Kako mi je jedna povreda promenila život

ISPRIČAO STENLI OMBEVA

Godine 1982, udario me je auto koji je prebrzo išao. Bio sam na lečenju i uprkos bolovima koje sam povremeno osećao zbog iščašenog pršljena između vratnog dela i grudnog koša, ubrzo sam se vratio svojim uobičajenim svakodnevnim aktivnostima. Međutim, 15 godina kasnije sam se suočio s najtežim ispitom vere u svom životu.

PRE, i donekle posle saobraćajnog udesa, bio sam pun snage. Redovno sam vežbao, a preko vikenda sam trčao od 10 do 13 kilometara, igrao skvoš i naporno fizički radio. Pomagao sam u izgradnji Dvorana Kraljevstva, kao i jedne velike Kongresne dvorane u Najrobiju u Keniji, gde inače i živimo.

Onda su 1997. počeli redovno da mi se javljaju bolovi u grudima koji su bili sve intenzivniji. Lekarskim pregledom je utvrđeno da je jedan međupršljenski disk iskočio iz ležišta i da pritiska kičmenu moždinu. Utvrđeno je da je to posledica udesa koji je spomenut na početku.

Pre nego što mi se pogoršalo stanje, imao sam stalan posao prodavca. Za njega je bilo vezano zdravstveno osiguranje cele porodice. Imao sam divnu karijeru pred sobom. Ali, sredinom 1998, ukočio sam se od grudnog koša do stopala. Postepeno, moje zdravstveno stanje se pogoršavalo.

Nedugo posle toga, izgubio sam posao, uključujući i sve beneficije. Naše dve ćerke, Silvija i Vilhelmina, tada su imale 13 i 10 godina. Pošto sam ostao bez posla, morali smo da se oslanjamo na platu moje supruge Džojs. Suočeni s novim okolnostima, smanjili smo troškove tako što smo izbacili sve što nam nije bilo potrebno. Kupovali smo samo ono najneophodnije.

Negativna osećanja

Moram priznati da sam s pogoršanjem zdravstvenog stanja postao negativan, egocentričan i razdražljiv. Katkada sam bio  ljut i ogorčen, prepirući se oko najmanje sitnice. Uvek sam bio na granici depresije. Niko u porodici nije bio pošteđen tog stresa. Moja supruga i ćerke su se suočile s jednom nesvakidašnjom situacijom o kojoj gotovo ništa nisu znale.

Tada sam mislio da su moja osećanja opravdana. Naglo sam se ugojio. Imao sam ozbiljan problem s probavom i kontrolisanjem mokrenja. Često mi je bilo jako teško. Nije bilo neuobičajeno da me zateknu samog u nekom ćošku, s očima punim suza. Bilo je momenata kada sam bio toliko ljut da je to bilo gotovo smešno. Znao sam da ne reagujem primereno situaciji u kojoj se nalazim.

Kao starešina u hrišćanskoj skupštini Jehovinih svedoka, često sam savetovao suhrišćane da nikada ne krive Jehovu ni za jednu nevolju koju doživljavaju. Pa ipak, pitao sam se, i to često: ’Zašto Jehova dozvoljava da mi se ovakva stvar dešava?‘ Iako sam imao običaj da čitam stihove kao što je 1. Korinćanima 10:13 kako bih ojačao i ohrabrio druge, mislio sam da je ono što ja doživljavam preteško za nošenje!

Medicinski izazov

Bio je pravi izazov pronaći dobro lečenje. Samo u jednom danu bih posetio fizioterapeuta, kiropraktičara i specijalistu za akupunkturu. Olakšanje koje bih osetio, ako bih ga uopšte i osetio, bilo je samo privremeno. Savetovao sam se s mnogim lekarima, uključujući i ortopedskog hirurga i neurohirurga. Svi su se složili u jednoj stvari — operacija je neophodna da bi se umirio bol i da bi se uklonio disk koji je iskočio iz ležišta. Tim medicinskim stručnjacima sam objasnio da, zbog svojih verovanja koja se temelje na Bibliji, ni pod kakvim okolnostima ne želim da primim krv (Dela apostolska 15:28, 29).

Prvi hirurg mi je rekao da bi izvršio operaciju tako što bi napravio rez na leđima. Objasnio mi je da ta intervencija može biti prilično riskantna. Ipak, ovaj hirurg nije mogao garantovati da neće upotrebiti krv. Nisam više išao kod njega.

Drugi je rekao da bi izvršio operaciju kičme kroz vrat. To mi je zvučalo jezivo. Iako je on u potpunosti pristao na moje odbijanje krvi, želeo je da tu operaciju odmah izvrši i ukratko mi je objasnio kako bi to izgledalo. I od njega sam odustao.

Međutim, uz pomoć Jehovinih svedoka koji služe u lokalnom Odboru za odnose s bolnicama pronašao sam lekara koji je bio spreman na saradnju. Taj treći hirurg mi je preporučio operaciju sličnu onoj koju je preporučio prethodni hirurg. Ona je uključivala pravljenje reza na vratu. Rizici, kako je objasnio, bili bi minimalni.

Užasnuo me je detaljan opis toga kako će izgledati operacija. Najviše me je uplašilo saznanje da će se jedna takva operacija vršiti u blizini tako osetljivih organa kao što su srce i pluća. Da li ću je preživeti? Naravno, takve negativne misli nisu umanjile moje strahove.

Na dan 25. novembra 1998, podvrgao sam se uspešnoj četvoročasovnoj operaciji u jednoj bolnici u Najrobiju. Ta operacija je obuhvatala presađivanje jednog dela karlične kosti. Taj deo je oblikovan i zatim ugrađen na povređeno mesto, zajedno s jednom metalnom pločicom i šrafovima. To mi je donelo olakšanje, ali nije uklonilo sve moje probleme. Hodao sam s puno teškoća. Još uvek patim od stalne ukočenosti.

Pozitivan stav

Kao što sam ranije spomenuo, proveo sam dosta vremena sekirajući se i razmišljajući o  svom jadnom stanju. Da ironija bude veća, mnogi od medicinskog osoblja su me pohvalili za smirenost i optimizam. Zašto su tako mislili? Mogli su videti da sam, premda sam trpeo jake bolove, još uvek mogao da razgovaram o svojoj veri u Boga.

Iako sam ponekad zbog onoga što sam preživljavao bio ljut i ogorčen, i dalje sam se oslanjao na Jehovu. On me je u svemu kroz šta sam prolazio uvek podržavao — i to u tolikoj meri da sam se katkad stideo samog sebe. Čvrsto sam rešio da čitam one stihove za koje znam da bi mogli da budu utešni u mojoj situaciji i da meditiram o njima. Evo nekih:

Otkrivenje 21:4: „[Bog] će obrisati svaku suzu s njihovih očiju, i smrti više neće biti, niti će više biti tuge, ni vike, ni boli.“ Zaista je bilo utešno razmišljati o biblijskom obećanju o novom svetu u kom će suze i bol zauvek nestati.

Jevrejima 6:10: „Bog nije nepravedan da zaboravi vaše delo i ljubav koju ste pokazali prema njegovom imenu.“ Premda imam fizička ograničenja, znam da Jehova ceni moj trud u službi za njega.

Jakov 1:13: „Kad je u kušnji, neka niko ne govori: ’Bog me iskušava.‘ Jer se Bog ne može iskušavati zlim stvarima niti on sam ikoga iskušava.“ Kako je to samo  istinito! Iako je Jehova dozvolio da patim, on ni u kom slučaju nije to prouzrokovao.

Filipljanima 4:6, 7: „Ne brinite se ni za šta, nego u svemu molitvom i usrdnim moljenjem zajedno sa zahvaljivanjem obznanite svoje molbe Bogu; i Božji mir koji prevazilazi svaku misao čuvaće vaša srca i vaše misaone snage posredstvom Hrista Isusa.“ Molitva mi je pomogla da dobijem toliko potreban unutrašnji mir koji mi omogućava da budem razumniji u situaciji u kojoj se nalazim.

Imao sam običaj da koristim ove stihove kako bih druge ohrabrio u nevolji — i oni su im zaista pomogli! Uvideo sam, doduše, da tada nisam u potpunosti shvatao njihovu vrednost. Trebalo je da obolim da bih shvatio šta je poniznost i da bih naučio da se potpuno uzdam u Jehovu.

Druge pomoći koje jačaju

Mnogi govore o hrišćanskom bratstvu kao stubu i uporištu u teškim vremenima. Ipak, kako je samo jednostavno da olako gledamo na svoju hrišćansku braću i sestre! Istina, oni nam možda ne mogu puno pomoći, ali su uvek tu, uz nas. Tako je bilo i u mom slučaju. Neretko, zaticao sam ih odmah do svog bolničkog kreveta, ponekad vrlo rano ujutru. Čak su nudili da mi pomognu oko plaćanja troškova lečenja. Veoma sam zahvalan svima onima koji su bili dirnuti mojom nevoljom i koji su došli da mi pomognu.

U našoj lokalnoj skupštini, Svedoci su svesni da sada ne mogu da budem kao nekada. Trenutno služim kao predsedavajući nadglednik i sarađujem sa skupštinskim starešinama koje mi pružaju veliku podršku. Nikada nisam bio neredovan objavitelj. U periodu kada mi je bilo najteže, pomogao sam dvojici ljudi da predaju svoj život Jehovi. Jedan sada služi kao sluga pomoćnik u jednoj skupštini Jehovinih svedoka u Najrobiju.

Nemam reči kojima bih mogao zahvaliti svojoj supruzi koja je uz mene tokom čitave ove kušnje. Podnosila je moj gnev, promene raspoloženja, nerazumnost i razočaranost. Kad sam bio u suzama i bolu, umirivala bi me i tešila. Njena snaga i čvrstina u suočavanju s nedaćama i dalje me zadivljuju. Dokazala je da je „prijatelj u svako vreme“ (Poslovice 17:17).

Naše ćerke su naučile da izlaze na kraj s mojom situacijom. One čine sve što je u njihovoj moći da bi mi pomogle. Razumeju moje potrebe i brzo mi priskaču u pomoć, obezbeđujući mi sve što mi je neophodno kada njihova majka nije tu. Silvija je moj „štap“, jer mi pomaže da se krećem po kući svaki put kada se osećam malaksalo.

Šta da kažem za Minu, mlađu ćerku? Pa, sećam se kada nisam mogao da se podignem nakon što sam pao u kući. Tada je samo ona bila kod kuće. Skupivši svu snagu koju je imala, podigla me je i polako odvela do moje sobe. Još uvek ne zna kako je u tome uspela. Sam taj hrabar čin mi se neizbrisivo urezao u sećanje.

Suočavanje sa ovom povredom je najteža bitka koju sam ikad vodio u životu. To je bitka koju još uvek vodim. Ništa u mom životu i mojoj veri nije bilo toliko iskušavajuće. Naučio sam dosta o poniznosti, razumnosti i saosećanju. Potpuno pouzdanje i poverenje u Jehovu mi je pomoglo da istrajem u tome.

Shvatio sam istinitost reči apostola Pavla: „Ovo blago imamo u zemljanim posudama, da bi snaga koja nadilazi uobičajenu bila od Boga, a ne od nas“ (2. Korinćanima 4:7). Nalazim veliku utehu u Božjem obećanju da će doći ’nova nebesa i nova zemlja‘ (2. Petrova 3:13). Molim Jehovu da me podrži dok čekam novi svet, jer sam još slab i svojom snagom mogu malo toga da postignem.

[Slike na 20. strani]

Hrišćanska aktivnost s porodicom pomogla mi je da istrajem