Koji su uzroci krize?

„Osoblje na telefonskoj liniji za pomoć farmerima obučeno je da vam pomogne ukoliko ste pod stresom zbog svog zanimanja. Poput vas, i mi smo farmeri ili nekadašnji farmeri, i razumemo teškoće s kojima se suočavaju seoske porodice. Možemo vas povezati s ljudima koji vam mogu pomoći... Diskrecija je zagarantovana“ (Veb sajt kanadske vlade).

MNOGI stručnjaci na području zdravlja sada priznaju da poljoprivreda nosi sa sobom rizik od stresa. Da bi se pomoglo farmerima, u nekim zemljama postoje psiholozi, specijalisti za stres u poljoprivredi, koji u područjima orijentisanim ka ovoj delatnosti pružaju posebne usluge. Tu spadaju grupe za podršku i direktne telefonske linije za pružanje pomoći.

Žena jednog farmera po imenu Džejn četvrtkom uveče posećuje sastanke jedne grupe na kojima stručno lice pruža savete. „Došla sam zato što je moj muž izvršio samoubistvo“, objašnjava Džejn. „On je oduvek maštao o tome da drži porodičnu farmu. Pošto to nije mogao, pretpostavljam da nije želeo da radi ništa drugo.“

 Mnogi su primetili nezapamćen porast broja farmera koji su zbog stresa zatražili pomoć. Koji su uzroci krize koja pogađa mnoge od njih?

Elementarne nepogode i bolest

Na vladinom veb-sajtu koji je citiran na početku stoji: „Veliki deo vaše svakodnevice — vremenske prilike, cene na tržištu, kamatne stope, kvarovi na opremi — nije pod vašom kontrolom. To je prava priroda poljoprivredne delatnosti. Takođe i donošenje neke odluke može biti veoma stresno, s obzirom da se ne zna ishod. Na primer, koju vrstu useva uzgajati ili, da li prodati zemlju ili je staviti pod hipoteku.“ Kada se ovome pridoda opasnost od teške suše, bolesti ili gubitka farme, stres može postati nepodnošljiv.

Na primer, suša može biti poput mača s dve oštrice. Farmer po imenu Hauard Polsen je rekao je da je na njegovu stoku i useve nepovoljno uticala suša iz 2001, koja je bila jedna od najtežih u istoriji Kanade. Pošto nije bilo ničeg ni za ispašu ni za žetvu, morao je da kupuje stočnu hranu. On je rekao: „Na hranu sam već potrošio 10 000 dolara i sada stoku hranim onim što je predviđeno za zimu. Kada se počne s tim, od uzgoja stoke nema nikakve koristi.“ U drugim područjima, mnoge farme su opustošene poplavama, usled kojih je uništena kompletna letina.

U Britaniji je izbijanje slinavke 2001. godine bio samo poslednji u nizu problema koji su pogodili britanske farmere, uključujući i bolest ludih krava i svinjsku koleru. Te bolesti — zajedno sa strahom koji one izazivaju u javnosti — ne dovode samo do ekonomske štete. Novinska agencija Frans-Pres je izvestila: „Žilavi seljaci, koji nisu od onih ljudi koji lako zaplaču, ridali su dok su gledali kako vladini veterinari bacaju na lomaču stada koja su oni uzgajali čitavog života.“ Nakon izbijanja slinavke, policija je čak počela da oduzima sačmare onim farmerima koji bi mogli da dođu u iskušenje da izvrše samoubistvo. Savetovališta su bila preplavljena pozivima zabrinutih farmera.

Ekonomska nestabilnost

Do velikih promena je došlo i u opštoj ekonomskoj situaciji. Na omotu knjige Broken Heartland stoji: „Između 1940. i sredine 1980-ih, troškovi poljoprivredne proizvodnje u centralnom delu Amerike su se utrostručili, kupovina robe a posebno mašina se učetvorostručila, kamata je porasla deset puta, zarada je opala za 10 procenata, broj farmera se smanjio za dve trećine, a u skoro svakoj opštini čije se stanovništvo bavi poljoprivredom zabeležen je pad populacije, nestanak drugih delatnosti i gubitak ekonomske stabilnosti.“

Zašto je zarada sve manja u odnosu na porast troškova? U današnjem globalnom društvu, poljoprivrednici zavise od onoga što diktira međunarodno tržište. Zato oni moraju da se nadmeću s proizvođačima hrane iz drugih zemalja. Istina, zahvaljujući međunarodnoj trgovini otvorena su nova tržišta poljoprivrednih proizvoda. Međutim, svetsko tržište nije stabilno, što sa sobom nosi veliki rizik. Na primer, 1998. godine je nekoliko uzgajivača žitarica i svinja iz Kanade bankrotiralo kada su se pogoršale ekonomske prilike njihovih mušterija u Aziji.

Šteta po opštine

Majk Džejkobsen, profesor na Univerzitetu Ajove i stručnjak za seoska pitanja, zapaža da je kriza u kojoj se nalaze poljoprivrednici takođe i kriza seoske opštine. On kaže: „Seosko mesto je zdrava sredina za osnivanje porodice i podizanje dece, kojoj se poklanja  mnogo pažnje. Škole su sasvim pristojne i bezbedne. To je slika koju imamo o takvim mestima, zar ne? Međutim, njihovo ekonomsko stanje puno zavisi od broja malih porodičnih imanja u njihovoj okolini.“ Kriza u poljoprivredi se u seoskim mestima vidi i po zatvorenim bolnicama, školama, restoranima, radnjama i crkvama. Blisko zajedništvo među ljudima, kao jedno od najprivlačnijih obeležja seoskog načina života, nestaje.

Stoga ne iznenađuje što, prema časopisu Newsweek, skoro 16 procenata Amerikanaca sa sela živi ispod granice siromaštva. U svom izveštaju pod naslovom „Kriza na australijskom selu“, Džefri Lorens piše da su u Australiji „nezaposlenost, neadekvatan posao i stopa siromaštva mnogo veći u seoskoj nego u gradskoj sredini“. Ekonomska nestabilnost primorala je mnoge porodice — naročito one s mlađim članovima — da se presele u grad. Šila, koja sa svojom porodicom radi na farmi, pita: „Ako se ovako nastavi, koliko nas vremena deli od trenutka kada više niko neće želeti da obrađuje zemlju?“

Zbog odlaska mlađih generacija u grad, populacija mnogih seoskih mesta je postala primetno starija. Ta mesta nisu ostala samo bez svoje mladalačke snage već i bez mogućnosti da pruže podršku starijima — često kada je ona najpotrebnija. Razumljivo je što su zbog tih brzih promena mnogi stariji stanovnici zbunjeni i uplašeni.

Dakle, kriza u poljoprivredi je duboka i ima dalekosežne posledice. Ona se tiče svih nas. Ipak, kao što će pokazati naš sledeći članak, postoji razlog za verovanje da će ova kriza uskoro proći.

[Istaknuti tekst na 6. strani]

U današnjem globalnom društvu, poljoprivrednici zavise od onoga što diktira međunarodno tržište

[Istaknuti tekst na 6. strani]

„Ako se ovako nastavi, koliko nas vremena deli od trenutka kada više niko neće želeti da obrađuje zemlju?“

 [Okvir/Slike na 7. strani]

BIOLOŠKO UZGAJANJE

Sve je veći krug onih koji prihvataju biološki čistu hranu. U Kanadi se, kada je reč o maloprodaji, broj kupaca ovakve hrane povećava po stopi od oko 15 procenata godišnje.

Šta je biološki čista hrana? Jedan izveštaj Ministarstva poljoprivrede, ishrane i seoskog razvoja kanadske pokrajine Alberte, definiše je kao „hranu koja se uzgaja u proizvodnom sistemu u kom se, pored izbegavanja hemijskih sredstava, vodi računa o čistoći zemljišta, biodiverzitetu, tretmanu životinja uz minimalan stres i metodama koje su bezbedne po životnu sredinu“.

Oni koji se bave biološkim uzgajanjem kažu da se ono po navedenim stvarima razlikuje od proizvodnje hrane na velikim komercijalnim farmama. „Uz ogromne farme ide i trend da se uzgaja samo jedna vrsta useva, pa su i obilni prinosi rezultat intenzivnog korišćenja mehanizacije i velikih količina veštačkih đubriva i pesticida“, piše Katrin Vansitart u časopisu Canadian Geographic. „Pored tragova tih hemikalija koji mogu ostati u namirnicama, u informacijama o nutritivnoj vrednosti se navodi da li je plod ubran pre nego što je sazreo, što je neophodno kada je tržište daleko od mesta uzgajanja. Da bi se zasiguralo da plodovi stižu na odredište neoštećeni, oni takođe moraju biti tretirani gasom ili voskom, ili podvrgnuti jonizujućem zračenju.“

Ko kupuje biološki čistu hranu? U izveštaju iz Alberte kaže se da se među kupcima nalaze „kako tinejdžeri koji vode računa o svom zdravlju, tako i zabrinute majke i stariji pripadnici generacija iz godina nakon Drugog svetskog rata... Kupci više nisu samo deca cveća šezdesetih.“

Međutim, nisu svi uvereni da je biološki čista hrana bolja. Canadian Geographic iznosi sledeće zapažanje: „Uglavnom veća cena biološki čiste hrane podstiče skeptike da, u odsustvu rezultata naučnih studija u pogledu njene koristi, dovedu u pitanje njenu vrednost. Drugi su zabrinuti zbog dvojakih standarda u prehrambenoj industriji koji isključuju siromašne.“ Zagovornici ove vrste hrane odgovaraju da promene u načinu ishrane, određivanju cene, pakovanju i isporuci, mogu doprineti da biološki čista hrana bude dostupna svima, bez obzira na njihovo ekonomsko stanje. Imajući u vidu raznolikost mišljenja i naučnih procena, malo je verovatno da će se rasprava o ovoj vrsti hrane završiti u skoroj budućnosti.

[Okvir/Slika na 8. strani]

PESTICIDI — DILEMA POLJOPRIVREDNIKA

U nekim delovima sveta, štetočine i biljne bolesti su uništile čak 75 procenata useva. Rešenje koje se nameće samo po sebi jeste da se zaseje više useva. Novine Globe and Mail izveštavaju: „Kanadski farmeri pokušavaju da preteknu konkurenciju tako što primenjuju proizvodne metode koje donose veće prinose, što znači i da više mogu da prodaju.“ Ipak, Terens Makra iz Kanadskog biroa za životnu sredinu upozorava: „Mnoge od tih promena povećale su potencijalne opasnosti koje poljoprivreda predstavlja po životnu sredinu.“

Da li treba koristiti pesticide? Ovo takođe predstavlja dilemu za poljoprivrednike, budući da još uvek traje polemika o njihovoj efikasnosti kao i o opasnostima po zdravlje. U jednom izveštaju Svetske zdravstvene organizacije potvrđeno je da još uvek nije potpuno poznata toksičnost i štetnost mnogih vrsta pesticida. Potencijalne opasnosti se mogu povećati pošto se pesticidi unose u lanac ishrane. Životinje se hrane biljkama koje su prskane pesticidima. Zatim, ljudi jedu meso tih životinja.

[Izvor]

USDA Photo by Doug Wilson