući tako meteorološki zid

[Izvori slika na 15. strani]

Sve slike u boji: Department of Agriculture, Western Australia; gore u sredini: Courtesy of Battye Library Image number 003582D