Izgubljeno detinjstvo

„Dečje pravo na detinjstvo je najosnovnije ljudsko pravo“ („The Hurried Child“).

VEROVATNO biste se složili da sva deca treba da imaju relativno bezbrižno i bezazleno detinjstvo. Međutim, žalosno je što takvo detinjstvo za mnoge dečake i devojčice jednostavno ne postoji. Pomislite samo na hiljade, možda milione dečjih snova koji se rasprše kada deca postanu žrtve rata. Pomislite takođe i na svu onu decu čiji je život upropašten ropstvom ili zlostavljanjem.

Većina nas teško može i da zamisli kako se dete oseća kada je primorano da živi na ulici zato što mu tamo izgleda sigurnije nego kod kuće. Baš kada im je potrebna sva moguća ljubav i zaštita, takva deca moraju naučiti da se snalaze na ulici ne bi li se odbranila od bezdušnih ljudi koji jedva čekaju da ih iskoriste. Često je upravo detinjstvo žrtva problematičnog vremena u kom živimo.

„Volela bih da sam opet dete“

Karmen, koja sada ima 22 godine, namučila se u detinjstvu. a Ona i njena sestra su morale da žive na ulici ne bi li se sklonile od očevog zlostavljanja i majčinog zapostavljanja. Uprkos opasnostima takvog života, obe su uspele da izbegnu neke zamke u koje upadnu mnoga deca koja pobegnu od kuće.

Pa ipak, Karmen žali za svojim detinjstvom, jer se ne seća da ga je baš imala. „Prešla sam iz detinjstva u 22. godinu a da od njega ništa nisam imala“, jada se ona. „Sada sam udata i ja sama imam dete, ali čeznem da radim ono što rade male devojčice, recimo, da se igram s lutkama. Želim da me roditelji vole i grle. Volela bih da sam opet dete.“

Ima puno dece koja prolaze kroz ono kroz šta su prošle Karmen i njena sestra. Ona žive na ulici, praktično lišena detinjstva. Mnoga takva deca se upuštaju u kriminal da bi opstala. Vesti i statistički podaci pokazuju da se deca upuštaju u kriminal u zapanjujuće ranom uzrastu. Problem je još veći u tome što mnoge devojčice postaju majke još dok su u tinejdžerskim godinama — dok su i same deca.

Neprimetna socijalna kriza

Uopšte ne iznenađuje što sve veći broj dece završava kod staratelja. Jedan redakcijski članak u novinama Weekend Australian izvestio je sledeće: „Kriza u obliku starateljstva uzela je maha a da to nismo ni primetili. Sve više dece iz rasturenih porodica je zapostavljeno.“ Te novine su primetile i sledeće: „Nekad se desi da socijalni radnici mesecima, čak godinama ne kontaktiraju s decom pod starateljstvom, dok se druga takva deca seljakaju od staratelja do staratelja i nikada ne nađu stalan dom.“

Tako je izvešten slučaj jedne 13-godišnje devojčice koja je za samo  tri godine promenila 97 staratelja — negde je bila samo jednu noć. Sada je prati snažan osećaj odbačenosti i nesigurnosti. Za mnogu takvu decu, detinjstvo je jednostavno izgubljeno.

Nije ni čudo što stručnjaci danas govore o sve većoj tragediji izgubljenog detinjstva. Ukoliko ste roditelj, možda čitajući o ovim tužnim činjenicama smatrate da ste srećni što možete svojoj deci obezbediti dom i sve što je potrebno za život. Ali postoji još jedna opasnost. Iako u današnjem svetu detinjstvo nije uvek potpuno upropašteno, ponekad se ono jednostavno iskomplikuje. U kom smislu, i s kakvim posledicama?

[Fusnota]