Komunikacija u svetu oko nas

„Bez komunikacije, svaki čovek ili životinja bili bi poput jednog pustog ostrva“ (The Language of Animals).

KO ZNA koliko životinja u nekom šumarku, savani ili čak u vašoj bašti živo komunicira među sobom. U knjizi The Language of Animals se navodi: „Životinje koriste sva svoja čula, gestikulišu delovima i pokretima tela, šalju i primaju jedva primetne signale u obliku mirisa (što se baš ne bi moglo reći za uplašenog tvora), skiče, krešte, pevaju i cvrkuću, šalju i primaju električne i svetlosne signale, menjaju pigmentaciju kože, ’plešu‘, i čak lupkaju po podlozi na kojoj se nalaze stvarajući buku.“ Ali koje je značenje svih tih signala?

Naučnici putem pažljivog posmatranja otkrivaju značenje životinjskih signala. Na primer, oni su zapazili da kada bantam-kokoška (mala domaća kokoška) vidi nekog kopnenog grabljivca kao što je lasica, ona se oglašava snažnim zovom koji podseća na kuk, kuk, kuk kako bi upozorila druge kokoške. Međutim, ukoliko spazi sokola, bantam-kokoška se oglašava samo jednim dugačkim piskom. I jedan i drugi zov kod ostalih kokošaka odmah izazivaju reakciju u skladu sa opasnošću, što ukazuje na to da ove ptice razmenjuju smisaone informacije. Slična razlika u zovu kojim se oglašavaju primećena je i kod drugih ptica.

„Jedan od glavnih načina proučavanja komunikacije među životinjama“, kaže se u knjizi Songs, Roars, and Rituals, „jeste da se signali koji su od značaja snime, a zatim snimak emituje životinjama kako bi se videlo da li će na njega reagovati na očekivani način.“ Testovi s bantam-kokoškama dali su kao rezultat iste reakcije koje su primećene i u divljini. Ovaj metod deluje čak i kod pauka. Da bi ustanovili šta ženku vučjeg pauka privlači mužjaku koji joj se udvara i nastoji da je impresionira tako što leluja prema njoj svojim dlakavim prednjim nogama, istraživači su u jednom eksperimentu napravili video-snimak mužjaka vučjeg pauka i pomoću kompjutera uklonili malje s njegovih nogu. Kada su taj snimak prikazali ženki, ona je odjednom izgubila interes za mužjaka. Šta se saznalo na osnovu ovog eksperimenta? Ženku vučjeg pauka očigledno privlače jedino mužjakove lelujave dlakave noge!

 Signalizacija mirisom

Mnoge životinje šalju jedne drugima signale putem jakih hemikalija koje se nazivaju feromoni, a koje obično luče posebne žlezde, ili se nalaze u urinu, odnosno izmetu. Baš kao što ograda i pločica sa imenom ili brojem označavaju nečiju imovinu, feromoni označavaju i određuju područje neke životinjske vrste, uključujući i pse i mačke. Iako se ne ostavlja vidljiv trag, ovaj izuzetno efikasan način obeležavanja omogućava životinjama iste vrste da se drže na optimalnoj međusobnoj udaljenosti.

Međutim, ne samo što feromoni označavaju teritoriju, već deluju i kao neka vrsta hemijske oglasne table s koje druge životinje „čitaju“ s velikim zanimanjem. Mirisne oznake, kako se navodi u knjizi How Animals Communicate, „verovatno sadrže i dodatne informacije o životinji koja boravi na tom području, kao što su njena starost, pol, snaga i druge karakteristike, [kao i] u kom se reproduktivnom stadijumu trenutno nalazi... Miris koji životinja koristi za označavanje služi za njenu identifikaciju, poput lične karte.“ Čuvarima zooloških vrtova dobro je poznata činjenica da neke životinje pridaju veliki značaj svojim mirisnim oznakama, što je i razumljivo. Nakon pranja kaveza ili vanjskog ograđenog prostora u kom životinje borave, čuvari su primetili da mnoge od njih automatski ponovo obeleže svoje područje. Zaista, „ukoliko nema njenog mirisa, to izaziva uznemirenost kod životinje i može prouzrokovati da se ponaša nenormalno, pa čak i da postane neplodna“, kaže se u navedenoj knjizi.

Feromoni takođe igraju značajnu ulogu i u svetu insekata. Na primer, feromoni koji upozoravaju na opasnost utiču na insekte da formiraju roj i da krenu u napad. Feromoni koji navode insekte da se sakupljaju u grupu, privlače ih ka zalihi hrane ili nekom mestu pogodnom za leglo. U ovu vrstu spadaju i feromoni za parenje, na koje su neka stvorenja vrlo osetljiva. Mužjak kineske svilene bube ima dva vrlo  složena pipka koji liče na sićušno, fino oblikovano lišće paprati. Ti pipci su tako osetljivi da mogu detektovati jedan jedini molekul feromona za parenje koji emituje ženka! Oko 200 molekula tog feromona navešće mužjaka da počne da traži ženku. Međutim, komunikacija putem hemijskih sredstava nije karakteristična samo za životinjski svet.

Biljke koje „govore“

Da li ste znali da biljke mogu da komuniciraju među sobom i čak s nekim vrstama životinja? Časopis Discover izveštava da su istraživači u Holandiji zapazili da jedna vrsta pasulja, kada ga napadne pregalj pod nazivom crveni pauk, oslobađa jednu supstancu koja signalizira opasnost i privlači druge pregljeve koji se hrane crvenim paukom. Na sličan način, kukuruz, duvan i pamuk, kada ih napadnu gusenice, ispuštaju u vazduh neke supstance koje privlače ose — smrtne neprijatelje gusenica. Jedan istraživač je rekao: „Biljke ne kažu samo: ’Da, napadnuta sam‘, već tačno kažu i šta ih napada. To je jedan izuzetno složen i čudesan sistem.“

Jednako je zadivljujuća i komunikacija među biljkama. Prema časopisu Discover, istraživači su „zapazili da drveće vrbe komunicira među sobom, a isto tako i drveće topole, jove i breze, kao i mladice ječma. Bez obzira da li se radi o napadu gusenica, gljivičnoj infekciji, pepelnici, [ili] o invaziji crvenih paukova... sve spomenute vrste biljaka ispuštaju supstance koje izgleda pokreću odbrambeni sistem okolnih zdravih biljaka.“ Čak i biljke koje nisu srodne odgovaraju na hemijske alarme.

Kada je napadnuta ili upozorena na napad, biljka aktivira svoj odbrambeni sistem. On uključuje otrove koji ubijaju insekte ili supstance koje ometaju, pa čak i sprečavaju napadače da nanesu štetu biljci. Buduća istraživanja na ovom fascinantnom polju mogu voditi do još izvanrednijih otkrića, od kojih se neka čak mogu iskoristiti u poljoprivredi.

’Morzeova azbuka‘ sa svetlosnim signalima

„Njihove male lampe koje nose kroz vazduh i koje trepere pod zvezdanim nebom, čarobnom su lepotom ukrasile obično prigradsko naselje u kom živim“, napisala je ekolog Suzan Tvit u jednom članku o svicima. Ovi insekti iz porodice buba komuniciraju putem svetlosnih signala čiji se „opseg kreće od jednostavnog svetla za upozorenje do složenih svetlosnih poziva i odgovora koje prilikom udvaranja razmenjuju potencijalni partneri“, kaže Suzan Tvit. Boja njihovog svetla se kreće od zelene, preko žute, do narandžaste. Pošto ženke retko lete, veći deo svetlucanja koje vidimo potiče od mužjaka. (Vidite okvir pod naslovom „Hladna svetlost svitaca“.)

Svaka od 1 900 vrsta svitaca, koji se takođe nazivaju i svetleće bube, na jedinstven način šalje svetlosne signale. Neke vrste emituju tri svetlosna signala, s razmakom od oko jedne sekunde, ili nizove svetlosnih impulsa različitog trajanja i pauza. Kada je u potrazi za ženkom, mužjak leti unaokolo emitujući svetlosne signale za parenje. „Ženka razume te signale“, kaže se u časopisu Audubon, i „odgovara signalom kojim zapravo kaže: ’Ovde sam‘, u intervalu koji je karakterističan za vrstu kojoj pripada.“ Mužjak prepoznaje njen nemi poziv i leti k njoj.

Pernati vrhunski pevači

„Po trajanju, raznolikosti i složenosti, ptičja pesma je bez premca u odnosu na oglašavanje bilo koje druge životinjske vrste“, kaže Dejvid Atenboro u svojoj knjizi The Life of Birds. Ptičja pesma ne nastaje u grlu  već u jednom organu koji se naziva sirinks. On se nalazi duboko u grudima ptice blizu mesta gde se dušnik račva pre ulaska u pluća.

Ptice veštinu pevanja delom nasleđuju, a delom uče od roditelja. Takođe, one čak mogu razviti naglasak karakterističan za određeno područje. U knjizi The Life of Birds se kaže: „Kos, kog su u 19. veku u Australiju doneli evropski doseljenici da bi uživali u zvucima iz domovine, sada ima jasno raspoznatljiv australijski naglasak.“ Mužjak lirorepe, za čije se oglašavanje kaže da je po složenosti i melodičnosti nenadmašno u ptičjem svetu, tu veštinu gotovo u potpunosti uči od drugih ptica. Zapravo, lirorepe su tako nadareni imitatori da mogu oponašati skoro svaki zvuk koji čuju, uključujući i muzičke instrumente, lajanje pasa, alarme, udarce sekire, pa čak i premotavanje filma u fotoaparatu! Naravno, svrha takvog oponašanja je uglavnom da se impresionira potencijalni partner za parenje.

Detlići, koji svoj kljun uglavnom koriste da bi tragali za hranom, u ptičjem svetu imaju ulogu svirača na udaraljkama. Naime, oni drugim pticama šalju signale udarajući svojim kljunom po grani ili šupljem deblu koje odjekuje. Neki detlići mogu čak „koristiti uzbudljive nove ’instrumente‘... poput talasastog limenog krova ili cevi za peć“, kaže Atenboro. Ptice komuniciraju i vizuelno, s muzičkom pratnjom ili bez nje. Na primer, one jedna drugoj mogu slati signale tako što se šepure u svom divnom raznobojnom perju.

Kada mužjak australijskog crnog palmovog kakadua obeležava svoju teritoriju, on koristi sve što mu stoji na raspolaganju  — lupanje, oglašavanje, ritmičke pokrete i šepurenje. On lomi neku pogodnu granu, hvata je svojom nogom i lupa njome po nekom suvom deblu. U isto vreme, širi krila, podiže krestu, maše glavom napred-nazad i pišti visokim glasom — zaista jedna spektakularna predstava!

Oglašavanje nekih ptica prepoznaju i druge životinje. Osmotrite primer medovođe, jedne male ptice nalik drozdu koja je uglavnom nastanjena u Africi. Kako joj i samo ime kaže, medovođa svojim raspoznatljivim štektanjem vodi jazavca medojeda, člana porodice Mustelidae, do drveta u kom se nalazi košnica. Kada se ptica spusti na drvo ili blizu njega, ona se oglašava drugačijim zovom, kojim zapravo kaže: „Evo ga med!“ Jazavac dolazi do drveta, kandžama pravi šupljinu u deblu dok se medovođa naslađuje saćem i larvama pčela.

Podvodna komunikacija

Nakon pronalaska hidrofona, uređaja za podvodno osluškivanje, istraživači su bili zadivljeni mnoštvom zvukova iz dubine okeana, poput tihog mumlanja, pojedinačnih krikova i čak kreštanja. Tih zvukova ima toliko da ih ljudi koriste kako bi prikrili buku koju prave podmornice. Međutim, zvukovi koje proizvode ribe mogu se svrstati u određene kategorije. U svojoj knjizi Secret Languages of the Sea, pomorski biolog Robert Berdžes kaže: „Dok jedna vrsta riba može ispuštati zvukove poput groktanja, coktanja i lajanja, a zatim ih precizno ponavljati, dotle kod druge to mogu biti zvukovi poput škljocanja i pucketanja, a nakon toga nešto nalik škripanju i struganju, pa opet sve iz početka.“

S obzirom da nemaju glasne žice, kako ribe stvaraju zvukove? Berdžes kaže da neke vrste pomoću mišića „pričvršćenih za zidove njihovog vazdušnog mehura nalik balonu, izazivaju vibraciju zidova mehura“ dok on ne počne da odjekuje poput bubnjeva. Druge ribe škrguću zubima ili otvaraju i zatvaraju poklopce škrga što stvara karakterističan tup udarac ili tresak. Da li je sve ovo samo besmisleno „brbljanje“? Očigledno da nije. Poput kopnenih životinja, ribe stvaraju zvukove za „privlačenje suprotnog pola, za orijentaciju, odbranu od neprijatelja kao i za zastrašivanje i komunikaciju uopšte“, kaže Berdžes.

Ribe takođe imaju i dobar sluh. U stvari, mnoge vrste imaju unutrašnje uho kao i jedan niz ćelija osetljivih na pritisak koje se nalaze duž središnjeg dela njihovih bokova. Ovaj niz ćelija, koji se naziva bočna linija, može detektovati pritisak zvučnih talasa koji se prostiru kroz vodu.

Najistaknutija vrsta komunikacije

„Kada proučavamo ljudski jezik“, napisao je profesor lingvistike Noam Čomski, „tada se bavimo onim što bi neki nazvali ’jedinstvenom odlikom ljudskog bića‘, jednom karakterističnom osobinom uma koja je, koliko do sada znamo, svojstvena samo čoveku.“ Barbara Lust, profesor iz oblasti lingvistike i razvoja čoveka, izjavila je: „Čak i deca s tri godine poseduju izvanredno spoznanje o  strukturi i sintaksi jezika, koje je toliko složeno i tačno da je njegovo poreklo teško objasniti bilo kojom teorijom.“

Međutim, Biblija je ta koja nam pruža razumno objašnjenje o čudu ljudskog govora. Ona taj dar pripisuje Stvoritelju, Jehovi Bogu, koji je stvorio čoveka po svom „obličju“ (Postanje 1:27). Ipak, na koji način veština govora odražava Božje osobine?

Na primer, razmotrimo davanje imena. Profesor komunikacije putem govora Frank Dans napisao je da su ljudi „jedina stvorenja koja mogu da daju imena“. Iz Pisma je očigledno da Bog ima to obeležje. Na samom početku izveštaja o stvaranju, Biblija nam kaže da je Bog nazvao ’svetlost dan, a tamu noć‘ (Postanje 1:5). Prema Isaiji 40:26, očigledno je da je Bog dao ime svakoj zvezdi — što je zapanjujuć poduhvat!

Nakon što je Bog stvorio Adama, jedan od prvih zadataka koji mu je dao bio je da životinjama nadene imena. Adam je sasvim sigurno morao u to uključiti svu svoju kreativnost i moć zapažanja! Kasnije je Adam dao ime svojoj ženi Evi. Ona je pak njihovog prvog sina nazvala Kain (Postanje 2:19, 20; 3:20; 4:1). Otada, ljudi nisu štedeli truda da bi dali ime svemu što se moglo imenovati — a sve to u interesu komunikacije. Zamislite kako bi bilo teško inteligentnim stvorenjima da komuniciraju da ne postoje imena.

Pored sposobnosti i želje da stvarima daju ime, ljudi poseduju i mnoge druge komunikacione veštine, od kojih neke nisu povezane s govorom. Zaista, praktično ne postoji ograničenje u pogledu onoga što međusobno možemo razmeniti, od složenih ideja do najnežnijih osećanja. Pa ipak, postoji jedna posebna vrsta komunikacije koja nadmašuje sve ostale, što ćemo videti u narednom članku.

[Okvir/Slika na 6. strani]

HLADNA SVETLOST SVITACA

Kod užarenog sijaličnog vlakna više od 90 procenata energije gubi se u obliku toplote. Na svetlost svica, koja nastaje zahvaljujući složenim hemijskim reakcijama, troši se od 90 do 98 procenata energije, što znači da se na toplotu ne gubi skoro ništa. Otuda se svetlost svitaca s pravom naziva hladnom svetlošću. Hemijske reakcije usled kojih nastaje ova svetlost odigravaju se u posebnim ćelijama koje se nazivaju fotociti. Njih aktiviraju i deaktiviraju nervi.

[Izvor]

John M. Burnley/Bruce Coleman Inc.

[Okvir/Slika na stranama 8, 9]

KORISNI PREDLOZI ZA POBOLJŠANJE VEŠTINE KOMUNICIRANJA

1. Slušajte sa zanimanjem dok drugi govore i nemojte dominirati razgovorom. Ljudi će prevideti pogrešno izgovorenu reč ili omašku u gramatici, ali se neće sprijateljiti s nekim ko zna samo da priča ali ne i da sluša. ’Budite brzi da čujete, spori da govorite‘ (Jakov 1:19).

2. Zanimajte se za život i za ono što se dešava oko vas. Čitajte o mnogim pažljivo odabranim temama. Kada razgovarate o onome što ste saznali, činite to na skroman i ponizan način (Psalam 5:5, NW; Poslovice 11:2).

3. Obogatite svoj rečnik korisnim, a ne visokozvučnim rečima kojima biste skretali pažnju na sebe. Ljudi su za Isusa rekli: „Nijedan čovek nikada nije tako govorio“ (Jovan 7:46). Ipak, čak su ga i „neuki i obični“ ljudi lako razumeli (Dela apostolska 4:13).

4. Govorite jasno i ispravno izgovarajte reči. Međutim, izbegavajte da se izražavate suviše precizno ili neprirodno. Kada govorimo jasno, i izbegavamo da govorimo nerazgovetno ili da gutamo zadnje slogove, tada je naš govor dostojanstven i njime pokazujemo obzir prema svojim sagovornicima (1. Korinćanima 14:7-9).

5. Ukoliko prihvatate činjenicu da su vaše veštine komuniciranja dar od Boga, to će vas motivisati da ih koristite na način pun poštovanja (Jakov 1:17).

[Slika na 5. strani]

Kineska svilena buba ima izuzetno osetljive pipke

[Izvor]

Courtesy Phil Pellitteri

[Slika na stranama 6, 7]

Detlić

[Slika na 7. strani]

Rajska ptica

[Izvor]

© Michael S. Yamashita/CORBIS

[Slika na 7. strani]

[Izvor]

Australijski crni palmov kakadu

Roland Seitre