Pogled u svet

Masakriranje ajkula

Širom sveta profesionalni ribari pažljivo pretražuju okeane u potrazi za ajkulama, odsecaju im peraja, a trup bacaju natrag u more. „Potražnja za papreno skupom supom [od ajkulinih peraja] jedini je povod za ovu jezivu amputaciju“, izveštava Science News. Avgusta 2002, Obalska straža SAD zaplenila je jedan havajski brod nedaleko od meksičke obale nakon što je otkriveno da se na njemu nalazi tovar od 32 tone ajkulinih peraja. Na brodu nije bilo drugih delova ajkule. „Groteskan tovar zapravo predstavlja pokolj najmanje 30 000 ajkula pri čemu je oko 580 tona mesa bačeno“, stoji u tom časopisu. „Ribarske flote širom sveta godišnje ubiju oko 100 miliona ajkula.“ Iako je na slobodnom tržištu za 450 grama ajkulinih peraja potrebno izdvojiti oko 183 evra, potražnja se toliko povećava da joj je nemoguće udovoljiti.

 Kontrola vremena

Kako izveštavaju novine The Australian, „ljudi koji se žale da nemaju dovoljno vremena su u zabludi“, zaključak je jedne nedavne studije. U ovim novinama se citira studija koju su napravili Univerzitet Novog Južnog Velsa i Australijski univerzitet i navodi se: „Mnogi od nas na radnom mestu i u obavljanju kućnih poslova provode više vremena nego što je potrebno.“ Istraživači su izračunali koliko je vremena potrebno da jedan bračni par bez dece provede na poslu kako bi zadovoljio osnovne životne potrebe. Zatim su uporedili to vreme s količinom vremena koje bračni parovi stvarno utroše na to. Studija je otkrila da su zaposleni parovi bez dece „tokom jedne nedelje proveli ukupno 79 sati na poslu, 37 sati obavljajući kućne poslove, a 138 sati su izdvojili za lične potrebe. Međutim, za posao je bilo potrebno samo 20 sati nedeljno [10 sati po bračnom partneru], za kućne poslove 18 sati i za lične potrebe [što uključuje uzimanje obroka i spavanje] 116 sati“, navodi se u ovim novinama. Kada bi parovi bili spremni da pojednostave život, mogli bi u toku nedelje dobiti još 100 slobodnih sati. Prema studiji iz citiranih novina, zaposleni bračni parovi bez dece „tvrde da su zbog nedostatka vremena pod najvećim pritiskom. Međutim, u odnosu na sve ostale grupe oni zapravo imaju najviše, a roditelji najmanje vremena.“

Dijabetes uzima maha u Indiji

Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da više od 170 miliona ljudi širom sveta ima dijabetes. Indija je zemlja s najvećim brojem dijabetičara — 32 miliona — a očekuje se da će do 2005. ovaj broj premašiti 57 miliona, izveštavaju novine Deccan Herald. Na jednom međunarodnom kongresu o dijabetesu, koji je održan na Šri Lanki, stručnjaci su kao uzroke ovog naglog porasta naveli prvenstveno dijete i promene u načinu života, a zatim stres, genetske faktore, malu težinu novorođenčadi i davanje previše hrane bebama. U Indiji su troškovi lečenja dijabetesa među najnižim u svetu. Pa ipak, i dalje često dolazi do zdravstvenih komplikacija ili smrtnosti usled dijabetesa, delimično zbog toga što se bolest ne prepozna ili kasno ustanovi. Jedna studija koja je napravljena u većim indijskim gradovima ukazala je da 12 procenata odrasle populacije pati od dijabetesa, dok je kod 14 procenata poremećena tolerancija na glukozu, što često prethodi dijabetesu.

Istraumirani ratni izveštači

„Veliki broj [ratnih izveštača] pati od ozbiljnih trauma zbog onoga što su videli i doživeli“, navodi se u novinama The New York Times. U njima je bio objavljen komentar povodom „jedne studije koja je obuhvatala [140] stranih dopisnika iz šest velikih medijskih kuća koji su stalno izveštavali o ratovima ili o drugim oružanim sukobima“. U članku se objašnjava da je kod „ratnih izveštača stopa ozbiljne depresije i posttraumatskog stresa bila znatno veća nego kod [uporedne grupe od 107] dopisnika koji nisu izveštavali o ratnim sukobima“. Simptomi su „obuhvatali bolna sećanja na traume, neprestane noćne more, razdražljivost, lošu koncentraciju i preteranu opreznost“. Takođe, „ti izveštači su naveli da kod njih postoji i čitav niz poteškoća u odnosima s drugim ljudima... uključujući i nesposobnost prilagođavanja civilnom društvu, izbegavanje druženja s prijateljima, teškoće u održavanju dobrih odnosa s drugima i korišćenje alkohola kao sredstva za uspavljivanje“. Muškarci i žene koji su bili obuhvaćeni ovom studijom u proseku su „proveli 15 godina na poprištima ratnih sukoba u Bosni, Ruandi, Čečeniji, Somaliji i Avganistanu“.

Evropljani su sve stariji

„Evropa sve više odgovara svom istorijskom nazivu Stari svet“, izveštavaju španske novine El PPaís. U skoro svim zemljama Evropske unije, najmanje 20 procenata populacije ima preko 60 godina. Demografi predviđaju da će do 2050. godine 40 procenata stanovnika u nekim zemljama, kao što su Austrija, Italija i Španija, imati preko 60 godina. Ovaj sve veći porast starije populacije zahtevaće promene i na socijalnom i na ekonomskom planu, zapaženo je na Drugoj svetskoj konferenciji o starenju koja je održana u Madridu, u Španiji. Biće teže obezbediti novčana sredstva za penzijsko i zdravstveno osiguranje. Na primer, poslodavci će morati da zapošljavaju starije radnike, da prilagode radno vreme, da jedno radno mesto pokriju s dva ili više radnika i da radnicima omoguće da u penziju idu u različito vreme. Nadalje, „pošto će mladih ljudi biti manje, kompanije koje žele da se šire moraće da usmere svoje usluge i proizvode ka starijima“, primećuje španski biznismen Hosep Marija Rijera.

Seksualno obrazovanje potrebnije nego ikad

Prema zvaničnim podacima, u Nemačkoj se, između 1996. i 2001, broj abortusa među tinejdžerkama uzrasta između 15 i 17 godina povećao za oko 60 procenata, dok se među tinejdžerkama uzrasta ispod 15 godina povećao za 90 procenata, izveštava časopis Der Spiegel. Norbert Kluge, sa Univerziteta u Koblenc-Landauu, navodi da iako deca danas ranije dostižu seksualnu zrelost, ona ’ne dobijaju odgovarajuće seksualno obrazovanje — a naročito ne na vreme‘. Iako deca treba da budu dobro informisana o tim važnim stvarima pre nego što napune deset godina, mnogi roditelji izbegavaju tu odgovornost, kaže Kluge. Prema novinama Berliner Morgenpost, direktor Državnog saveta roditelja sa sedištem u Bonu savetuje roditelje da, kada poučavaju decu o stvarima koje se tiču seksa, akcenat stave na pojmove emocionalne prirode, kao što su „ljubav i privrženost“, umesto na biološki proces razmnožavanja.

E-pošta i sposobnost komunikacije

Prema rečima dvoje istraživača, zaposleni će verovatno sa svojim saradnicima sa istog sprata komunicirati putem E-pošte baš kao što bi to činili i s kolegama iz zemalja koje su u drugim vremenskim zonama, stoji u kanadskim novinama Globe and Mail. Govoreći o posledicama koje E-pošta može imati na sposobnost komunikacije, Dejvid Kristal, profesor lingvistike na Velškom univerzitetu, kaže: „Mogućnost simultanog govora je osnovna odlika razgovora“. Međutim, E-pošta to sprečava zbog toga što između primanja poruke i odgovora mora proći neko vreme. Štaviše, onaj ko šalje poruku E-poštom može preuzeti dominantnu ulogu u razgovoru bez mogućnosti da bude prekinut. „Veština da se tokom razgovora naizmenično govori i sluša neophodna je za komunikaciju“, navodi se u ovim novinama.

Dve vrste nervnih vlakana?

Ljudi su obdareni posebnim nervnim sistemom koji im omogućava da osete ljubav i nežnost, izveštava nemački naučni časopis, Bild der Wissenschaft. Švedski naučnici su otkrili da je jedna žena koja je izgubila glavne receptore dodira i dalje imala prijatan osećaj kada bi je neko dotakao četkicom za slikanje. Ustanovljeno je da zasluga za taj prijatan osećaj pripada posebnom sistemu nervnih vlakana u koži, koji se sastoji od sporoprovodnih vlakana pod nazivom taktilna C vlakna. Ta vrsta nervnih vlakana reaguje isključivo na nežan dodir i aktivira one delove mozga koji su odgovorni za osećanja. Komentarišući o tome zašto ljudi imaju dva različita sistema nervnih vlakana, International Herald Tribune navodi: „Spora vlakna funkcionišu već u prvim satima života, možda čak i u materici, dok se brza vlakna razvijaju postepeno nakon rođenja. Možda novorođenčad pre mogu da osete ljubav u roditeljskom dodiru nego što mogu da osete sam dodir.“