Kad je reka potekla uzvodno

POPUT brazde na karti Sjedinjenih Država, reka Misisipi deli tu zemlju na dva dela. Na izvoru u Minesoti široka je samo tri metra. Međutim, brzo se širi dok joj se pridružuju desetine pritoka u njenom 3 700 kilometara dugom toku prema jugu. U blizini Nju Orleansa u Lujzijani, ova reka dostiže dubinu od 60 metara i širinu od oko jednog kilometra. Na njenom ušću, svake sekunde se u Meksički zaliv uliva 15 000 000 litara vode. Kad se reka izlije, ta količina može biti veća od 80 000 000 litara u sekundi.

Ljudi koji žive uz reku znaju šta sva ta voda može da učini. Viđali su kako plavi polja, ruši obalske nasipe, odnosi kuće i ljudske živote. Ali danas se ne može ni zamisliti kako je izgledalo ono što se dogodilo na reci pre manje od 200 godina.

U decembru 1811, izgledalo je kao da se bes neke nevidljive sile sručio na dolinu u središnjem toku Misisipija i nije se stišavao nedeljama. Jedan za drugim, snažni zemljotresi prouzrokovali su da se rečno korito podiže i spušta, poput uzburkanog mora. Tlo se pri tom toliko deformisalo da je 7. februara 1812, uzvodno od grada Nju Madrida u Misuriju, moćni Misisipi počeo da teče na sever umesto na jug.

Dani straha i strepnje

Taj događaj je bio vrhunac serije strahovitih zemljotresa poznatih kao „njumadridski zemljotresi“. Prvi potres se dogodio 16. decembra 1811. u dva sata ujutro, a pogodio je područje koje sada obuhvata jugoistočni deo države Misuri. Farmeri i žitelji gradova probudili su se dok se njihov nameštaj pomerao, a porcelan padao na pod i lomio se. Kuće su se pomerale iz temelja. Ljudi su pohrlili napolje i tamo su ostali, drhteći zbog hladnoće i podrhtavanja zemlje. Njihovi domovi, ranije mesta mira i sigurnosti, sada su postali opasni.

Tlo je nastavilo da se trese do zore, ali slabije. Oko sedam ujutro, usledio je još jedan žestok potres. Zatim je, nešto pre 11 sati nastupio drugi, još snažniji zemljotres. Pojavile su se pukotine u zemlji. Iz tih zastrašujućih otvora izbili su blato, voda i komadi uglja. Vazduh je bio ispunjen smrdljivim sumpornim gasovima koji su dolazili iz zemlje. Očevici su mogli videti hiljade preplašenih ptica kako odleću s tog  područja. Kad su se razorni potresi stišali, grad Litl Preri u Misuriju, bio je u ruševinama.

Burna plovidba niz reku

Baš u to vreme, potpuno nov parobrod Nju Orleans plovio je niz reku Ohajo ka Misisipiju, a krajnje odredište mu je bilo Nju Orleans, Lujzijana. Ushićenje putnika se pretvorilo u ozbiljnu zabrinutost kada su uplovili u područje pogođeno zemljotresom. Obale su se tresle i rušile se u reku. Drveće koje je dugo ležalo na rečnom dnu, plutalo je po površini, ugrožavajući brod, jer je moglo da ošteti njegovo korito. Ogromni talasi ljuljali su brod kao čep od plute. Navigacione karte pripremljene za plovidbu bile su beskorisne, jer su zemljotresi promenili rečni tok. Prijatno putovanje postalo je zastrašujuća plovidba.

Dana 19. decembra 1811, Nju Orleans je stigao do Nju Madrida, gde je trebalo da obnovi zalihe. Međutim, ovaj gradić uz reku, nekad pun života, sada nije mogao da pruži nikakvu pomoć. Nekoliko ljudi koji su još uvek bili u njemu, očajnički su mahali ka brodu, pozivajući posadu da pristane i odvede ih iz grada u kome su ostale samo ruševine kuća i radnji koje su tinjale.

Međutim, parobrod je nastavio plovidbu niz Misisipi, a putnici su drhtali od straha. Prošli su pored mesta Point Plezant koje je bilo napušteno. Sledeći grad u kom je trebalo da pristanu bio je Litl Preri. Ni tu se nisu zaustavili jer je veći deo grada nestao pod vodom, a preostale kuće su bile uništene.

Još južnije, parobrod je naišao na veliku gomilu balvana. Zemljotresi su iščupali iz korena desetine stabala koja su se našla u reci. Nakon što su rukama i sekirama uklonili tu prepreku, mornari sa Nju Orleansa privezali su brod za jedno drvo pored Ostrva br. 32, u blizini današnje Osiole u Arkanzasu. Oko pola pet ujutro, 21. decembra, jedan putnik je osetio da uže pomoću kog je brod bio usidren na neki čudan način vuče brod. Kada je svanulo, mogli su videti šta se dogodilo. Zategnuto uže se pomaljalo iz vode skoro pod pravim uglom. Nigde se nije videlo kopno. Tokom noći, rečno korito je propalo, a Ostrvo br. 32 je nestalo ispod površine — još jedna katastrofalna posledica ovih zemljotresa.

Nju Orleans, prvi parobrod koji je proputovao ceo Misisipi, uspešno je okončao svoju prvu plovidbu. Ipak, možda je još veće dostignuće to što je uopšte stigao na cilj.

Novi potresi

Podrhtavanje tla nastavilo se tokom januara 1812. Dana 23. januara, oko devet ujutro, ljudi su osetili strahovit udar još jednog snažnog zemljotresa. Epicentar je bio u blizini grada Point Plezanta, u Misuriju, koji je već bio pogođen potresom. Stanovnici su ranije napustili to mesto, a kada su se neki od njih vratili u februaru 1812, ustanovili su ne samo da je grad uništen već i da je nestao svaki trag njegovog postojanja. Prilikom zemljotresa koji je izbio 23. januara, Point Plezant se zajedno s tlom na kom se nalazio srušio u reku Misisipi.

Plašeći se da je to smak sveta, mnogi stanovnici pogođenog područja počeli su da se okreću religiji. Neki sveštenici su se radovali što su pokajnici ispunili crkve koje su dugo bile prazne. Drugi su sumnjali u iskrenost članova stada koje je brzo raslo, nazivajući ih „zemljotres hrišćani“.  Sveštenik Džejms Finli održao je vatrenu propoved u kojoj je citirao Otkrivenje 6:17 (King James Version): „Jer dođe veliki dan njegovog gneva; i ko može stajati?“ Zaista je bilo teško stajati, i to u fizičkom a ne u duhovnom pogledu, jer se zemlja neprestano tresla.

Poslednji udar

Uprkos usrdnim molitvama za pomoć koje je sveštenstvo upućivalo, situacija se nije menjala. Pred zoru, 7. februara 1812, inače nemiran san stanovnika ove oblasti bio je prekinut kad su se iz epicentra na njihovom području pokrenuli ogromni seizmički talasi. Najrazorniji od svih do tada, ovaj zemljotres je bio toliko snažan da je rušio dimnjake u 650 kilometara udaljenom Sinsinatiju, u Ohaju. Usled udara zazvonila su crkvena zvona u Bostonu, u Masačusetsu, udaljenom 1 600 kilometara. Još severnije, u Montrealu, u Kanadi, zveckalo je posuđe na stolovima. Jedan čovek iz Kentakija, koji je živeo oko 130 kilometara od epicentra, zapisao je u svom dnevniku: „Ako ne pobegnemo odavde, zemlja će nas žive progutati.“ Međutim, najjači udar ovog strahovitog zemljotresa pogodio je rečni grad Nju Madrid.

Prethodni potresi su teško oštetili Nju Madrid, pri čemu je nastradalo nekoliko stanovnika dok je većina preživelih pobegla iz grada. U potresu 7. februara, grad je potpuno uništen. Kada je zemljotres počeo, preostali stanovnici su se dali u bekstvo — u poslednjem trenutku. Visoka obala na kojoj je grad stajao odronila se i sručila u Misisipi. Pomahnitala bujica odnela je daske, cigle i kamen od kojih je bio izgrađen Nju Madrid. Ubrzo je nestao svaki znak da je ovaj grad ikad postojao.

Posledice po reku

Usled zemljotresa, na Misisipiju su u blizini Nju Madrida nastali vodopadi koji su postojali neko vreme. Na desetine brodova se prevrnulo pokušavajući da ih pređu. Potres koji se desio 7. februara doveo je do podizanja i spuštanja tla, primoravajući reku da krene u suprotnom smeru. Na rečnom dnu su nastale ogromne pukotine, usled čega su se pojavili snažni vrtlozi u kojima su nestali mnogi brodovi. Zemljotresi su pomerili rečno korito i prouzrokovali da gradovi i imanja budu poplavljeni. Oni su takođe skrenuli deo toka reke — tako je 1812. nastalo veliko jezero Rilfut u Tenesiju. Drveće koje je nekada bilo na kopnu sada se nalazi usred ovog jezera, postojano rastući na potopljenom tlu.

Ne zna se precizno koja je bila jačina ovih zemljotresa pošto savremeni seizmografi tada nisu postojali. Naučnici pretpostavljaju da su među zemljotresima koji su pogodili područje Nju Madrida, bar tri bila jača od 8 stepeni Rihterove skale. To su najjači zemljotresi koji su ikad pogodili neki deo današnjih Sjedinjenih Država i ubrajaju se među najsnažnije ikad zabeležene na Zemlji. Iako je pogođeno područje bilo retko naseljeno, u ovoj katastrofi su stradale desetine, a možda i stotine ljudi.

Danas Misisipi teče jugoistočnim delom Misurija kao da se nikada ništa značajno nije dogodilo. Ali, kad bi ova reka mogla da govori, ispričala bi vam neverovatnu priču o vremenu kad je tekla uzvodno.

[Mape na 18. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

MISURI

Reka Misisipi

Nju Madrid

[Slika na 19. strani]

Parobrod „Nju Orleans“

[Izvor]

Used by permission, State Historical Society of Missouri, Columbia

[Slika na 20. strani]

Jezero Rilfut nastalo je kao posledica zemljotresa

[Izvor slike na 18. strani]

U.S. Fish & Wildlife Service, Washington, D.C./Dave Menke