Severozapadni prolaz — ostvarenje sna?

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ FINSKE

GLOBALNO ZAGREVANJE obično uzrokuje štetne posledice. Međutim, zahvaljujući njemu može se ispuniti jedan od najvećih snova pomoraca — otvaranje Severozapadnog prolaza i laka plovidba njime. Prema časopisu Science, ova veza između Atlantskog i Tihog okeana koja prolazi najsevernijim delom severnoameričkog kontinenta mogla bi biti otvorena za redovan pomorski saobraćaj tokom ovog veka. „Time bi pomorski put između Evrope i Azije koji prolazi kroz Panamski kanal bio skraćen za 11 000 kilometara, a oko rta Horn kuda idu supertankeri, koji inače ne mogu proći kroz kanal, za 19 000 kilometara“, objašnjava se u spomenutom časopisu.

Ideja o takvom prolazu pojavila se pre više od 500 godina. Prvi pokušaji da se pronađe severni prolaz usledili su ubrzo nakon što je Kristifor Kolumbo otkrio Ameriku. Engleski kralj Henri VII je 1497. poslao Džona Kabota da pronađe pomorski put do Orijenta. Poput Kolumba, Kabot je iz Evrope isplovio ka zapadu, ali je išao severnije. Kada se iskrcao, verovatno na Njufaundlendu u Severnoj Americi, Kabot je bio siguran da je došao do Azije. Iako je kasnije postalo jasno da je čitav Novi svet ležao između Evrope i Azije, ideja o severnom prolazu ka Orijentu nije bila zaboravljena. Da li je bilo moguće ploviti severnom stranom ovog novopronađenog kontinenta?

Ledena barijera

Teoretski gledano, pronalaženje Severozapadnog prolaza i plovidba njime mogu izgledati prosto. Međutim, u praksi je to bilo teže nego što je iko tada mogao zamisliti i to zbog surovih uslova koji vladaju u arktičkoj oblasti. Najveća prepreka je bio led. „Nošen vodom i menjajući pravac kretanja, led bi se razdvojio omogućavajući brodovima da prođu, a zatim bi se poput neke zamke zatvorio. Brodovi zajedno s posadom bili bi zarobljeni ili pak smrskani“, piše Džejms Delgado u svojoj knjizi Across the Top of the World.

Upravo se led isprečio na putu ser Martinu Frobišeru, koji je vodio prvu ekspediciju u potrazi za Severozapadnim prolazom preko Arktika, severno od severnoameričkog kontinenta. Flota sastavljena od dva veća i jednog manjeg broda isplovila je iz Londona 1576. Frobišer je takođe sreo Inuite (Eskime), stanovnike Arktika. Isprva je pomislio da su to foke ili ribe, „međutim, kada je prišao bliže, ustanovio je da su to ljudi u malim čamcima načinjenim od kože“, stoji u knjizi o Frobišerovom putovanju. Sve u svemu, Frobišer je tri puta putovao do Arktika, ali nije uspeo da otkrije Severozapadni prolaz. Ipak, imao je sreće jer se sa svih svojih arktičkih ekspedicija vratio  neozleđen. To se ne bi moglo reći i za druge istraživače koji su tražili ovaj famozni prolaz. Za mnoge su led i hladnoća Arktika kao i nedostatak sveže hrane bile nesavladive prepreke. Pa ipak, godinama nakon Frobišerovih putovanja, hiljade ljudi i mnoštvo brodova išlo je ka severu u nastojanju da se probiju kroz led.

Gde je Frenklin?

U 19. veku, britanska mornarica je organizovala nekoliko velikih ekspedicija u potrazi za Severozapadnim prolazom. Jednoj od tih ekspedicija dogodila se najveća katastrofa u istoriji arktičkih putovanja. Ser Džon Frenklin, iskusni istraživač Arktika, bio je izabran da bude vođa ekspedicije. U dva velika broda ugrađene su parne mašine. Najsposobniji ljudi u čitavoj mornarici upravljali su brodovima koji su bili snabdeveni zalihama dovoljnim za tri godine. Pored toga, puno pažnje je poklonjeno emocionalnom zdravlju posade. Na primer, na brodovima su se nalazile velike biblioteke, a deo opreme su bile čak i mehaničke orgulje. Jedan oficir koji je bio član ekspedicije napisao je: „Nije zaboravljeno gotovo ništa što bi moglo biti od koristi. Zato mislim da, ako bih na sat ili dva otišao u kupovinu u London, ne bih kupio ama baš ništa!“ Ekspedicija je isplovila iz Engleske u maju 1845, a u julu je uplovila u Bafinovo more.

Prošla je godina dana. I još jedna. Na kraju je prošla i treća godina za koju su, u najgorem slučaju, bili opremljeni. Međutim, od Frenklinove ekspedicije nije bilo ni traga ni glasa. Misteriozni nestanak dva broda s posadom doprineo je naglom porastu broja ekspedicija ka Arktiku. Mnogo njih je pomoglo da se objasni ne samo sudbina Frenklinove ekspedicije već i misterija Severozapadnog prolaza.

Kapetan Robert Maklur je bio zapovednik jednog od dva broda koji su bili poslati da pronađu Frenklina. Ti brodovi su isplovili iz Londona 1850. i ploveći Tihim okeanom, kroz Beringov moreuz, došli do severne obale Amerike. Ambiciozni Maklur je ostavio jedan brod i odlučno krenuo ka Severnom ledenom okeanu. Ubrzo se našao u vodama gde nijedan Evropljanin pre njega nije bio. Preuzimajući veliki rizik, konačno je stigao do ostrva Banks, gde je primetio nešto veoma uzbudljivo: Bilo je to isto ostrvo koje je Edvard Peri video godinama ranije kada je tražio Severozapadni prolaz sa istoka. Kada bi Maklur mogao doploviti do druge strane ostrva, prošao bi u potpunosti Severozapadnim prolazom!

Međutim, led je okovao brod. Dve godine kasnije, Maklur i njegovi ljudi još uvek su bili zarobljeni u ledu. Međutim, kada je izgledalo da je svaka nada izgubljena, na horizontu su videli ljude kako im se približavaju. Bilo je to poput nekog čuda. Henri Kelet, kapetan druge ekspedicije, pronašao je poruku koju je Maklur ostavio na ostrvu Melvil i poslao je ljude u pomoć. Članovi Maklurove posade, koji su bili na ivici smrti, prebačeni su na Keletov brod kojim su otplovili kući, i to istočnim pomorskim putem. Baš tako, Kelet je do severne obale Amerike došao ploveći Atlantikom! Na taj način Maklur je „bio prvi koji je prošao Severozapadnim prolazom, premda delimično peške i ne istim brodom“, kaže The New Encyclopædia Britannica.

Ali, šta se desilo sa Frenklinovom ekspedicijom? Više pokazatelja daje neke informacije o događajima nakon 1845. Oba broda koja su bila uključena u ekspediciju zaglavila su se u ledu u Viktorijinom prolazu. Nekoliko ljudi, uključujući i Frenklina, umrlo je nakon nekih 18 meseci zatočeništva u ledu. Oni koji su ostali živi odlučili su da napuste brodove i da se peške upute na jug. Međutim, pošto su već bili iscrpljeni, umrli su u toku tog puta. Niko od posade nije preživeo. Sudbina ekspedicije i dalje je predmet nagađanja. Kao  uzrok brze smrti posade pominje se čak i trovanje olovom iz limenih konzervi.

Prvi prolazak

Iako je postojanje Severozapadnog prolaza već bilo dokazano, njime se nije moglo ploviti sve do 20. veka. Mladi Rual Amundsen je prilikom jedne ekspedicije bio vođa grupe od sedam Norvežana. Oni su plovili jednim malim ribarskim brodom koji se zvao Joa. On se potpuno razlikovao od ogromnih britanskih ratnih brodova. Međutim, taj mali ribarski brod plitkog gaza bio je idealno sredstvo za transport Severnim ledenim okeanom, koga odlikuju brojni uzani prolazi, stene i podvodni sprudovi. Amundsen i njegova posada su svoje dugo putovanje iz Osla ka arktičkom delu Severne Amerike započeli 16. juna 1903. Plovili su istočnim pomorskim putem. Više od dve godine kasnije, 27. avgusta 1905, posada Joe ugledala je jednog kitolovca koji je u Severni ledeni okean došao zapadnim pomorskim putem, kroz Beringov moreuz. O tom susretu, Amundsen je napisao: „Severozapadni prolaz je bio preplovljen. Moj san iz detinjstva u tom trenutku postao je stvarnost... Oči su mi bile pune suza.“

Međutim, do sada nije bilo moguće započeti s redovnim saobraćajem kroz prolaz. Od vremena Amundsena, više brodova je plovilo najsevernijim delom Severne Amerike, ipak, to i dalje predstavlja teško putovanje. Međutim, možda neće još dugo biti tako.

Neočekivano rešenje?

Arktički led se sada topi iznenađujućom brzinom. Zahvaljujući tome, 2000. godine, jedan brod kanadske policije je u roku od oko jednog meseca prošao Severozapadnim prolazom. Nakon putovanja, zapovednik broda narednik Ken Barton je u intervjuu za The New York Times izrazio zabrinutost jer nisu imali problema s ledom. „Bilo je nekih ledenih bregova, ali ne takvih da bismo bili zabrinuti. Videli smo nizove starih ledenih santi u manjim komadima, oko kojih smo mogli da obilazimo“, rekao je Barton. Prema časopisu Science, „arktički ledeni pokrivač se u proteklih 20 godina smanjio za 5 procenata i istovremeno je postao tanji. Na osnovu kompjuterskog praćenja klimatskih promena predviđa se njegovo daljnje smanjenje budući da je globalna temperatura u porastu.“ U tom članku se ukazuje na jedan izveštaj koji je objavila američka Komisija za istraživanje Arktika, u kom se predviđa da bi u roku od jedne decenije Severozapadni prolaz „mogao biti otvoren za brodove koji nemaju ojačanje za led i to bar tokom jednog letnjeg meseca“.

Ironično je što će ljudi „jednostavno tako što sede kod kuće i troše milijarde tona fosilnih goriva“, sada moći da ostvare svoj san koji ih je nekada nadahnjivao da ulažu ogromne napore, kaže se u časopisu Science. Pa ipak, istraživači su zabrinuti zbog posledica koje otapanje leda i redovan pomorski saobraćaj može da ima na polarne medvede, morževe i starosedeoce Arktika. Osim toga, mogućnost plovidbe Severozapadnim prolazom mogla bi da izazove političke sukobe. Šta će još značiti moguće otvaranje Severozapadnog prolaza? Vreme će pokazati.

 [Mapa na 23. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Pravac plovidbe Martina Frobišera 1578.

Pravac plovidbe Džona Frenklina 1845-48.

Pravac plovidbe Roberta Maklura 1850-54.

Pravac plovidbe Ruala Amundsena 1903-5.

(Tačkaste linije označavaju putovanje kopnom)

Severni pol

RUSIJA

ALJASKA, SAD

KANADA

GRENLAND

[Slika na 23. strani]

Džon Kabot

[Izvor]

Culver Pictures

[Slika na 23. strani]

Ser Martin Frobišer

[Izvor]

Slika Kornelisa Ketela, Dictionary of American Portraits, Dover Publications, Inc., 1967.

[Slika na 23. strani]

Ser Džon Frenklin

[Izvor]

National Archives of Canada /C-001352

[Slike na 23. strani]

Robert Maklur i njegov brod „Istraživač“ (ispod)

[Izvori]

National Archives of Canada/C-087256

National Archives of Canada/C-016105

[Slika na 23. strani]

Rual Amundsen

[Izvor]

Brown Brothers

[Slika na 24. strani]

Porast globalne temperature omogućava lakšu plovidbu zaleđenim prolazima

[Izvor]

Kværner Masa-Yards

[Izvor slike na 21. strani]

Iz knjige The Story of Liberty, 1878