Odevanje i doterivanje bili su moj kamen spoticanja

ISPRIČALA AJLIN BRAMBO

VASPITAVANA sam u skladu s verovanjima religije Stara nemačka baptistička braća, koja je slična religiji Amiša i menonita. Crkva Braće osnovana je 1708. godine u Nemačkoj kao deo pokreta duhovnog buđenja nazvanog pijetizam. Delo The Encyclopedia of Religion navodi da je za pijetizam bilo karakteristično „uverenje da je čovečanstvu neophodno Hristovo jevanđelje“. Zahvaljujući tom uverenju, ovaj pokret je organizovao uspešne misionarske akcije u mnogim zemljama.

Godine 1719, jedna mala grupa koju je predvodio Aleksandar Mak doselila se u područje današnje Pensilvanije u Sjedinjenim Državama. Posle toga su osnovane nove grupe u kojima je kasnije došlo do podela. Svaka od njih se držala svog tumačenja onoga što je Aleksandar Mak naučavao. Naša mala crkva je imala oko 50 članova. U njoj se naglašavalo čitanje Biblije i striktno pridržavanje zvaničnih odluka članova crkve.

Najmanje tri generacije moje porodice pripadale su ovoj veri i živele u skladu s njom. Pridružila sam se crkvi i krstila sam se kada sam imala 13 godina. Vaspitavana sam da verujem da je pogrešno posedovati ili koristiti automobil, traktor, telefon, čak i radio ili bilo koji drugi električni uređaj. Žene su nosile jednostavnu odeću, nismo skraćivale kosu i uvek smo pokrivale glavu. Muškarci su nosili brade. Po našem mišljenju, ne biti deo sveta značilo je ne nositi modernu odeću, ne koristiti šminku ili nakit, jer smo sve to smatrali pokazateljima grešnog ponosa.

Bili smo poučeni da duboko poštujemo Bibliju, koju smo smatrali svojom duhovnom hranom. Svako jutro pre doručka okupljali smo se u dnevnoj sobi i slušali tatu kako čita jedno poglavlje iz Biblije i objašnjava ono što je pročitao. Zatim bismo svi klekli dok se tata molio. Nakon toga bi mama ponovila Gospodovu molitvu. Uvek sam se radovala našem jutarnjem obožavanju, jer je cela porodica bila zajedno, usredsređena na duhovne stvari.

Živeli smo u blizini grada Delfi u Indijani, na farmi na kojoj smo uzgajali razno povrće. Prevozili smo ga u grad čezama koje je vukao konj, i prodavali na ulici ili nudili od vrata do vrata. Smatrali smo da je taj težak rad deo naše službe Bogu. Zato nam je to svakodnevno bila glavna aktivnost, izuzev nedeljom, kada nije trebalo da se bavimo napornim radom. Međutim, ponekad je naša porodica bila toliko zaokupljena poslom na farmi da je bio izazov zadržati duhovne stvari na prvom mestu.

Brak i porodica

Godine 1963, kada sam imala 17 godina, udala sam se za Džejmsa, koji je takođe bio član  Crkve Stare braće, kao i prethodne tri generacije njegove porodice. Oboje smo imali snažnu želju da služimo Bogu i bili smo uvereni da pripadamo pravoj religiji.

Do 1975. imali smo šestoro dece, a naše sedmo i poslednje dete rodilo se 1983. godine. Rebeka, naše drugo dete, bila je jedina devojčica. Radili smo mnogo, trošili malo i živeli skromno. Trudili smo se da u našu decu usadimo ista biblijska načela kojima su nas poučili roditelji i drugi članovi crkve.

U Crkvi Stare braće posebna pažnja se obraća na izgled. Pošto niko ne može da čita srce, verovali smo da čovek svojim načinom odevanja otkriva kakav je iznutra. Stoga, ako bi neka žena previše doterivala kosu, to se smatralo znakom ponosa. Ukoliko bi dezen na našoj jednostavnoj odeći bio previše upadljiv, to je bio još jedan znak ponosa. Ponekad se činilo da su ovakve stvari značajnije od samog Pisma.

Prvi kontakt s biblijskom istinom

Krajem 1960-ih, mlađi brat mog supruga, Džesi, takođe odgajan kao član naše crkve, bio je osuđen na zatvorsku kaznu zbog odbijanja da prihvati vojnu službu. Dok je bio tamo, upoznao je Jehovine svedoke, koji takođe veruju da učestvovanje u ratu predstavlja kršenje biblijskih načela (Isaija 2:4; Matej 26:52). Džesi je vodio mnoge biblijske razgovore sa Svedocima i iz prve ruke je video kakve su oni osobe. Nakon temeljnog proučavanja, krstio se kao Jehovin svedok — na naše zaprepašćenje.

Džesi je pričao mom suprugu Džejmsu o stvarima koje je naučio i pobrinuo se da on redovno dobija časopise Kula stražara i Probudite se!. Ovi časopisi su kod njega izazvali još veće interesovanje za Bibliju. Džejms je oduvek imao želju da služi Bogu, ali je često osećao da je daleko od Njega i zato ga je veoma interesovalo sve što bi mu moglo pomoći da se približi Bogu.

Crkvene starešine su nas podsticale da čitamo religiozne časopise koje objavljuju Amiši, menoniti i druge religije koje imaju iste korene kao i Crkva Stare braće, iako smo mi smatrali da su oni deo sveta. Osim toga, moj otac je imao snažne predrasude prema Svedocima. Smatrao je da mi nikada ne bismo smeli da čitamo Kulu stražaru i Probudite se!. Zato sam bila užasnuta kada sam videla da ih Džejms čita. Plašila sam se da bi mogao prihvatiti lažna učenja.

Međutim, Džejms je već dugo dovodio u pitanje neka verovanja Stare braće koja po njegovom mišljenju nisu bila u skladu s Biblijom — naročito učenje da je greh raditi bilo koji težak posao nedeljom. Crkva Stare braće je, na primer, naučavala da se nedeljom smeju pojiti životinje, ali da se ne sme čupati korov. Starešine mu nisu mogle pružiti biblijsku osnovu za to pravilo. Postepeno sam i ja počela da sumnjam u takva učenja.

Budući da smo dugo verovali da pripadamo pravoj religiji i da smo bili svesni s čim bismo se mogli suočiti ako je napustimo, znali smo da će nam biti veoma teško da prekinemo veze sa Starom braćom. Međutim, savest nam više nije dozvoljavala da ostanemo u religiji koja se ne pridržava Biblije u potpunosti. Stoga smo 1983. godine napisali jedno pismo u kom smo naveli razloge našeg istupanja i zamolili da se ono pročita pred skupštinom. Bili smo isključeni iz crkve.

Potraga za pravom religijom

Nakon toga, počeli smo da tražimo pravu religiju. Tražili smo doslednost, očekujući da se njeni pripadnici zaista pridržavaju onoga čemu poučavaju druge. Najpre smo odbacili sve religiozne organizacije koje su učestvovale  u ratu. Još uvek su nas privlačile „jednostavne“ crkve, jer smo smatrali da su jednostavan način života i skromno odevanje pokazatelji da ta religija nije deo sveta. Od 1983. do 1985. godine izdvojili smo vreme da bismo putovali širom zemlje i ispitali različite „jednostavne“ religije — menonite, kvekere i druge.

Tokom tog perioda, na našu farmu blizu Kamdena u Indijani dolazili su Jehovini svedoci. Mi bismo ih slušali, zahtevajući da koriste samo King James prevod Biblije. Poštovala sam stav Svedokâ prema ratu. Ali, bilo mi je teško da prihvatim ono što su govorili, jer sam smatrala da oni ne mogu biti prava religija ako ne vide potrebu da budu odvojeni od sveta tako što će nositi jednostavnu odeću. Smatrala sam da ponos podstiče ljude da se oblače drugačije od nas. Verovala sam da materijalne stvari čine čoveka ponosnim.

Džejms je počeo da ide u Dvoranu Kraljevstva Jehovinih svedoka, i vodio je neke od naših sinova sa sobom. Bila sam veoma uznemirena zbog toga. Suprug me je podsticao da idem s njim, ali ja sam oklevala. Jednog dana mi je rekao: „Iako se ne slažeš sa svim njihovim učenjima, barem dođi i lično se uveri kako oni postupaju jedni s drugima.“ Njega je upravo to impresioniralo.

Konačno sam odlučila da pođem s njim ali da budem veoma oprezna. Ušla sam u Dvoranu Kraljevstva u svojoj jednostavnoj odeći i sa šeširom. Neka od naše dece su došla bosonoga i takođe u jednostavnoj odeći. Uprkos tome, Svedoci su nam prišli i ophodili se prema nama s puno ljubavi. Pomislila sam: ’Iako smo drugačiji, oni su nas ipak prihvatili.‘

Dirnula me je njihova ljubaznost, ali i dalje sam bila odlučna da ostanem samo posmatrač. Dok su oni pevali, ja nisam ustajala niti sam pevala. Nakon sastanka, postavljala sam more pitanja o stvarima za koje sam mislila da su kod njih pogrešne ili o tome šta znači neki biblijski stih. Iako sam bila pomalo netaktična, svaka osoba koju sam nešto pitala pokazala je iskreno zanimanje za mene. Na mene je ostavilo utisak i to što sam mogla da postavim isto pitanje različitim osobama i da dobijem saglasne odgovore. Ponekad bi mi zapisali odgovor, što je bilo veoma korisno, jer sam kasnije mogla sama da istražujem.

U leto 1985. naša porodica je išla na kongres Jehovinih svedoka u Memfis u Tenesiju — samo da bismo posmatrali. Džejms je još uvek nosio bradu, i bili smo odeveni u našu karakterističnu odeću. U pauzama skoro da nije bilo trenutka kad neko nije došao da nas pozdravi. Privlačila nas je njihova ljubav, pažnja i to što su nas prihvatili. Takođe smo bili impresionirani jedinstvom, jer gde god da smo prisustvovali sastanku, učenja su bila ista.

Podstaknut ličnim zanimanjem Svedokâ, Džejms je prihvatio biblijski studij. Pažljivo je ispitivao sve, jer je želeo da bude siguran da je ono što uči tačno (Dela apostolska 17:11; 1. Solunjanima 5:21). Postepeno se uverio da je pronašao istinu. Međutim, u meni se vodila prava borba. Želela sam da činim ono što je ispravno, ali nisam htela da postanem „moderna“ i da me drugi smatraju „svetskom“ osobom. Kada sam prvi put pristala da prisustvujem biblijskom studiju, držala sam prevod Biblije King  James Version na jednom, a savremeniji Prevod Novi svet na drugom kolenu. Proveravala sam svaki stih iz oba prevoda kako bih bila sigurna da neću biti zavedena.

Kako sam se uverila

Dok smo proučavali sa Svedocima, saznali smo da je naš nebeski Otac jedan Bog, a ne tri Boga u jednom, da svako od nas jeste duša i da ne posedujemo besmrtnu dušu (Postanje 2:7; Ponovljeni zakoni 6:4; Jezekilj 18:4; 1. Korinćanima 8:5, 6). Takođe smo saznali da je pakao opšti grob čovečanstva, a ne mesto vatrenih muka (Jov 14:13; Psalam 16:10; Propovednik 9:5, 10; Dela apostolska 2:31). Upoznavanje istine o paklu predstavljalo je prekretnicu, budući da u Crkvi Stare braće nije postojalo jedinstveno mišljenje o tome šta je pakao.

Ipak, i dalje sam se pitala kako Svedoci mogu biti prava religija, kada su, po mom mišljenju, još uvek deo sveta. Oni nisu vodili potpuno „jednostavan“ život što sam ja smatrala neophodnim. Međutim, u isto vreme, shvatala sam da oni ispunjavaju Isusovu zapovest da propovedaju dobru vest o Kraljevstvu svim ljudima. Bila sam tako zbunjena! (Matej 24:14; 28:19, 20).

Tokom tog presudnog perioda, ljubav koju su Svedoci pokazivali pomogla mi je da nastavim istraživanje. Cela skupština je bila zainteresovana za našu porodicu. Dok su nas članovi skupštine posećivali — ponekad pravdajući se da su došli da kupe od nas mleko i jaja — počeli smo da ih smatramo zaista dobrim ljudima. Premda je samo jedan Svedok proučavao s nama, i drugi su dolazili da nas posete. Zapravo, svaki put kad je neko iz skupštine bio u blizini, navratio bi da nas vidi. Ta prilika da upoznamo Svedoke bila nam je naročito potrebna, i počeli smo da cenimo njihovo iskreno interesovanje i ljubav.

Takvo lično interesovanje za nas nisu pokazivali samo Svedoci iz najbliže skupštine. Dok sam se borila s tim šta je prikladno odevanje i doterivanje, posetila me je jedna Svedokinja iz obližnje skupštine, Kej Brigs, koja je volela da se oblači jednostavno i nije se šminkala. Bilo mi je prijatno u njenom društvu i mogla sam slobodnije da razgovaram. Jednog dana je došao i Luis Flora, koji je takođe bio odgajan u „jednostavnoj“ religiji. Primetio je da sam veoma zbunjena i poslao mi je pismo od deset strana, pokušavajući da ublaži moju uznemirenost. Njegova dobrota me je dirnula do suza, i čitala sam to pismo mnogo puta.

Zamolila sam jednog putujućeg nadglednika, brata O’Dela, da mi objasni Isaiju 3:18-23 i 1. Petrovu 3:3, 4. „Zar ovi stihovi ne pokazuju da moramo nositi jednostavnu odeću da bismo ugodili Bogu?“, pitala sam. On je objasnio „Da li je pogrešno nositi šešir? Da li je ispravno praviti pletenice?“ U Crkvi Stare braće, pravili smo devojčicama pletenice, a žene su nosile kape ili šešire. Sada sam shvatila da smo bili nedosledni. Osim toga, bila sam impresionirana strpljenjem i ljubaznošću tog nadglednika.

Postepeno sam se sve više i više uveravala, ali postojalo je još nešto što me je veoma uznemiravalo — žene su se šišale. Hrišćanske starešine su mi objasnile da kod nekih žena kosa raste samo do određene dužine, dok kod drugih može porasti veoma duga. Da li kosa čini jednu osobu boljom od druge? Oni su mi takođe pomogli da uvidim ulogu savesti u pogledu odevanja i doterivanja i dali su mi neke članke da ih pročitam kod kuće.

Kako smo primenili ono što smo naučili

Tražili smo „dobar plod“ i pronašli smo ga. Isus je rekao: „Po tome će svi znati da ste moji učenici, ako imate ljubav među sobom“ (Jovan 13:35). Uverili smo se da Jehovini svedoci pokazuju istinsku ljubav. Pa ipak, naše dvoje najstarije dece, Natan i Rebeka, bili su neko vreme zbunjeni zbog svega što se dešavalo, pošto su oni prihvatili religiju Stare braće i krstili se. Na kraju su i na njih uticale biblijske istine koje smo im prenosili, kao i ljubav koju su Svedoci pokazivali.

Na primer, Rebeka je oduvek čeznula za tim da ima srdačan odnos s Bogom. Bilo joj je lakše da mu se moli kada je saznala da on ne određuje unapred kako će neko postupati ili kakva će biti njegova budućnost. Saznanje  da Bog nije deo nekog misterioznog Trojstva već stvarna osoba, neko koga može da oponaša, takođe joj je pomoglo da mu se približi (Efešanima 5:1). I bila je srećna što ne mora da koristi arhaični jezik prevoda King James kada mu se obraća. Dok je učila o Božjim zahtevima u vezi s molitvom, kao i o njegovoj veličanstvenoj nameri da čovečanstvo živi zauvek u raju na zemlji, Stvoritelj joj je postajao sve bliži (Psalam 37:29; Otkrivenje 21:3, 4).

Prednosti kojima se radujemo

Džejms, ja i naše petoro starije dece — Natan, Rebeka, Džordž, Danijel i Džon — krstili smo se kao Jehovini svedoci u leto 1987. godine. Harli se krstio 1989, a Sajmon 1994. Cela naša porodica posvećena je delu koje je Isus Hrist poverio svojim sledbenicima, naime, objavljivanju dobre vesti o Božjem Kraljevstvu.

Naših pet starijih sinova — Natan, Džordž, Danijel, Džon i Harli — kao i naša ćerka Rebeka — svi su neko vreme služili u američkoj podružnici Jehovinih svedoka. Džordž je tamo već 14 godina, a Sajmon, koji je 2001. završio srednju školu, takođe je nedavno postao član osoblja podružnice. Svi naši sinovi su ili starešine ili sluge pomoćnici u skupštinama Jehovinih svedoka. Moj suprug služi kao starešina u skupštini Tejer, u Misuriju, a ja se trudim da što više učestvujem u službi propovedanja.

Sada imamo troje unučića — Džesiku, Latišu i Kaleba — i srećni smo što vidimo da njihovi roditelji usađuju ljubav prema Jehovi u njihova nežna srca. Kao porodica, radosni smo što nas je Jehova privukao sebi i pomogao nam da prepoznamo istinu zahvaljujući božanskoj ljubavi koju njegov narod pokazuje.

Saosećamo sa onima koji imaju snažnu želju da ugode Bogu, ali čiju je savest možda oblikovala sredina u kojoj su odrasli, a ne Biblija. Nadamo se da će i oni moći da pronađu radost koju mi imamo dok idemo od vrata do vrata, ali sada ne nosimo namirnice već poruku o Božjem Kraljevstvu i o divnim stvarima koje će ono postići. Kada razmišljam o strpljenju i ljubavi koju nam je pokazao narod koji nosi Jehovino ime, toliko sam zahvalna da mi na oči naviru suze!

[Slike na 19. strani]

Kada sam imala oko sedam godina i kasnije, kada sam odrasla

[Slika na 20. strani]

Džejms, Džordž, Harli i Sajmon, u odeći karakterističnoj za Staru braću

[Slika na 21. strani]

Ova fotografija na kojoj nosim namirnice na pijacu, objavljena je u lokalnim novinama

[Izvor]

Journal and Courier, Lafayette, Indiana

[Slika na 23. strani]

Naša porodica danas