Iskomplikovano detinjstvo

PO TMURNOM danu, mali avion jednomotorac je brujao dok je hvatao zalet da bi uzleteo s piste. Bio je to medijski događaj o kojem se naširoko govorilo. Napravljeni su mnogi snimci, a reporteri su s divljenjem postavljali pitanja i obasipali komplimentima. Ko je privlačio toliku pažnju? Nije to bio ni pilot aviona, niti jedini putnik — jedan čovek — već njegova ćerka. Imala je sedam godina.

Trebalo je da ta devojčica upravlja avionom. Trebalo je oboriti neki rekord, pa se zato morao ispoštovati striktan raspored. Novinari i televizija su čekali na sledećoj stanici. Stoga su se njih troje, uprkos tmurnom vremenu, ukrcali u avion. Devojčica je sela na jastuče kako bi mogla da vidi preko komandne table i koristila je neke produžetke kako bi mogla nogama da dohvati pedale.

Let nažalost nije dugo trajao. Naišavši na iznenadnu oluju, avion je skrenuo s kursa, izgubio brzinu i srušio se, odnevši u smrt sve tri osobe. Mediji su najednom oglasili žalost umesto divljenja. Nekoliko reportera i urednika se pitalo da nisu možda mediji doprineli ovoj tragediji. Nakon toga su mnogi zahtevali da se zabrani da deca upravljaju avionom. U Sjedinjenim Državama su u tu svrhu doneti i neki zakoni. Ali iza senzacionalizma i jednostavnih rešenja skrivala su se dublja pitanja.

Ova tragedija je navela neke da ozbiljno razmisle o jednom današnjem trendu. Danas se deca dosta forsiraju. Ona se primoravaju da od malih nogu rade ono što rade odrasli. Doduše, ishod nije uvek tako dramatičan ili tragičan. Ali može biti ozbiljan i s trajnim posledicama. Osmotrimo zato  neke načine na koje neko može biti forsiran tokom detinjstva.

Trka u obrazovanju

Razumljivo je da roditelji žele da vide kako su im deca uspešna. Ali kada ta želja preraste u zabrinutost, roditelji mogu preopteretiti decu, primoravajući ih da rade što više, što brže. To obično počinje sasvim bezazleno. Na primer, sve je uobičajenije da roditelji upisuju decu u vanškolske aktivnosti, od sportova do časova muzike ili baleta. Često se uzimaju i privatni časovi iz školskih predmeta.

Naravno, nema ničeg lošeg u tome da se dete usmeri da bi iskoristilo svoje talente ili da bi se bavilo onim što ga zanima. Ali, da li postoji opasnost od preterivanja? Naravno da postoji, zato što su neka deca izgleda poput nekih odraslih pretrpana obavezama. Časopis Time primećuje: „Deca koja su nekada imala detinjstvo sada imaju nastavne programe; deca koja bi trebalo da se igraju i skaču sada moraju da rade kao mravi.“

Neki roditelji se nadaju da bi njihova deca mogla da započnu karijeru kao izuzetni atletičari, muzičari ili glumci. Često se dešava da roditelji upišu decu u predškolsku nastavu i pre nego što se ona rode, u nadi da će im povećati izglede za uspeh. Osim toga, neke majke se upisuju na „prenatalne univerzitete“ koji nude muzičko obrazovanje za bebe koje su još uvek u materici. Cilj je da im se podstakne razvoj mozga.

U nekim zemljama se deca ocenjuju iz čitanja i matematike i pre nego što napune šest godina. Neki su zabrinuti zbog emocionalne štete koju može pričiniti takva praksa. Šta, recimo, ako dete „ima loš uspeh“ u obdaništu? Dejvid Elkajnd, autor knjige The Hurried Child, zapaža da škole teže ka tome da prebrzo i prerano svrstaju decu u određene kategorije. Po Elkajndovim rečima, one to rade iz organizacionih razloga, a ne radi efikasnog poučavanja dece.

Koja je cena toga što se deca stavljaju pod pritisak da postanu sposobni „mali veliki ljudi“ pre vremena? Elkajnda zabrinjava način na koji društvo prihvata zamisao o tome da se deca osposobe da nose odgovornosti odraslih. On kaže: „To pokazuje da smo skloni da sve veći broj neumoljivih stresova današnje omladine prihvatimo kao nešto ’normalno‘.“ Da, izgleda da se brzo menja shvatanje toga šta je normalno za decu.

 Jurnjava za pobedom

Izgleda da mnogi roditelji misle da je normalno, čak preporučljivo da se deca poučavaju tome da je najvažnije pobediti — naročito u sportovima. Za mnogu današnju decu podstrek su olimpijske medalje. Da bi uživali u nekoliko trenutaka pobedničke slave i obezbedili sebi dobar život kasnije, neka deca se forsiraju tako da projure kroz detinjstvo ili ga čak nemaju.

Osmotrite primer gimnastičarki. One još kao male devojčice počinju s rigoroznom rutinom koja njihova krhka tela izlaže enormnim naprezanjima. One se godinama mentalno i fizički pripremaju za takmičenja na Olimpijadama. Naravno, samo nekoliko njih će biti pobednice. Da li će ostale misliti da su krajnji rezultati bili vredni žrtvovanja velikog dela njihove mladosti? Na kraju čak i pobednice mogu posumnjati u to.

Emocionalno gledano, te devojčice su možda naterane da brzo odrastu zbog snažne želje da se od njih naprave vrhunske atletičarke. Ali fizički gledano, njihov prirodni razvoj je možda zaustavljen usled teških treninga. Kod nekih se spreči razvoj kostiju. Uobičajeni su i poremećaji u ishrani. U mnogim slučajevima je kasnio pubertet — čak godinama. Međutim, danas se mnoge devojčice suočavaju sa suprotnim problemom — s preuranjenim pubertetom. (Vidite gornji okvir.)

Deca koja imaju sve, samo ne detinjstvo

Ako bismo verovali medijima, onda bismo mogli da mislimo kako idealno detinjstvo znači da se treba prepustiti svim lagodnostima života. Neki roditelji stvarno puno rade kako bi svojoj deci pružili svaku moguću materijalnu udobnost, uključujući i raskošan dom, neograničenu zabavu i skupu garderobu.

Pa ipak, mnoga deca koja su tako odgajena postala su alkoholičari, narkomani i zlovoljne, buntovne osobe. Zašto? Mnoga su kivna zato što se osećaju zapostavljeno. Deci su potrebni roditelji koji će ih voleti i brinuti o njima. Roditelji koji su prezaposleni možda žive u ubeđenju kako oni rade da bi im deca bila srećna — ali verovatno postižu suprotno.

Dr Džudit Pafazi govori o „oba zaposlena roditelja koja su iz dobrih socioekonomskih grupa“ i kaže da oni često „razmaze  svoju decu zato što shvataju da zbog njihove težnje za materijalnim stvarima trpi porodica“. Kako ona vidi stvari, roditelji u takvim slučajevima pokušavaju da se „iskupe zbog zanemarivanja roditeljskih odgovornosti“.

Deca često snose strašne posledice. Iako možda žive u raskoši, često im nedostaju najosnovniji elementi normalnog detinjstva — vreme i ljubav koje bi im roditelji posvetili. Bez vođstva, discipline i usmeravanja, ta deca se veoma brzo suočavaju sa odlukama s kojima se suočavaju odrasli, i to malo ili nimalo pripremljena. ’Da li da uzmem drogu? Da imam polne odnose? Da se pobijem kada se naljutim?‘ Deca će verovatno naći odgovore — kod svojih vršnjaka ili kod televizijskih ili filmskih likova. Često je konačan ishod da se detinjstvo naglo, čak tragično završi.

Biti ’veliki‘

Kada porodica s dva roditelja najednom postane porodica s jednim roditeljem, bilo zbog smrti, razdvajanja ili razvoda, deca često pate. Naravno, mnoge porodice s jednim roditeljem lepo funkcionišu. Ali u nekima se deca previše opterećuju tokom detinjstva.

Razumljivo je da je samohrani roditelj ponekad usamljen. Međutim, neko zbog toga dozvoli da dete — često ono najstarije — preuzme ulogu onog drugog „odraslog“ člana porodice. Roditelj može, možda iz očaja, da se poveri sinu ili ćerci, opterećujući dete problemima koje ono ne može da nosi. Neki samohrani roditelji postanu previše emocionalno vezani za dete.

Drugi roditelji skroz dižu ruke od svojih odgovornosti, primoravajući dete da preuzme ulogu odraslog člana porodice. Karmen i njena sestra koje su bile spomenute na početku otišle su na ulicu upravo zbog takve situacije. Iako su još uvek bile deca, našle su se u ulozi roditelja za svoju mlađu braću i sestre. To je za njih bio teret koji nisu mogle da nose.

Nema sumnje, opasno je opterećivati mlade tokom detinjstva— to je nešto što po svaku cenu treba izbegavati. Ali, postoji dobra vest: Odrasli mogu preduzeti konstruktivne korake kako bi njihova deca osetila radosti detinjstva. Koji su to koraci? Osmotrimo neke odgovore na to pitanje koji su izdržali ispit vremena.

[Okvir na 6. strani]

Izazovi preuranjenog puberteta

Da li danas kod devojčica ranije počinje pubertet? Među naučnicima vlada podeljeno mišljenje o tome. Neki kažu da je sredinom 19. veka kod devojčica pubertet u proseku počinjao oko 17. godine, dok danas on uglavnom počinje pre 13. godine. Prema jednoj studiji koja je u Sjedinjenim Državama sprovedena 1997. godine među 17 000 devojčica, oko 15 posto belkinja i 50 posto Afro-Amerikanki pokazuje rane znake puberteta već sa osam godina! Međutim, neki doktori osporavaju ove rezultate i skreću pažnju roditeljima da ne prihvataju ekstremno preuranjen razvoj kao „normalan“.

Bilo kako bilo, ova situacija predstavlja izazov kako za roditelje tako i za decu. Časopis Time kaže sledeće: „Nešto što još više zabrinjava od telesnih promena jeste potencijalni psihološki uticaj preuranjenog seksualnog razvoja kod devojčica koje bi trebalo da čitaju bajke, a ne da se čuvaju ženskaroša... U svakom slučaju, detinjstvo je jako kratko.“ U ovom članku se postavlja sledeće zabrinjavajuće pitanje: „Ako telo gura devojčice u svet odraslih pre nego što su njihovo srce i um za to spremni, šta će biti zauvek izgubljeno?“

Često se izgubi nevinost — putem seksualnog iskorištavanja. Jedna majka kaže bez okolišanja: „Devojčice koje izgledaju zrelije za svoj uzrast jesu poput meda [pčeli]. One privlače momke.“ Cena primoravanja devojčica na seksualnu aktivnost u ranom uzrastu zaista je visoka. Mlada ženska osoba može izgubiti samopoštovanje, čistu savest, pa čak i fizičko i emocionalno zdravlje.

[Slika na 5. strani]

Mnoge obaveze mogu stvoriti probleme

[Slika na 7. strani]

Sportovi i igre mogu izgubiti svoju draž kada se deca primoravaju da budu najbolja

[Slika na 7. strani]

Materijalne stvari nisu zamena za dobre roditelje