Svirepi zločini — zašto ih je sve više?

FRENK i Gabrijela su rano ujutru šetali jednom plažom u Oregonu u SAD i posmatrali izlazak sunca. Nisu ni slutili šta će se desiti. Nekoliko minuta kasnije, oboje su bili mrtvi, pogođeni u glavu s kratke razdaljine. Da li su ubijeni iz osvete? Ili iz ljubomore? Ne. Čovek koji je pucao, jedan stranac, želeo je da zna kakav je osećaj ubiti nekoga — i to je upravo bilo ostvarenje njegove fantazije.

„U nedelju, 28. aprila 1996, Martin Brajant je privukao pažnju zapadnog sveta, dok se zabavljao kao nikada u životu. Pucajući na svakoga koga je sreo dok je išao gradom Port Artur u Tasmaniji, osetio je čudesno ushićenje i moć“ (A Study of Our Decline, od Filipa Atkinsona). Ubio je 35 osoba!

Jedan 65-godišnji penzioner iz Kanade krenuo je na jutarnju vožnju biciklom. Dok se vozio, nepoznati vozač ga je udario otpozadi i ostavio ga da leži na ulici. Njegov bicikl je vukao još oko 700 metara niz put. Na prvi pogled, izgledalo je kao nesrećan slučaj, ali je tokom istrage utvrđeno da ga je udario čovek koji je ukrao auto s namerom da se ludo provoza. Izgleda da je i ubistvo ovog bicikliste bilo deo tog „provoda“.

Drugačiji zločin?

Zločini su se oduvek dešavali, ali zlodela koja smo gore spomenuli navode ljude da se pitaju: „Zašto? Kako neko može i pomisliti da uradi tako nešto?“ Dok uobičajena kriminalna dela, kao što su krađa ili prevara, ne privlače pažnju većine, sve češće se dešavaju zlodela koja zaokupljaju pažnju medija i zbog kojih ljudi govore: ’Ovo je nečuveno! Šta se dešava sa ovim svetom?‘

Ova zlodela su drugačija. Često su užasna i izopačena. Kao i u gore pomenutim primerima, obično su počinjena na nedužnim ljudima koji nisu ni poznavali izvršioce zločina. Pored toga, izgleda da u većini slučajeva nije bilo direktnog motiva za počinjeno zlodelo. Spisak ovakvih besmislenih zločina je sve duži i duži.

Aprila 1999. u Koloradu (SAD), dva učenika su u pucnjavi u školi ubila 12 učenika i profesora, a zatim izvršila samoubistvo. U Kaliforniji je 1982. godine jedan čovek umro, nakon što je popio lek  koji se prodaje bez recepta kojem je neko dodao strihnin. Dvojica 10-godišnjaka su 1993. godine namamila dvogodišnjeg Džejmsa Belgera da izađe iz trgovinskog centra u Butlu (Mersisajd, Engleska), dok je njegova majka bila u mesari. Odveli su ga do železničke pruge i pretukli na smrt.

Neki zločini, kao što je trovanje u Tokijskoj podzemnoj železnici 1995. godine, mogu se svrstati u teroristička dela. Japanci su bili užasnuti kada su pripadnici jednog kulta ispustili otrovni gas u Tokijski metro i prouzrokovali smrt 12 i trovanje hiljada osoba. Skoro da niko ne može zaboraviti rušenje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku i napad na Pentagon u Vašingtonu, pri čemu je stradalo oko 3 000 ljudi, kao i prošlogodišnje eksplozije bombi na Baliju u Indoneziji, od kojih je poginulo skoro 200 osoba.

Očigledno je da su takvi svirepi zločini postali uobičajena pojava. To je svetski problem koji pogađa mnoge narode i sve društvene slojeve.

U nekim slučajevima se stiče utisak kao da su se počinioci zlodela takmičili u želji da vide ko može da izvrši najšokantniji zločin. Osim toga, sve češće se dešavaju i zločini iz mržnje. Ovi zločini se počine sa ekstremnom svirepošću nad ljudima čija je jedina „krivica“ što pripadaju drugoj rasi, religiji ili etničkoj grupi. To je bio slučaj 1994. godine kada je u Ruandi ubijeno 800 000 Tutsija.

Sve ovo mnoge navodi da se pitaju: ’Šta se to dešava? Da li je uvek bilo tako? Šta može stajati iza tako užasnih zlodela? Ima li nade da će takvih brutalnih zločina biti manje ili da će oni biti potpuno iskorenjeni?‘ Sledeći članci će razmatrati ova i neka druga pitanja.

[Istaknuti tekst na 4. strani]

Svirepi zločini se u većini slučajeva počine nad slučajnim žrtvama i bez direktnog motiva