Jehovino ime na Pacifiku

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! SA FIDŽIJA

MNOŠTVO žitelja jednog pacifičkog ostrva našlo se u čudu. Njihovi gosti su zatvorili oči pre nego što je počela gozba koja je bila pripremljena za njih. „Šta to radite?“, pitali su ostrvljani.

„Zahvaljujemo Bogu za njegove darove“, usledio je odgovor.

„Gde živi vaš Bog?“, ostrvljani su želeli da znaju.

„Na nebu“, dobili su odgovor.

„Kako se On zove?“

„Jehova.“

„Da li vaš Bog jede?“, pitali su dalje ostrvljani.

„Bog je duh“, odgovorili su gosti. „On nije poput nas; on oduvek postoji. On je stvorio zemlju, nebo, more i sve ostalo. Stvorio je i nas.“

Ostrvljani su bili zapanjeni kada su čuli ove jednostavne istine i pitali su te strance zašto su došli na ostrvo. Odgovor je bio jednostavan: „Došli smo da vam obznanimo pravog Boga Jehovu, i njegovog Sina Isusa, našeg Spasitelja“ (From Darkness to Light in Polynesia).

Ko su bili ovi stranci? Današnji Jehovini svedoci? Ne. To su bila dva učitelja, jevanđelizatora s Tahitija, koji su 15. juna 1824. došli na ostrvo Mangaja (južni deo Kukovih ostrva). Zašto su upotrebili ime Jehova? Da li je to bilo samo u ovoj prilici? Odgovor na ova pitanja objašnjava zašto je Jehovino  ime još uvek veoma važno u brojnim kulturama stanovnika pacifičkih ostrva.

Božje ime se uveliko koristi

Mnogi misionari koji su u 19. veku došli iz Engleske i Amerike na pacifička ostrva, koristili su ime Jehova u svom svakodnevnom govoru i u svojim zapisima. Zapravo, jedan istoričar je čak pogrešno tvrdio da su ti rani misionari „bili Jehovini sledbenici umesto Hristovi učenici“.

Pisma tih misionara često su počinjala frazom poput: „Neka te zaštite naš Bog i Gospod Jehova i kralj mira Isus Hrist.“ Zato ne iznenađuje što Albert Šic, poznati lingvista, kaže da se u bukvaru koji je 1825. objavljen na Fidžiju nalazila samo jedna reč pozajmljena iz engleskog jezika. Bilo je to ime Jehova.

To što su prvi misionari upotrebljavali Jehovino ime snažno je uticalo na stanovnike pacifičkih ostrva. Kasnije su neki ostrvljani koje su ti misionari poučili bili i sami poslati kao misionari, ili učitelji, s ciljem da svoju poruku prenesu na druga ostrva. Kada je reč o gore spomenutom dolasku dvojice tahićanskih misionara na ostrvo Mangaja, u knjizi The Covenant Makers—Islander Missionaries in the Pacific, nalazi se sledeći komentar: „Za tahićanske učitelje, Jehova je bio jedini pravi Bog. On je stvorio čitav svet, a i čovek je deo Njegovog stvarstva... [Oni] su tvrdili da je Jehova jedini pravi Bog i da je njegov Sin Isus Hrist Spasitelj čovečanstva.“

Dok su prenosili biblijsku poruku na druga ostrva, neki od prvih misionara su se suočili sa izuzetno velikim opasnostima, jer su stanovnici ostrva ponekad bili nasilni. Opisujući njihove teškoće, u knjizi Mission, Church, and Sect in Oceania, navodi se: „Snažna vera u Jehovu često je nadvladala strah i očaj.“

Jedan pažnje vredan primer vere zabeležen je 1823. kada je stanovnicima ostrva Rarotonga, koje je u sklopu Kukovih ostrva, prvi put propovedana biblijska poruka. Misionar i pomorac Džon Vilijams stigao je do tog ostrva i poslao na obalu dva bračna para da poučavaju ostrvljane. Međutim, nakon jednog nesporazuma s kraljem koji je bio potpuno pijan, ti misionari su bili pretučeni. Bilo im je oteto sve što su imali i jedva su uspeli da izvuku živu glavu.

Kada su se vratili na brod, misionari su opisali stanovnike Rarotonge kao najokrutnije divljake koje su ikada sreli. Plašeći se najgoreg, Vilijams je odlučio da barem na neko vreme napusti ostrvo. Tada se jedan mladi učitelj po imenu Papeiha dobrovoljno ponudio da sam pokuša da stanovnicima ostrva prenese biblijsku poruku. „Otići ću na ostrvo“, rekao je, „bez obzira da li će me ti divljaci poštedeti ili ubiti.“

Papeiha je izgovorio reči koje se često citiraju u izveštajima o počecima misionarskih aktivnosti: „Ko Jehova toku tiaki! Tei roto au i tona rima!“ („Jehova je moj pastir! Ja sam u Njegovim rukama!“) Nakon toga, lagano obučen i s knjigom u kojoj su se nalazili biblijski citati na tahićanskom, skočio je u more i otplivao do obale. Kada je stigao na ostrvo, ne samo da mu se ništa nije desilo već je i video da se mnogi ostrvljani odazivaju na njegovo poučavanje.

Jedan čovek s Rarotonge koji je kasnije i sam postao misionar zvao se More Taunga. On je bio prvi misionar koji je 1842. osnovao misionarski dom na ostrvu Nova Kaledonija. U svom dnevniku je pisao o jednom meštaninu kome je posvetio ličnu pažnju i učio ga da čita i piše: „Učio je sporo. Nije prošlo dugo, a on mi je rekao: ’Želim da se molim.‘ Međutim, posavetovao sam ga da ne žuri. Kasnije  me je opet pitao: ’Zar mi nećeš dozvoliti da se molim?‘ Onda me je upitao zašto se ne slažem s tim da se moli, pa sam mu rekao: ’Prvo moraš ostaviti svoje idole, i tada se možeš moliti Jehovi. Samo on može da te čuje.‘ Doneo mi je korpu punu idola i rekao: ’Spali ih. Od sada će Jehova biti moj Bog.‘ Taj čovek je naučio da se moli.“

Stanovnici pacifičkih ostrva prihvataju Jehovu

S obzirom da su misionari slobodno koristili Božje ime, ne iznenađuje što su oni kojima su propovedali počeli da prihvataju Jehovu kao svog Boga. U knjizi Missionary Adventures in the South Pacific opisuje se jedan veliki sastanak koji je održan na jednom od ostrva na severnom Pacifiku nakon dolaska misionarskog broda Jutarnja zvezda. Knjiga kaže da su ostrvljani „glasali podizanjem ruku, pri čemu je većina njih podigla obe ruke i dugo ih držala u vazduhu, potvrđujući tako svoju reč da će se odreći idolopoklonstva i obožavati Jehovu. Štaviše, obećali su da će se pobrinuti za sve što je učiteljima bilo potrebno. Jedan komad zemlje je bio odvojen i posvećen Jehovi za crkvu i za one koji budu služili u njoj.“

Opisujući obraćenje Malietoe, jednog poglavice sa Samoe, knjiga Wiliamu — Mariner-Missionary — The Story of John Williams navodi: „Malietoa je održao dugačak govor pred svojim narodom, javno dajući obećanje da će postati obožavalac Jehove, i da će podići crkvu u kojoj će se On obožavati. Naredio je onima koji ostaju na ostrvu da počnu da uče o Jehovi i Isusu Hristu.“

Sve to je ostavilo dubok trag na život mnogih zajednica pacifičkih ostrva. Čak i danas u zemljama kao što su Fidži i Samoa, nije neuobičajeno da se Jehovino ime čuje na radiju ili da se nađe u lokalnim novinama.

Ali to nije sve. U svojoj knjizi Treasure Islands objavljenoj 1977, Perl Bajnder opisuje koliko je narodu sa ostrva Banaba važno Jehovino ime. Taj narod je prvobitno živeo na ostrvima Kiribati ali se kasnije naselio na ostrvu Ranbi, koje je u sklopu Fidžija. Perl Bajnder piše: „Misionari koji su došli na Banabu dali su žiteljima tog ostrva više nego što su mogli i da pretpostave... Vera u Jehovu je bila u centru njihovog života. Tokom sedamdeset godina teških nevolja ta vera ih je ujedinjavala više od ičega, a i danas ih duhovno podržava. Bez Jehove koga su stanovnici Banabe upoznali od belaca (koji ga sada sve manje poštuju), oni bi bili izgubljeni.“

Božje ime u prevodima Biblije

Jedan od glavnih ciljeva prvih misionara bio je da naprave razumljive prevode Biblije na jezike stanovnika pacifičkih ostrva. Zahvaljujući njihovoj marljivosti, Biblija je postala dostupna na mnogim jezicima koji se govore na Pacifiku. Tim prevodiocima je bilo sasvim normalno da transkribuju Jehovino ime, baš kao što su transkribovali i sva druga imena u Bibliji.

Za one koji ozbiljno proučavaju Bibliju može biti od značaja činjenica da su ti prvi prevodioci koristili Jehovino ime ne samo u svojim prevodima Hebrejskih spisa, već takođe i u Hrišćanskim grčkim spisima, takozvanom Novom zavetu. Nakon ispitivanja prevoda Hrišćanskih grčkih spisa na sedam jezika koji se govore na pacifičkim ostrvima, utvrđeno je da se Jehovino ime pojavljuje u 72 različita stiha. Ti prevodi nisu nastali samo u 19. veku. Među njima je i jedan savremeni prevod, objavljen 1999. na jeziku koji se govori na ostrvu Rotuma. U ovoj Bibliji Jehovino ime se u Hrišćanskim grčkim spisima pojavljuje u 48 stihova.

 O jednom od tih prvih prevoda je krajem 19. veka, Vilijam Vajat Džil, dugogodišnji misionar na Pacifiku, napisao sledeće: „Pošto sam četrdeset dve godine koristio Bibliju na jeziku naroda s Rarotonge, nemojte mi zameriti kada kažem da je smatram odličnim prevodom originala... Kao i u svim drugim verzijama na jezicima koji se govore na Pacifiku i u Novoj Gvineji, sveto ime ’Jehova‘ je transkribovano, a ne prevedeno, čime se napravila ogromna razlika između večnog Boga i predmeta koje su obožavali pagani.“

Zašto su upotrebljavali Božje ime

Zašto su ti misionari, prevodioci Biblije i učitelji u tako velikoj meri upotrebljavali Božje lično ime, Jehova? Poseban razlog je taj što su smatrali da je neophodno da naprave razliku između Jehove, jedinog pravog Boga, i mnoštva lažnih bogova koje su obožavali stanovnici pacifičkih ostrva (Jovan 17:3; 1. Korinćanima 8:5, 6). Svaki od tih bogova je imao ime, i za njihove obožavaoce je bilo potpuno prirodno da pitaju: „Ko je vaš Bog? Kako se on zove?“ Korišćenje lokalnog termina za „boga“ zbunilo bi one koji su postavljali pitanje, ili bi možda dovelo do toga da misle da je Svemoćni samo još jedan bog koga treba dodati njihovom panteonu bogova. Zato uopšte ne iznenađuje što su prvi misionari često upotrebljavali Jehovino ime.

Da li to znači da svi koji koriste Jehovino ime stvarno znaju ko je on? Ne. Hiram Bingam, misionar i prevodilac, sin istoimenog poznatog misionara s Havaja, svedočio je stanovnicima ostrva Abijang (Kiribati) vičući da „postoji samo jedan Bog — Jehova“, dok su oni uništavali svog idola. Međutim, u knjizi Missionary Adventures in the South Pacific o ovom događaju se kaže sledeće:

„U svakom slučaju, Bingam je znao da uništenje idola još uvek nije značilo da će ljudi stvarno prihvatiti hrišćanstvo. Oni još nisu imali razumevanje pravog značenja poruke jevanđelja. Ipak, prvi korak je bio napravljen.“ Očigledno je da nije dovoljno samo znati da se Bog zove Jehova. Potrebno je da pravi hrišćani upoznaju Jehovu kao osobu i da mu budu poslušni u svemu (Rimljanima 10:13-17).

Čak je i verni Mojsije, čovek koji je znao Jehovino ime i koristio ga, osećao potrebu da sazna više. On se molio: „Ako sam dakle našao milost pred očima tvojim, pokaži mi put svoj. Učini da te poznam i nađem opet milost pred očima tvojim“ (Izlazak 33:13). Da, Mojsije je želeo da zna više od samog Jehovinog imena. On je želeo da zna koje su Jehovine osobine i kako može da mu ugodi. Zbog te molbe, Mojsije je dobio veličanstvenu prednost da putem onoga što mu je Jehova pokazao shvati značenje Njegovog imena (Izlazak 33:19; 34:5-7).

I danas na sličan način, hiljade Jehovinih svedoka širom pacifičkih ostrva koristi Biblije koje su preveli prvi misionari. Oni nastoje da pomognu iskrenim osobama da razumeju ne samo značenje Jehovinog imena već takođe i njegove zahteve za one koji žele da ga obožavaju ’u duhu i istini‘ (Jovan 4:23, 24). Da, Jehovino ime se slavi na „ostrvima morskim“. Kao rezultat toga, hiljade polažu svoje nade u njegovo uzvišeno ime (Isaija 24:15; 42:12; 51:5; Poslovice 18:10).

[Slika na 12. strani]

Stanovnici pacifičkih ostrva koji su čuli za Božje ime od prvih misionara hrišćanstva obznanili su ga drugima

[Izvor]

Palmino drvo i fotografija na levoj strani: From the book Gems From the Coral Islands

[Slika na 13. strani]

Džon Vilijams

[Izvor]

Culver Pictures

[Slika na 13. strani]

Papeiha

[Izvor]

Courtesy Institute of Pacific Studies, from Mission Life in the Islands of the Pacific, by Aaron Buzacott

[Slika na 15. strani]

Jehovini svedoci obznanjuju Božje ime širom sveta