Probao sam da služim dvojici gospodara

ISPRIČAO KEN PEJN

Rodio sam se 1938. i odrastao sam na dedinom ranču u Novom Meksiku u SAD. Ranč je obuhvatao 9 700 hektara prerije prošarane brojnim potocima, s planinama u pozadini. Pamtim prizore ovaca, krava i konja, kao i zveket kaubojskih mamuza. Ponekad sam osluškivao šum vetra u travi i zapažao, njemu sasvim suprotno, glasno i prodorno dozivanje velikih zviždovki pored pojila.

USPOMENE iz detinjstva mogu biti duboke i trajne. Ja sam puno vremena provodio s dedom, koji je pričao mnoge zanimljive priče o Divljem zapadu. Čak je poznavao ljude koji su jahali s Bilijem Kidom. Taj mladi odmetnik je postao poznat po ubistvima, što se okončalo 1881, kada je umro u starosti od 21 godine.

Moji roditelji su bili Jehovini svedoci i vodili su me u propovedanje na usamljene rančeve i u skromne kuće doline Hondo. Često su na fonografu puštali snimke biblijskih predavanja Dž. F. Raterforda, čiji mi se glas urezao u misli. a Puštali smo ta predavanja svim ljudima — rančerima, meksičkim farmerima i Indijancima, kao što su Apači i Pueblosi. Voleo sam ulično svedočenje s časopisima — malo ljudi bi odbilo malog dečaka, čak i tokom ratnih godina.

Da, imao sam dobar temelj. Međutim, nisam pazio na Isusovo upozorenje: „Niko ne može robovati dvojici gospodara; jer ili će jednoga mrzeti, a drugoga voleti, ili će uz jednoga prionuti, a drugoga prezirati. Ne možete robovati Bogu i Bogatstvu“ (Matej 6:24). Voleo bih da mogu reći da sam imao divan život kao punovremeni sluga. Ali na mene je nešto uticalo u ranoj mladosti, jedan drugi ’gospodar‘ me je odvratio od takvog života, i to još od moje treće godine. Šta se desilo?

Moja strast postaje letenje

Kraj ambara je 1941. sleteo jedan Pajper. Koristili su ga za lov na kojote koji su napadali naše ovce. Upravo sam tada, kad mi je bilo tri godine, odlučio da budem pilot. Prošlo je dečačko doba i sa 17 godina sam  otišao od kuće i počeo da radim na aerodromu u Hobsu, u Novom Meksiku. Tamo sam čistio hangare i radio na održavanju aviona u zamenu za časove letenja. U to vreme sam zapostavio hrišćansku službu.

Sa 18 godina sam se oženio, i s vremenom smo žena i ja dobili troje dece. Kako sam izdržavao porodicu? Leteo sam poljoprivrednim avionima, na čarter letovima i avionima za lovljenje grabljivica, a davao sam i časove letenja. Nakon šest godina, počeo sam da letim za Teksaski međunarodni aerotransport, iz Dalasa u Teksasu. To mi je pružilo veću stabilnost u životu, i čak sam služio kao starešina u skupštini Denton. Takođe sam vodio nekoliko biblijskih studija, uključujući i studij s jednim kapetanom aviona, njegovom ženom i njihovom porodicom. Svi su prihvatili biblijsku istinu.

Do 1973. sam već oko tri godine leteo na turboelisnim avionima, ali sam počeo da gubim interesovanje kada je DC-3 povučen iz upotrebe. Zapravo, srce mi je još uvek bilo u Novom Meksiku. Ali, ako prestanem s letenjem, od čega ćemo živeti?

Moja strast postaje umetnost

Od 1961, iz hobija sam se bavio slikanjem prizora s Divljeg zapada, što se dobro prodavalo. Zato sam napustio avio-kompaniju i preselio se nazad u Novi Meksiko, u čarobnu zemlju, kako je još nazivaju. Međutim, nisam ostao uravnotežen. Dozvolio sam da postanem potpuno zaokupljen ljubavlju prema umetnosti. Slikarstvo i kasnije vajarstvo, kao i povremeno letenje, oduzimali su mi sve vreme. Radio sam između 12 i 18 sati dnevno. Zbog toga sam ozbiljno zapostavio porodicu i Boga. Šta je bilo sledeće?

Brak mi je propao i okončan je razvodom. Preselio sam se na sever, u Montanu, i potražio utehu u piću. Nehrišćanski način života me je kao i izgubljenog sina iz Isusovog poređenja, uvukao u istu besmislenu kolotečinu (Luka 15:11-32). Onda sam jednog dana shvatio da nemam nijednog pravog prijatelja. Kada bih naišao na nekoga u nevolji, rekao bih mu: „Nađi Jehovine svedoke. Oni ti stvarno mogu pomoći.“ Sledio bi odgovor: „Što onda ti nisi Svedok?“ Morao sam priznati da čovek ne može da bude Svedok i da živi kao što sam ja živeo.

Konačno sam se 1978. vratio u Novi Meksiko u skupštinu u kojoj su me Svedoci poznavali. Prvi put sam posle nekoliko godina bio u Dvorani Kraljevstva, i tada sam se dobro isplakao. Koliko je Jehova bio milosrdan prema meni. Prijatelji iz te skupštine su bili veoma ljubazni i pomogli su mi da se vratim Jehovi.

 Novi saputnik i novi početak

Godine 1980, oženio sam se Karen, prelepom Svedokinjom koju sam poznavao nekoliko godina. Ona je iz prvog braka imala dva sina, Džejsona i Džonatana. Svojom dubokom ljubavlju prema Jehovi unela je stabilnost u moj život, a dobili smo i dva divna sina, Bena i Filipa. Ali, jedna tragedija koju smo kasnije doživeli pokazala je da u životu ne cvetaju uvek ruže.

Proučavajući umetnost satima sam izučavao anatomiju čoveka i životinja — naročito anatomiju konja — kao i kompoziciju, proporciju i perspektivu. Počeo sam da vajam od gline, naročito likove s Divljeg zapada — konje, Indijance na konjima, kauboje, pa čak i vremešnog doktora koji putuje na konju i lakim kočijama. Imao sam sve više uspeha. Stoga smo odlučili da otvorimo galeriju. Karen je smislila ime — galerija Planinske staze.

Tako smo 1987. kupili jednu galeriju u Sedoni u Arizoni, kojoj smo dali to ime. Dok je Karen radila u galeriji, ja sam ostajao kod kuće, gde sam radio i čuvao decu. Međutim, dečaci su se razboleli, a i prodaja je slabo išla. Odlučili smo da se zamenimo kako bi Karen mogla da bude kod kuće s decom. Doneo sam glinu u radnju i počeo da pravim skulpture, pred samim mušterijama. To je dovelo do velike promene!

Ljudi su počeli da se raspituju o bronzanim figurama koje sam izrađivao. Dok sam im objašnjavao šta radim i govorio o onome što sam koristio kao osnovu za svoje figure, pričao sam im o istoriji Divljeg zapada navodeći imena, mesta i događaje o kojima sam dosta znao jer sam o tome puno čitao. Ljudi su pokazali istinsko zanimanje za modele koje sam pravio i neki su želeli da polože depozit za predmet koji su videli da izrađujem, s namerom da ostatak plate kada se izlije u bronzi. Tako je nastao izraz „prodaja pre izlivanja“. Uspeh se odmah video. Posao se toliko proširio da smo imali tri galerije i veliku livnicu s 32 zaposlenih. Ali to me je baš iscrpljivalo! Karen i ja smo se pitali kako da se oslobodimo te beskrajne trke. Molili smo se u vezi s tim. Bio sam starešina u skupštini i znao sam da bih mogao više dati Jehovi.

Ponovno služenje jednom gospodaru

Naš pokrajinski nadglednik je 1996. došao u skupštinu i zamolio nas da ručamo s njim. Nismo ni počeli sa obrokom kad nam je postavio jedno sasvim neočekivano pitanje — da li bismo se možda preselili u rezervat Navaho Indijanaca kako bismo pomogli u osnivanju nove skupštine u Činliju? Kakav izazov! U nekoliko navrata smo posetili taj rezervat i pomagali u propovedanju u nekim njegovim udaljenim područjima, i nakon toga smo shvatili da to može da bude jedan novi cilj za nas. Sada nam se ukazala prilika da se oslobodimo beskrajne jurnjave za materijalnim stvarima i da više vremena posvetimo Jehovi i njegovom narodu. Bili smo na putu da ponovo služimo jednom gospodaru!

Još jedan starešina i njegova porodica, porodica Karuseta, inače naši dobri prijatelji, bili su pozvani da nam se pridruže u ovom poduhvatu. I oni i mi smo prodali naše udobne kuće i kupili stambene prikolice koje smo mogli da postavimo u rezervatu. Ja sam prodao galerije i na kraju i livnicu. Pojednostavili smo život i sada smo mogli nesmetano da proširimo hrišćansku službu.

U oktobru 1996, naša nova skupština Činli održala je svoj prvi sastanak. Otada se među Navaho Indijancima mnogo više propoveda, a i skupština ima izuzetne pionire iz tog naroda koji govore navaho jezikom. Polako smo i mi počeli da učimo taj težak jezik kako bismo bili prihvaćeni iako nismo Navaho Indijanci. Uz dozvolu indijanskih vlasti dobili smo zemlju i izgradili Dvoranu Kraljevstva u Činliju, koja je posvećena u junu ove godine.

Tragedija!

U decembru 1996, Karen je nakratko odvela decu u Ruidoso u Novom Meksiku. Ja sam morao da ostanem u Činliju. Zamislite zaprepašćenje i tugu koju smo osetili kada je naš 14-godišnji sin Ben na skijanju udario u jednu stenu i nastradao! To je bio užasan ispit za sve nas. Da nismo imali biblijsku  nadu, bilo bi nam teško da to podnesemo. Od neizmerne pomoći nam je bila i podrška naše hrišćanske braće. Kada smo održali komemorativni govor u Dvorani Kraljevstva u Sedoni, gde smo živeli nekoliko godina, komšije su videle više Navaho Indijanaca nego ikada ranije. Braća i sestre iz rezervata su došli da nam pruže podršku iako je to bio put od preko 300 kilometara.

Radujemo se što vidimo da Benov mlađi brat Filip lepo duhovno napreduje. Ima duhovne ciljeve i pričinjava nam veliku radost. Vodi nekoliko biblijskih studija, a proučavao je i sa svojim nastavnikom. Ipak, svi jedva čekamo da ponovo vidimo Bena u novom svetu koji je Jehova obećao (Jov 14:14, 15; Jovan 5:28, 29; Otkrivenje 21:1-4).

Blagoslovljeni smo porodicom u kojoj vladaju ljubav i međusobna podrška. Moj usvojeni sin Džonatan, kao i moj mlađi sin iz prvog braka, Kris, služe Jehovi zajedno sa svojim suprugama, Kenom i Lori. Naši unuci, Vudro i Džona drže učeničke govore u Teokratskoj školi službe. Otac mi je umro 1987, ali majka koja ima 84 godine još uvek aktivno služi Jehovi, kao i moj brat Džon i njegova žena Čeri.

Iz ličnog iskustva sam naučio da je tačno ono što je Isus rekao: „Niko ne može robovati dvojici gospodara... Ne možete robovati Bogu i Bogatstvu.“ Umetnost čak i sada može biti veoma ljubomoran gospodar. Zato sam naučio koliko je važno da budem uravnotežen i oprezan, kako ne bih ponovo postao njen rob. Daleko je bolje primeniti savet apostola Pavla: „Braćo moja voljena, budite postojani, nepokolebljivi, uvek bogato zaposleni u Gospodovom delu, znajući da vaš trud u Gospodu nije uzaludan“ (1. Korinćanima 15:58).

[Fusnota]

[Slika na stranama 18, 19]

Moj avion u Činliju 1996. godine

[Slika na 19. strani]

Bronzana skulptura nazvana „Nema se vremena za bacanje“

[Slika na 21. strani]

Biblijski studij na mestu gde smo kasnije izgradili Dvoranu Kraljevstva

[Slika na 21. strani]

S mojom ženom, Karen

[Slika na 21. strani]

Propovedanje ispred tipičnog Navaho hogana