Usamljena „dama“ sa Bosfora

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ TURSKE

KAO što majka stoji na kućnom pragu i čeka da se vrate ukućani, tako i ona vekovima stoji sama i napuštena na mestu gde Bosforski moreuz izlazi na Mramorno more. (Vidite kartu.) Brze struje i talasi koji se razbijaju o stenovitu obalu podsećaju na čipkani porub suknje. Sa svog povoljnog položaja, ova „dama“ — Devičanska kula — stoji kao nemi svedok istorije.

Ona je vekovima bila svedok potapanja brodova, haranja raznih vojski, krvavih sukoba i ispraznosti dvorskih zabava. Zaista, kada se spomene Istanbul, prva stvar koja mnogima pada na pamet jeste ova kula, koja je simbol starog grada.

Teško je reći zašto je kula mnogima privlačna. Svake večeri u suton ima nekog ko sa azijske obale posmatra preko moreuza Devičansku kulu sa obrisima Istanbula u njenoj pozadini. Možda tamo stoji neki starac i razmišlja o događajima iz svog života ili mladić, ispunjen nadom, sanjari o budućnosti. Ili se možda neka žena, koja je izgubila svoje voljene, posmatrajući kulu poistovećuje s njom. Jednom prilikom je turski pesnik Sunaj Akin, koji u svojim delima često spominje ovu kulu, rekao:  „Devičanska kula je zadnje mesto s kog bi trebalo gledati Istanbul jer se tada ne može videti njena lepota.“

Uopšte nije lako dokučiti njenu prošlost. U stvari, što više neko kopa po prošlosti ove „dame“ sa Bosfora, to mu je njena prošlost sve obavijenija tradicijom i legendama.

Rana istorija ostrva

Najranije poznate činjenice se ne odnose na kulu već na stene na kojima je ona sagrađena. Godine 411. pre n. e., u vreme rata između Atine i Sparte, Vizant (sada Istanbul) stao je na stranu Spartanaca. Tako je evropska strana Bosfora pristala uz Spartu, dok je azijska pristala uz Atinu. Na kraju je Atina pobedila Spartu, ali ona u početku nije preduzimala nikakve mere protiv Vizanta, već je umesto toga samo želela da preuzme kontrolu nad Bosforskim moreuzom i da ima dobit od poreza koji je nametnula na brodove koji tuda prolaze. Postoji mišljenje da je atinski general i političar Alkibijad sagradio na stenama carinarnicu. Međutim, ne spominje se da je tada tamo postojala kula.

Nekoliko godina kasnije, Vizant je došao pod vlast Atine. Strahujući od makedonskog kralja Filipa II, Atina je poslala 40 galija kako bi učvrstila svoj položaj u Vizantu. Zapovednik te flote, admiral Haris, bio je u pratnji svoje žene, ali se ona kasnije razbolela i umrla u Hrisopolju (Iskidar). Admiral Haris joj je podigao oltar, a jedna legenda kaže da je to učinio na stenovitom ostrvcetu gde je kasnije izgrađena Devičanska kula.

Kako je kula opstala?

The Book of the Maiden’s Tower kaže da je prvi objekat nalik kuli izgrađen za vreme vladavine Manojla I Komnina (1143-1180), kada je bila podignuta jedna omanja građevina s topovima.

Kada je Istanbul bio osvojen 1453, to malo utvrđenje je bilo sačuvano i potom i dalje korišćeno u vojne svrhe. Kasnije mu je bio pridodat drveni svetionik koji je gledao na Mramorno more. Posle osvajanja Istanbula, kula je nepomično posmatrala kako se nastavlja krvava istorija čovečanstva — sukobe brodova na Bosforu i vojnike koji se mačevima bore jedni protiv drugih. U borbama su se koristili teretni brodovi natovareni barutom i bilo čim što bi bilo zapaljivo.

Godinama je kula odolevala pustošenju zemljotresa i požara, dok nije naposletku 1720. gotovo cela izgorela. Damat Ibrahim Paša ju je ponovo sagradio u kamenu, pridodajući toranj s mnogo prozora, koji je bio obložen olovom. Godine  1829, u vreme izbijanja kolere, kula je služila kao bolnički karantin. Ubrzo nakon toga su na njoj izvršene poslednje veće popravke, za vreme Mahmuda II, 1832. godine. Godine 1857, nad njom je preuzela nadzor Uprava svetionika i ovlastila jedno francusko preduzeće da je pretvori u funkcionalan svetionik, koji je bio potpuno automatizovan 1920. Kula je služila kao svetionik skoro sto godina.

U vreme Otomanskog carstva, uglavnom je imala ulogu svetionika koji je noću pokazivao put. Međutim, koristila se i danju po maglovitom vremenu. U vreme oluja, brodići bi tražili sigurnost ukotvljeni uz kulu kako ih talasi ne bi razbili. S nje se u vreme državnih praznika pucalo iz topova.

S vremena na vreme, otomanski dvor je koristio kulu i u druge svrhe. Služila je kao usputna stanica za vladine službenike koji su bili prognani ili osuđeni na smrt.

Njena uloga se i dalje menja

Posle 1923, kula više nije služila kao državna ustanova, već samo kao svetionik. Tada, tokom teških godina Drugog svetskog rata, bila je restaurirana i unutrašnja konstrukcija je bila ojačana betonom. Posle 1965, kada je pripala mornarici, neko vreme je korišćena kao vojni saobraćajni centar. Tokom druge polovine 20. veka, kroz Bosfor je pojačan međunarodni pomorski saobraćaj s više većih brodova. Dolaskom velikih brodova, završila se era tihe usamljenosti Devičanske kule. Posle 1983, Turska pomorska uprava ju je koristila kao glavnu kontrolnu tačku za usmeravanje saobraćaja kroz moreuz.

Kratko nakon početka 1989, jedan krajnje neobičan novinski članak ponovo je privukao pažnju na „damu“ sa Bosfora. „Devičanska kula je otrovana“, glasio je naslov tog izveštaja, u kom se tvrdilo da se cijanid, koji se koristi za uništavanje štetočina koje su preplavile brodogradilišta, drži u kuli. Prethodno čuvan u pristaništu u jednoj zgradi koja je porušena kratko pre toga, smrtonosni otrov je prebačen u kulu „jer nije postojalo nijedno drugo mesto na koje bi se stavio“. Tako je usamljena „dama“ sa Bosfora bila zatrovana. Što je bilo još opasnije, primećeno je u izveštaju, ako bi došlo do eksplozije cijanidnog gasa, to bi bilo katastrofalno po Istanbul. Posle osam meseci velikog publiciteta u štampi i na televiziji, problem je bio rešen tako što su kontejneri s cijanidom napokon bili premešteni na drugo mesto.

Skoro da nije bilo iznenađujuće kada je maja 1992. jedna grupa mladih pesnika otišla do Devičanske kule i saopštila, da će uz podršku gradonačelnika, gotovo zaboravljena kula biti pretvorena u kulturni centar. Uostalom, ona je vekovima bila inspiracija velikom broju pesnika i pisaca. Uskoro je u njoj bilo puno izložbi umetničkih slika i fotografija, i bio je održan niz koncerata. Za to kratko vreme bila je proglašena „poetskom republikom“.

Devičanska kula danas

S namerom da se kula otvori za posetioce, 1999. su izvršene znatne popravke. Nakon toga, objavljeno je da će se za godinu dana, kao deo turističkog projekta, tamo otvoriti restoran i kulturni centar. Danas posetioci i turisti mogu posetiti restoran, kafe i bar, terasu za posmatranje i radnju sa suvenirima. Do kule se može stići brodićima s različitih lokacija u Instanbulu.

Mora se priznati da mnogi nisu blagonaklono gledali na restauraciju u komercijalne svrhe. Ipak, Devičanska kula je malo izgubila, ako je uopšte i izgubila, od svog šarma. Ako vas ikad put navede u Istanbul, obavezno posetite Devičansku kulu. Možda ćete se opustiti sedeći u bašti neke od mnogobrojnih čajdžinica na azijskoj strani odakle, dok pijuckate svoj čaj, možete uživati u jedinstvenom pogledu na Bosfor i Devičansku kulu. Tada ćete se, možda bar nakratko, prisetiti bogate istorije ove elegantne „dame“ sa Bosfora.

[Mape na 25. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

TURSKA

ISTANBUL

MRAMORNO MORE

Bosforski moreuz

CRNO MORE

[Slika na 25. strani]

Litografija iz 19. veka

[Slika na 26. strani]

Restoran

[Slika na 26. strani]

Durbin za posmatranje