Skiciranje uglednih i ozloglašenih

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ BRITANIJE

JESTE li ikad pokušali da skicirate lice neke osobe? To uopšte nije lako. Ali, šta ako želite da nacrtate portret osobe koju prvi put vidite, i to samo na nekoliko minuta? Što stvar čini još težom, crte lica koje ste videli morate skicirati samo po sećanju. Naposletku, ta skica koja je rađena pastelnim bojama i crtana po sećanju, mora biti završena u roku od 30 minuta za televizijsku ekipu koja na nju čeka!

Većini od nas bi bilo nemoguće da udovoljimo jednom takvom izazovu. Pa ipak, u Britaniji postoji nekoliko ljudi koji su pravi majstori u tom poslu. Ko su oni? Sudski umetnici.

Pravna ograničenja

Sudski slučajevi lako privuku pažnju javnosti i u mnogim zemljama je uobičajeno emitovanje televizijskih reportaža i pojavljivanje fotografija o takvim slučajevima. Ali u Britaniji je drugačije. Ljudima je strogo zabranjeno da „u bilo kom sudu pokušaju da urade bilo kakav portret ili skicu bilo koje osobe“ — uključujući i crteže sudija, porotnika ili svedoka, kao i optuženih ili zatvorenika. a Tu dolazi do izražaja sposobnost sudskih umetnika, koji skiciraju za medije dešavanja unutar sudnice.

Da bi saznao nešto više o ovom zanimljivom poslu, posetio sam sajam umetnosti i dizajna koji je bio održan u Londonu. Na jednom veoma posećenom štandu, upoznao sam Bet, koja je član ove naročite grupe umetnika. „Koliko u sudnici imate vremena da gledate optuženog?“, bilo je moje prvo pitanje.

Vreme i cilj

„Kada neki zatvorenik sedi na optuženičkoj klupi radi prvog saslušanja, to traje obično nešto više od dva minuta, što je sasvim dovoljno“, uverava me Bet. „Tada imam priliku da zapazim neke karakteristike glave, frizuru, zatim kako izgledaju nos, oči i usta. Takođe moram da obratim pažnju na oblik lica, visinu čela i veličinu ušnih resica kao i na bilo koju posebnu karakteristiku, kao što su brada ili naočare. Tek tada imam osnovne podatke za jedan veran crtež.

„Ponekad je moj posao teži. Na primer, u jednoj nedavnoj parnici na optuženičkoj klupi bilo je 12 osoba! Istina, tamo su sedeli 15 minuta, ali da bih 12 izraza lica smestila na jedan crtež potrebno je dosta koncentracije. Tačno je da imam ono što biste vi nazvali vizuelno pamćenje, ali bile su mi potrebne godine kako bih ga razvila. Kada sklopim oči nakon što napustim sudnicu, moram jasno da se prisetim lica koja sam videla.“

„Koliko vremena provodite istražujući činjenice vezane za ličnosti koje ćete susresti u sudnici?“, bilo je moje sledeće pitanje. Betin odgovor me je iznenadio.

 „Za razliku od novinara, ja uopšte ne istražujem. U sudnicu ulazim bez ikakvih predubeđenja, slobodnog uma, savesno se trudeći da u svoj posao ne unosim bilo kakvo lično tumačenje. Nastojim da verno prenesem sudske postupke, prilikom kojih su izrazi lica uvek drugačiji. Moram računati na to da porota može videti moje crteže na televiziji ili u novinama, i zato ne želim da utičem da bilo koji porotnik kaže: ’Kakav samo izraz krivca ima taj optuženi!‘ U ovom važnom aspektu, sudska umetnost se mnogo razlikuje od portretisanja.“

„Pravi momenat“

Kada sam upitao Bet u čemu je tajna njenog uspeha, ona je odgovorila: „Čekam pravi momenat koji će dočarati atmosferu tog sudskog postupka. Na primer, kada je jedan optuženi zario lice u dlanove, po njegovom gestu se moglo zaključiti da se taj slučaj neće završiti u njegovu korist. U drugom slučaju, kada je jednoj ženi postavljeno pitanje: ’Da li ste vi dobra majka?‘, njen izraz lica je govorio više nego reči. Isto tako, kada neka osoba maramicom briše suze, to može otkriti njene emocije.

„Sudski umetnici takođe moraju da dočaraju atmosferu u sudnici, što znači skicirati sudije, advokate i sudske činovnike, kao i knjige, rasvetu i nameštaj. Pošto većina ljudi nema priliku da vidi sve te detalje, to ih veoma interesuje. Gde radim svoje crteže? Ponekad u prostoriji za novinare u okviru Suda, ali najčešće sedeći na nekom tihom stepeništu. Ali tada moram da požurim nazad u sudnicu kako bih dodala slici još neka lica u slučaju da se pozove neki novi svedok ili kada se branilac obrati sudu.“ Smešeći se, Bet je dodala: „O, da. Svesna sam da mnogi moji crteži sada vise u advokatskim kancelarijama.“

S velikim zanimanjem sam posmatrao crteže na njenom štandu. Svi ti crteži su me podsetili na sudske slučajeve, kako uglednih tako i ozloglašenih osoba o kojima sam čitao nedavnih godina. Nakon desetak minuta, kada sam se spremao da krenem, Bet mi je ljubazno poklonila jednu pastelnu skicu. Na njoj sam bio ja.

[Fusnota]

[Slike na stranama 14, 15]

Skica sudnice u originalu i u novinama (levo)

[Izvor]

© The Guardian