Putovanje najdužom trolejbuskom linijom na svetu

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ UKRAJINE

Može li se za nekoliko novčića kupiti nezaboravan doživljaj? Da, kada kupite kartu u jednom pravcu za najdužu trolejbusku liniju na svetu. Taj trolejbus putuje oko 95 kilometara od Simferopolja, koji je u središtu Krimskog poluostrva u južnoj Ukrajini, do Jalte na sunčanoj severnoj obali Crnog mora. Zašto nam se ne pridružite na ovom očaravajućem putovanju?

U SIMFEROPOLJSKOM saobraćajnom preduzeću, upoznali smo Slavnjija Giorgija Mihailoviča — kraće, gospodina Slavnjija. On tu radi od 1959. i sigurno ima iskustva u svom poslu. Gospodin Slavnji nas prvo vodi kroz saobraćajni muzej gde su prikazane slike muškaraca i žena koji su učestvovali u izgradnji ove trolejbuske linije. „Trolejbus zahteva više od samo asfaltiranog puta“, objašnjava on. „Putari su podigli na stotine stubova na koje su okačeni kilometri i kilometri električnih kablova. Inženjeri su projektovali električne centrale kako bi se obezbedila struja.“

„Zašto se na tako dugoj planinskoj trasi koriste trolejbusi umesto autobusa?“, pitali smo.

„Trolejbusi manje zagađuju okolinu nego autobusi koji koriste gorivo“, kaže on. „Tako smo zaštitili naše nasleđe koje predstavljaju netaknute planine i čiste obale.“

„Ali, može li zaista nekoliko autobusa toliko da šteti okolini?“, pitali smo.

„Nekoliko autobusa!“, odvratio je. „Pa kada su pre nekoliko godina tokom letnje sezone bili na vrhuncu svoje slave, trolejbusi su išli svaka dva do tri minuta i imali su ukupno 400 vožnji dnevno.“

S tim na umu, nestrpljivi smo da krenemo na naše putovanje.

Putovanje počinje

Polazna tačka nam je Simferopoljska glavna stanica. Ogroman broj električnih kablova iznad naših glava izgleda kao srebrnasti lavirint. Pronalazimo blagajnu i kupujemo karte. Zatim uskačemo u trolejbus broj 52. Krećemo!

Posle 29 kilometara vožnje počinjemo da se penjemo uz planinu. Uskoro smo se našli u hladnoj senci prirodnih nebodera. Strme padine prekrivene zimzelenim i listopadnim drvećem, spuštaju se do dolina koje su pokrivene snegom. Nadomak samog vrha, brzo hvatamo dah za isto tako spektakularan silazak. Pred nama se spušta vijugavi put koji se stapa s horizontom. Snažne kočnice smanjuju  brzinu trolejbusa. Vozač nas je bezbedno dovezao do podnožja planine!

Tu, u podnožju planine, ulazimo u grad Aluška, skrećemo desno i putujemo južno duž priobalnog puta. S leve strane naše krstarice nalazi se Crno more. S desne strane, veličanstvene Krimske planine obrazuju zaštitni zid.

Nešto malo dalje, na periferiji sela Puškino, primećujemo Medveđu planinu. Po legendi koju pričaju meštani, džinovski medved se pretvorio u stenu kada je pokušao da popije Crno more. Njegova glava je, kako kažu, još uvek pod vodom dok on i dalje pokušava da je popije. Pitao sam se: ’Zašto seljani ne kažu da je medved upao u vodu jer je popio previše vina? Na kraju krajeva, prošli smo pored mnogih vinograda.‘ Ovo je područje gde se proizvodi vino i mesto gde se nalazi vinograd Masandra, pobednik na međunarodnim takmičenjima.

Zatim smo sišli u selu Nikita, kod botaničke bašte Nikitski. Bašta je zaista međunarodnog karaktera jer ima na hiljade biljaka iz čitavog sveta. Zajedno s našim dobro upućenim vodičem Tamarom uživali smo u mirisu velikog zimzelenog drveća koje je u blizini ulaza. „To su libanski kedri“, objasnila je. „Solomon je koristio ovo veličanstveno drvo u izgradnji hrama.“ Naš vodič je u pravu jer Biblija  izveštava da se kedrovina obilno koristila za ovaj monumentalni građevinski projekat koji je preduzeo Solomon (1. Kraljevima 5:6-18).

Šetajući šljunkovitim stazama, primetili smo krevet od trnovog grmlja. „Ruže“, kaže Tamara. „U botaničkoj bašti ih ima 200 vrsta i one cvetaju krajem maja i početkom juna.“ Kasnije smo stali ispred običnog grma visine oko dva i po metra. „To je parotija“, kaže nam Tamara, kojoj se ovaj primerak očigledno dopada. „Njeno drvo je čvrsto i predstavlja zamenu za metal, a iverje može da se zakucava čekićem kao i čelični ekseri. Čak tone u vodi.“ Ubrzo stiže jedan trolejbus i srećni smo što možemo ponovo sesti i odmoriti umorne noge tokom kratke vožnje do Jalte gde je zadnja trolejbuska stanica. Mnogi pamte Jaltu prvenstveno po istorijskoj konferenciji u vreme Drugog svetskog rata koja je održana 1945. u dvorcu Livadja. Na toj konferenciji su se susreli državnici tri glavne savezničke države da bi napravili plan za završni napad i okupaciju nacističke Nemačke.

Vožnja natrag

Polako se smrkava i vreme je da se ukrcamo u trolejbus za povratak kući. Duž puta deca prodaju raznovrsne bukete cveća. Brzo smo izašli kako bismo kupili neki od njih i momentalno smo bili okruženi grupom ovih preduzimljivih trgovaca. „Kako se zovu ovi bisernobeli cvetovi?“, upitao sam Janu, jednu petnaestogodišnju devojčicu pepeljaste kose boje peska. „Visibabe“, ponosno je odgovorila. Pokazujući glavom prema brdu s druge strane druma, ona dodaje: „Beremo ih na onom obronku rano ujutru u vreme kada sneg počinje da se topi.“

Ubrzo smo ponovo bili u trolejbusu, truckajući se sve dok nismo stigli do kraja našeg putovanja. Kao deca koja su završila svoju prvu vožnju vozićem u zabavnom parku, želimo da se vratimo i ponovimo sve iz početka!

[Mape na stranama 22, 23]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

UKRAJINA

KRIM

Crno more

SIMFEROPOLJ

↓ Planina Čatir-Dag

Aluška

↓

Puškino

↓ Medveđa planina

Nikita

↓ Masandra

Jalta

Livadja

Planina Aj Petri

Alupka

[Slika na stranama 22, 23]

Planina Aj Petri

[Slike na 23. strani]

Dvorac Voroncov, Alupka

[Slika na 23. strani]

Mermerna pećina, planina Čatir-Dag

[Slika na 23. strani]

Medveđa planina

[Slike na 23. strani]

Zamak ’Lastino gnezdo‘ u Jalti

[Slika na 24. strani]

Vinski podrum Masandra, u Jalti, s bocama šerija iz 1775.

[Slika na 24. strani]

Vodopad Učansu u Jalti, visok oko 100 metara, najviši na Krimu

[Slika na 24. strani]

Istorijski dvorac Livadja u Jalti