Nakon eksplozije u hemijskom postrojenju

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ FRANCUSKE

SAMO deset dana posle napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku, ogromna iznenadna eksplozija u jednom hemijskom postrojenju 21. septembra 2001. razorila je predgrađe Tuluza u jugozapadnoj Francuskoj. Francuski časopis Le Point opisao je ovaj događaj kao „najgoru industrijsku nesreću u Francuskoj posle Drugog svetskog rata“.

Eksplodiralo je oko 300 tona veštačkog đubriva, što je napravilo krater širok 50 i dubok 15 metara. Od eksplozije praćene toplotnim i vazdušnim udarom poginulo je 30 i povređeno preko 2 200 osoba. Uništeno je oko 2 000 i oštećeno 27 000 kuća u radijusu od 8 kilometara. Nastala je panika, jer su ljudi pogrešno zaključili da je to bio teroristički napad i da je iz fabrike ispušten oblak otrovnog gasa.

Među Jehovinim svedocima je nekoliko njih bilo povređeno pri eksploziji, a mnogi su pretrpeli štetu na druge načine. Pokrenuti hrišćanskom ljubavlju, drugi Svedoci su odmah pritekli u pomoć (Jovan 13:34, 35). Evo izveštaja o pružanju pomoći.

„Od zgrade ništa nije ostalo“

Hudir je jedan od preživelih koji je radio u ovom hemijskom postrojenju. Od eksplozije i udarca krhotina koje su letele on se onesvestio, polomio vilicu i iščašio ključnu kost. Benžamen, koji je radio pored ovog hemijskog postrojenja, leteo je tri metra preko kancelarije i udario u zid. Staklo koje je prštalo na sve strane, iseklo ga je na nekoliko mesta i uletelo u desno oko, oštetivši mu vid. „Imao sam sreću što nisam sedeo za stolom“, kaže on. „Oko 600 kilograma cigli sručilo se na moju stolicu.“

Alen, nastavnik u školi koja se nalazila svega 200 metara od ove fabrike, nešto je fotokopirao kada se desila eksplozija. On kaže: „Od zgrade ništa nije ostalo, samo čelična konstrukcija. Ni zidovi, ni krov, ništa. Mene su povredili komadi stakla. Po celom licu sam imao duboke posekotine. Izgledao sam kao da me je neko udario toljagom po licu.“ Alen je ostao bez jednog oka i delimično izgubio sluh zbog eksplozije.

Brzo pružanje pomoći

Što god su pre mogli, starešine iz 11 skupština Jehovinih svedoka koje su bile pogođene ovom nesrećom kontaktirali su sa svakim članom svoje skupštine kako bi proverili da li su povređeni ili da li im je nešto oštećeno. Smesta su poslati dobrovoljci onima kojima je pomoć bila najpotrebnija. Ovi dobrovoljci su ubrzo utvrdili da je oštećeno oko 60 kuća Svedoka, i pomogli su oko preseljenja desetak porodica. Takođe su radili na popravci dve Dvorane Kraljevstva. Pored toga, pružili su praktičnu pomoć oko naplaćivanja odštete od osiguranja.

Katrin i Mišel žive baš preko puta ove fabrike. Katrin je vozila auto u trenutku eksplozije. Ona objašnjava: „Najpre smo osetili nešto poput zemljotresa. Nekoliko sekundi kasnije, čuli smo eksploziju. Onda smo videli kako se izdiže dim. Dovezla sam se do svog naselja; izgledalo je kao ratno poprište. Sve kuće su bile razorene, a izlozi na prodavnicama razbijeni. Ljudi su trčali ulicom. Drugi su sedeli ili ležali na putu, plačući ili vrišteći. Svi prozori, pa čak i okviri prozora na našoj kući, bili su izvaljeni iz  zida i nijedna vrata nisu ostala. Naša hrišćanska braća i sestre su brzo došli da nam pomognu. Po podne je već stigao jedan tim iz naše skupštine s kofama i metlama, kao i najlonima kojima su zatvorili prozore.“

Alen i Lilijan takođe žive pored ove fabrike. Eksplozija je potpuno uništila i njihov stan. „Sve je bilo smrskano“, kaže Alen. „Zidovi i crep su ispucali, a prozori, vrata i nameštaj bili su uništeni. Nije ostalo ama baš ništa. Hrišćanska braća su odmah došla da nam pomognu. Raščistili su ruševine i takođe pomogli da se očiste i drugi stanovi u našoj zgradi. Komšije su bile jako iznenađene kada su videle da je toliko ljudi priteklo u pomoć.“ Tog jutra pre eksplozije, Alena je telefonom pozvao jedan student Biblije i zamolio ga da imaju biblijski studij. Lilijan je otišla da obavi neki posao. Tako su oboje bili van kuće kada se desila eksplozija.

Pomoć koju su Svedoci pružili nije bila ograničena samo na članove skupštine. Nakon što su se pobrinuli jedni za druge, oni su pomogli svojim komšijama da uklone krš iz stanova i da zatvore polupane prozore. Komšije su bile jako zahvalne i iznenađene što im niko nije ništa naplatio.

Pomoć je ponuđena i lokalnim vlastima koje nisu bile spremne da saniraju tako veliku štetu. Svedoci su očistili škole i druge javne ustanove. Lokalne vlasti su u jednom naselju poslale Svedoke dobrovoljce od vrata do vrata da procene potrebe ljudi.

Pružanje duhovne pomoći

Osim materijalne pomoći, mnogim Svedocima iz područja gde se desila eksplozija bila je potrebna duhovna pomoć. Zato su putujući nadglednici, zajedno s lokalnim starešinama, posetili sve koji su bili pogođeni ovom nesrećom. Oni su za ovu podršku bili izuzetno zahvalni. Katrin je izjavila: „Starešine su se sjatile oko nas. Došli su da nas ohrabre. U stvari, to je ono što nam je bilo potrebno, više nego materijalna pomoć.“

Hrišćanska ljubav koja je brzo pokazana na delu posle ove nesreće izmamila je neke interesantne komentare. Jedan Svedok koji je bio teško povređen, rekao je: „Jednostavno ne znamo šta će se sutra desiti. Uvek moramo služiti Jehovi kao da je svaki dan naš poslednji dan“ (Jakov 4:13-15). Jedan drugi Svedok je zaključio: „Sve ovo nam je pomoglo da shvatimo da ne treba da budemo preterano vezani za bilo koju materijalnu stvar. Ono što zaista vredi jeste biti deo Jehovinog naroda.“

[Slika na 14. strani]

Benžamen i Hudir

[Slika na 14. strani]

Alen

[Slika na 15. strani]

Tuluz, dan posle eksplozije

[Izvor]

© LE SEGRETAIN PASCAL/CORBIS SYGMA

[Slika na 15. strani]

Alen i Lilijan