Koliko čula stvarno imamo?

„Naša komunikacija sa okolnim svetom tako je efikasna i laka da je teško razumeti obim proračuna koji prate čak i najprostiju upotrebu čula“ (SENSORY EXOTICA — A WORLD BEYOND HUMAN EXPERIENCE).

ZAMISLITE da se vozite biciklom nekim mirnim seoskim putem. Dok okrećete pedale, senzori u nogama vam omogućuju da ih pritiskate taman onoliko koliko je potrebno kako biste održavali istu brzinu. Organi za održavanje ravnoteže vam omogućuju da ostanete uspravni; nozdrve osećaju mirise; oči upijaju panoramu; uši registruju cvrkut ptica. Ožedneli, uzimate bočicu s napitkom, služeći se receptorima za dodir u prstima. Jezične papile i senzori za vruće i hladno otkrivaju ukus tečnosti i njenu temperaturu. Senzori u koži i pri maljama na telu govore o jačini povetarca i, u saradnji sa očima, koliko se brzo krećete. Koža vas takođe obaveštava o temperaturi i vlažnosti vazduha, dok vam osećaj za vreme govori koliko se otprilike već vozite. Na kraju će vas unutrašnja čula naterati da se odmorite i nešto prezalogajite. Da, život je zaista veličanstvena simfonija čula!

Samo pet čula?

Koliko je čula budno tokom jedne ovakve vožnje biciklom — samo opštepoznatih pet: vid, sluh, miris, ukus i dodir? Kako kaže Encyclopædia Britannica, ovih pet čula je naveo drevni filozof Aristotel, čiji je „uticaj toliko jak da mnogi još uvek govore o pet čula, kao da ne postoji nijedno drugo“.

Međutim, prema istoj enciklopediji, studije koje su sprovedene samo na polju senzibiliteta kože „pružaju dokaz da čovek ima više od pet čula“. Kako je to moguće? Na izvesne funkcije koje su ranije bile svrstane pod čulo dodira sada se gleda kao na zasebna čula. Na primer, receptori za bol reaguju na mehaničke, termalne i hemijske sile ili supstance i razlikuju ih. Drugi senzori signaliziraju svrab. Činjenice pokazuju da imamo  najmanje dve vrste senzora za pritisak — jedne za lagan površinski pritisak i druge za jaču stimulaciju. Naše telo ima i širok spektar unutrašnjih čula. Koja je njihova uloga?

Unutrašnja čula

Unutrašnja čula registruju promene do kojih dolazi unutar tela. Ona signaliziraju pojave kao što su glad, žeđ, umor, unutrašnji bol i potreba za disanjem ili odlaskom u toalet. U saradnji s našim biološkim satom, unutrašnji senzori stvaraju osećaj umora na kraju dana ili osećaj klonulosti usled preletanja više vremenskih zona. U stvari, pošto možemo „osećati“ prolazak vremena, predlaže se da se osećaj za vreme uvrsti u spisak čula.

Imamo i vestibularno čulo, to jest čulo ravnoteže, koje se nalazi u unutrašnjem uhu. Ono reaguje na gravitaciju, ubrzanje i rotaciju. Na kraju, imamo i kinestetičko čulo, koje nam omogućuje da primetimo zategnutost mišića i, čak i zatvorenih očiju, kretanje i položaj udova.

Naravno, nemaju samo ljudi moć da zapažaju pomoću čula. I životinje poseduju mnoga čula, uključujući i neka stvarno zadivljujuća koja mi ne posedujemo. U sledećem članku ćemo osmotriti neka od tih čula. Takođe ćemo pobliže osmotriti sebe i jedinstvene osobine zbog kojih ljudi zauzimaju posebno mesto među živim bićima.

[Okvir/Slike na 4. strani]

Čudo ljudskog čula dodira

Ljudska ruka ima posebno istančano čulo dodira. Prema časopisu Smithsonian, istraživači su otkrili da naša ruka može registrovati tačku visine svega tri mikrona. (Ljudska vlas u prečniku ima između 50 i 100 mikrona.) Međutim, „koristeći reljefnu površinu umesto jedne tačke, istraživači su otkrili da ruka može registrovati neravninu visine svega 75 nanometara“ — a nanometar je hiljaditi deo mikrona! Ta zadivljujuća osetljivost se pripisuje tome što pri vrhu svakog prsta ima oko 2 000 receptora za dodir.

Čulo dodira takođe igra veoma bitnu ulogu u našem zdravlju i raspoloženju. „Kada nas neko pomazi, luče se hormoni koji nam mogu olakšati bol i razbistriti um“, kaže se u časopisu U.S.News & World Report. Neki veruju da će se dete sporije razvijati ako mu se uskrati nežan dodir.

[Izvori slika na 3. strani]

Oko: The Complete Encyclopedia of Illustration/J. G. Heck; uho i unutrašnje uho: © 1997 Visual Language; šaka: The Anatomy of Humane Bodies, with figures drawn after the life by some of the best masters in Europe . . . Oxford, 1698, William Cowper