Vera pod kušnjama u nacističkoj Evropi

ISPRIČAO ANTON LETONJA

Hitlerove trupe su prešle austrijsku granicu 12. marta 1938. Na radiju su odjekivali marševi i politički slogani. Snažna patriotska osećanja su preplavila moju domovinu, Austriju.

NAKON što je Hitler preuzeo vlast, oduševljenje u Austriji je raslo. Mnogi su se nadali da će njegov „hiljadugodišnji rajh“ okončati siromaštvo i nezaposlenost. Čak su i katolički sveštenici, poneseni patriotskim žarom koji je zahvatio narod, pozdravljali Hitlera.

Iako sam bio mladić od tek 19 godina, nisam se zanosio Hitlerovim obećanjima. Nisam verovao da bilo koja ljudska vladavina može rešiti probleme čovečanstva.

Upoznavanje biblijskih istina

Rodio sam se 19. aprila 1919. u Donavicu u Austriji, kao treće i najmlađe dete u porodici. Otac je teško radio u rudniku. Godine 1923. poveo je celu porodicu u Francusku, gde je dobio posao u rudarskom gradu Ljeven. Zbog svojih političkih ubeđenja, bio je nepoverljiv prema religiji, ali majka je bila odana katolikinja. Od malena nas je učila da verujemo u Boga i svako veče se molila s nama. S vremenom je očevo nepoverenje prema religiji toliko poraslo da je zabranio majci da ide u crkvu.

Krajem 1920-ih, upoznali smo Vincenca Platajsa koga smo zvali Vinko, mladića jugoslovenskog porekla. On je bio u kontaktu sa Istraživačima Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati. Ubrzo je jedan Istraživač Biblije počeo da posećuje našu porodicu. Pošto je otac zabranio majci da odlazi u crkvu, ona je pitala Vinka da li se Bog može obožavati kod kuće. On je pročitao Dela apostolska 17:24, gde piše da Bog „ne živi u hramovima načinjenim rukom“ i objasnio da je dom prikladno mesto za obožavanje Boga. To joj se dopalo i počela je da prisustvuje sastancima koji su se održavali u domovima Istraživača Biblije.

Otac je zahtevao da prestane s tom ludošću, kako je to zvao. Da bi nas sprečio da se družimo sa Istraživačima Biblije, zahtevao je da svi prisustvujemo nedeljnim misama! Pošto je majka čvrsto odbila da ide, otac je odlučio da ja služim kao sveštenikov ministrant. Iako je poštovala očeve želje što se toga tiče, majka je i dalje usađivala biblijska načela u moje srce i um, nastavivši da me vodi sa sobom na sastanke Istraživača Biblije.

 Vinko i moja sestra Jozefine — ili Pepi, kako smo je zvali — simbolizovali su svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi 1928. Kasnije su se venčali. Sledeće godine im se rodila ćerka Fini u Ljevenu. Tri godine kasnije, pozvani su da punovremeno služe u Jugoslaviji, gde je delo Svedoka bilo ograničeno. Uprkos mnogim teškoćama, njihova radost i revnost u službi za Jehovu nije se umanjila. Zahvaljujući njihovom dobrom primeru, želeo sam da postanem punovremeni sluga.

Duhovni napredak

Nažalost, neslaganja naših roditelja dovela su do njihovog razvoda 1932. Ja sam se vratio u Austriju s majkom, dok je moj stariji brat Vilhelm (Vili) ostao u Francuskoj. Posle toga, nisam imao puno kontakta sa ocem. On je zadržao negativan stav prema nama sve do smrti.

Majka i ja smo se naselili u Gamlicu, jednom selu u Austriji. Ona je redovno sa mnom razmatrala publikacije temeljene na Bibliji, pošto u blizini nije bilo nijedne skupštine. Na svu sreću, da bi nas duhovno ohrabrio, Eduard Vohinc je dvaput mesečno dolazio na biciklu iz Graca, prevaljujući svaki put skoro 100 kilometara!

Na početku Hitlerove strahovlade 1938, uhapšen je brat Vohinc. Bili smo skrhani bolom kada smo saznali da je ugušen gasom u takozvanom eutanazijskom institutu u Lincu. Njegova izvanredna vera nas je ojačala da nastavimo da verno služimo Jehovi.

Godina vernosti — 1938.

Delo Svedoka u Austriji zabranjeno je 1935. Kada su Hitlerove trupe ušle u Austriju 1938, naša služba je postala krajnje rizična. Komšije su znale da smo majka i ja Jehovini svedoci, pa smo odlučili da ne privlačimo pažnju javnosti. Čak sam počeo da provodim noći u jednom ambaru kako bih otežao nacistima da me uhvate.

Početkom 1938, završio sam osnovno obrazovanje i počeo da radim u pekari. Pošto nisam želeo da kažem „Hajl Hitler“ i da postanem član Hitlerove omladine, otpušten sam s posla. Ali, bio sam odlučniji nego ikada ranije da krštenjem u vodi simbolizujem svoje predanje Jehovi Bogu.

Majka i ja smo se krstili 8. aprila 1938. Jedne noći, zajedno s još sedmoro njih, okupili smo se u jednoj osamljenoj kućici u šumi. Nakon govora za krštenje, na svakih deset minuta odlazili smo pojedinačno uskom stazom do perionice. Tamo smo se krstili u betonskom koritu.

Dana 10. aprila 1938, održani su lažirani izbori u vezi s pripajanjem Austrije Nemačkoj. Na plakatima širom zemlje pojavio se poziv „Da za Hitlera!“ Majka i ja nismo dobili poziv za glasanje, pošto nismo imali državljanstvo zbog našeg dugog boravka u Francuskoj — što je bila okolnost koja mi je kasnije spasla život. Franc Ganster iz Klagenfurta na jugu Austrije redovno nam je donosio primerke Kule stražare. Tako smo crpli duhovnu snagu iz Božje Reči pre nego što je Drugi svetski rat počeo da besni.

Moj brat Vili

Vili, koji je bio četiri godine stariji od mene, prekinuo je svaki kontakt s majkom i sa mnom nakon što smo napustili Francusku više od devet godina ranije. Iako ga je majka odmalena poučavala Bibliji, on je  bio zanesen verovanjem da je Hitlerov politički program bio ključ za slavnu budućnost. Maja 1940, francuski sud je osudio Vilija na dve godine zatvora zbog nacističkih ilegalnih aktivnosti. Ali je ubrzo bio pušten, kada su nemačke trupe okupirale Francusku. Tom prilikom nam je poslao razglednicu iz Pariza. Bili smo srećni zbog saznanja da je živ, a ipak šokirani kada smo videli šta je postao!

Tokom rata, Vili je mogao često da nas posećuje, jer je bio u dobrim odnosima sa esesovcima. Bio je očaran Hitlerovim vojnim uspesima. Na skoro svaki moj pokušaj da mu skrenem pažnju na našu biblijsku nadu, on bi uzvratio rečima: „Koješta! Pogledaj Hitlerov blickrig. Nemci će uskoro vladati celim svetom!“

Tokom jedne Vilijeve posete u februaru 1942, pokazao sam mu knjigu Neprijatelji, koju su objavili Jehovini svedoci. Na moje veliko iznenađenje, pročitao ju je u jednom dahu. Počeo je da shvata da je Hitlerov režim osuđen na propast. Budući da je podržavao jedan varvarski sistem, bio je spreman da ispravi svoju grešku bez odlaganja.

Vilijev stav za biblijsku istinu

Kada nas je Vili posetio sledećeg meseca, bio je potpuno drugačija osoba. Rekao je: „Antone, izabrao sam pogrešan pravac!“

„Vili“, rekao sam, „shvatio si to malo prekasno.“

„Ne“, odgovorio je, „nije prekasno!“ Biblija kaže da ’činiš ono što treba da činiš dokle god si živ‘, a hvala Bogu, ja sam još uvek živ!“ (Propovednik 9:10).

„A šta tačno nameravaš da učiniš?“, pitao sam.

„Pa, neću više da budem vojnik“, odgovorio je. „Nameravam da prekinem veze s nacistima i da vidim šta će se desiti.“

Odmah je otputovao u Zagreb da još jednom poseti našu sestru Pepi. Nakon što je tamo neko vreme posećivao ilegalne sastanke Svedoka, tajno se krstio. Izgubljeni sin se konačno vratio! (Luka 15:11-24).

Da bi umakao nacistima u Francuskoj, Vili je pokušao da pređe preko granice u Švajcarsku. Međutim, uhapsila ga je nemačka vojna policija. Izveden je na vojni sud u Berlinu i 27. jula 1942. osuđen na smrt zbog dezerterstva. Bilo mi je dopušteno da ga posetim u vojnom zatvoru Berlin-Tegel. Sproveli su me do jedne male prostorije gde je ubrzo ušao Vili, privezan za stražara. Kada sam ga video u tom stanju, suze su mi krenule na oči. Nije nam bilo dozvoljeno da se zagrlimo i imali smo samo 20 minuta da se oprostimo.

Vili je primetio moje suze i rekao: „Antone, zašto plačeš? Treba da si srećan! Toliko sam zahvalan Jehovi što mi je pomogao da pronađem istinu! Da sam umro za Hitlera, ne bih imao nikakvu nadu. Ali, ako umrem za Jehovu, siguran sam da ću uskrsnuti i da ćemo se ponovo videti!“

U oproštajnom pismu koje nam je ostavio, Vili je napisao: „Naš dragi Bog kome služim, daje mi sve što mi je potrebno i sigurno će biti uz mene do kraja, tako da mogu da izdržim i budem pobednik. Ponavljam, budite sigurni da nisam zažalio i da sam ostao nepokolebljiv u Gospodu!“

Sledećeg dana, 2. septembra 1942, Vili je pogubljen u kaznenom zatvoru Brandenburg, blizu Berlina. Imao je 27 godina. Njegov primer potvrđuje istinitost reči iz Filipljanima 4:13: „Za sve imam snage uz pomoć onoga koji mi daje moć.“

Vinkova vernost do smrti

Nemačka vojska je umarširala u Jugoslaviju 1941, zbog čega su Pepi, njen muž Vinko i njihova 12-godišnja ćerka Fini morali da se vrate u Austriju. Do tada je većina Svedoka u Austriji bila u zatvorima ili koncentracionim logorima. Pošto nisu imali državljanstvo — to jest, pošto nisu  bili nemački državljani — poslati su na prinudan rad na jednu farmu u južnoj Austriji, blizu naše kuće.

Kasnije, 26. avgusta 1943, Gestapo (nacistička tajna policija) je uhapsio Vinka. Kada je Fini pokušala da se oprosti sa svojim ocem, šef policije ju je udario tako snažno da je odletela preko sobe. Gestapo je više puta ispitivao i brutalno tukao Vinka i zatim ga poslao u kazneni zatvor Štadelhajm u Minhenu.

Dana 6. oktobra 1943, policija je i mene uhapsila na radnom mestu i poslala takođe u kazneni zatvor Štadelhajm, gde je bio Vinko. Pošto sam tečno govorio francuski, koristili su me kao prevodioca za francuske ratne zarobljenike. Tokom šetnji u zatvorskom krugu, imao sam priliku da razmenim novosti s Vinkom.

Na kraju je Vinko osuđen na smrt. Bio je optužen za snabdevanje Svedoka biblijskom literaturom i za finansijsku pomoć Svedokinjama čiji su muževi bili u koncentracionim logorima. Premešten je u isti zatvor blizu Berlina gde je Vili pogubljen. Tamo mu je odrubljena glava 9. oktobra 1944.

Poslednji Vinkov susret s porodicom bio je srceparajuć. Zatekli su ga svezanog i pretučenog, i jedva je mogao da ih zagrli zbog okova. Fini je imala 14 godina kada je poslednji put videla svog oca. Još uvek se seća njegovih zadnjih reči: „Fini, brini se o svojoj majci!“

Nakon očeve smrti, Fini su odvojili od majke i smestili kod jedne nacističke porodice koja je trebalo da je „prevaspita“. Često su je brutalno tukli. Kada su ruske trupe ušle u Austriju, ova nemačka porodica koja ju je toliko maltretirala bila je streljana. Tu porodicu su smatrali ozloglašenim nacistima.

Posle rata, moja sestra je nastavila s punovremenom službom. Služila je rame uz rame sa svojim drugim mužem Hansom Fersterom u švajcarskoj podružnici Jehovinih svedoka sve do smrti 1998. Fini je nastavila stopama svojih roditelja i sada u Švajcarskoj služi istinitom Bogu, Jehovi.

Konačno sloboda!

Početkom 1945, naš zatvor u Minhenu bio je među zgradama koje su bombardovane. Grad je bio u ruševinama. U zatvoru sam već proveo 18 meseci kada je napokon došao dan da me saslušaju pred sudijom. To je bilo svega dve nedelje pre nego što je rat zvanično završen 8. maja 1945. Tokom saslušanja sam upitan: „Da li ste spremni da služite vojsku?“

„Zatvoreniku nije dozvoljeno da nosi uniformu niti da kaže ’Hajl Hitler‘“, odgovorio sam. Kada su me pitali da li sam spreman da služim u nemačkoj vojsci, rekao sam: „Molim vas, dajte mi dokumentaciju o regrutaciji i ja ću vam saopštiti svoju odluku!“

Nekoliko dana kasnije, rat je završen i rečeno mi je da sam slobodan. Ubrzo nakon toga preselio sam se u Grac, gde je osnovana  mala skupština od 35 Svedoka. Sada u oblasti Graca ima osam jakih skupština.

Pomoćnik pun ljubavi

Nedugo po završetku rata, upoznao sam Helene Dunst, mladu nastavnicu koja je bila član nacističke partije. Bila je potpuno razočarana nacizmom. Tokom našeg prvog razgovora, ona je pitala: „Kako to da samo vi znate da je Božje ime Jehova, a drugi ne znaju?“

„Zato što većina ljudi ne istražuje Bibliju“, odgovorio sam. Zatim sam joj pokazao Božje ime u Bibliji.

„Ako Biblija kaže da je Božje ime Jehova, onda treba sve da obavestimo o tome!“, uzviknula je. Helene je počela da propoveda biblijsku istinu i godinu dana kasnije simbolizovala je svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi. Venčali smo se 5. juna 1948.

Dana 1. aprila 1953, postali smo punovremene sluge. Na kraju smo pozvani da pohađamo 31. razred Biblijske škole Gilead Watchtower-a, koja se nalazila blizu Saut Lansinga u državi Njujork. Tamo smo uživali u istinski srdačnom društvu studenata iz 64 zemlje.

Nakon diplomiranja smo ponovo bili dodeljeni u Austriju. Nekoliko godina, naš posao je bio da posećujemo skupštine kako bismo ih duhovno ojačali. Zatim smo pozvani da služimo u podružnici Jehovinih svedoka u Luksemburgu. Kasnije smo zamoljeni da se preselimo u podružnicu u Austriji, koja se nalazila u Beču. Dok smo tamo služili, 1972. smo počeli da učimo srpskohrvatski jezik kako bismo svedočili mnogim jugoslovenskim doseljenicima koji su radili u Beču. Sada u Beču ima osam jugoslovenskih skupština, koje sačinjavaju ljudi iz skoro svih delova Evrope!

Dana 27. avgusta 2001, Helene je zaspala smrtnim snom. Bila je pouzdan i dragocen pomoćnik i drug tokom 53 srećne godine braka. Sada je nada u uskrsenje u mom srcu vrednija nego ikada ranije.

Zadovoljan u Božjoj ljubavi

Uprkos tragedijama koje sam doživeo, rad u austrijskoj podružnici i dalje mi pričinjava zadovoljstvo. Nedavno sam imao prednost da ispričam lična iskustva na izložbi „Zaboravljene žrtve nacističkog režima“. Od 1997, ova izložba je obišla 70 austrijskih gradova, pružajući priliku preživelima iz nacističkih zatvora i koncentracionih logora da pričaju o veri i hrabrosti koju su pravi hrišćani pokazali kada su bili suočeni s nacističkim progonstvom.

Čast mi je što lično poznajem takve verne osobe. Oni predstavljaju izrazit dokaz istinitosti reči iz Rimljanima 8:38, 39: „Jer uveren sam da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni vladavine, ni ono što je sada, ni ono što će doći, ni sile, ni visina, ni dubina, ni bilo šta drugo što je stvoreno, neće moći da nas rastavi od Božje ljubavi koja je u Hristu Isusu, našem Gospodu.“

[Slika na 17. strani]

Naša porodica 1930. (sleva nadesno): ja, Pepi, otac, Vili, majka i Vinko

[Slika na 18. strani]

Moj brat Vili, neposredno pre pogubljenja

[Slika na 19. strani]

I Vinko i ja smo bili u kaznenom zatvoru Štadelhajm u Minhenu

[Slike na 19. strani]

Vinkova ćerka Fini je bila smeštena kod jedne okrutne nacističke porodice; ostala je verna sve do danas

[Slika na 20. strani]

Helene mi je bila dragoceni drug tokom 53 godine braka

[Slika na 20. strani]

Tokom govora na izložbi „Zaboravljene žrtve nacističkog režima“