Opčinjenost vatrometom

VATROMETI i proslave idu ruku pod ruku, bez obzira da li se radi o proslavi nekog značajnog praznika ili otvaranju Olimpijskih igara. Blescima svetla obeležava se Dan nezavisnosti Sjedinjenih Država, proslavlja se Dan pada Bastilje u Francuskoj i obasjava nebo iznad skoro svakog velikog svetskog grada u novogodišnjoj noći.

Otkada datira čovekova opčinjenost vatrometom? I kakva se dosetljivost krije iza ovih bleštavih predstava?

Istočnjački običaj

Većina istoričara se slaže da su vatromet izumeli Kinezi oko desetog veka naše ere, kada su hemičari sa Istoka ustanovili da se mešanjem šalitre (kalijum-nitrata), sumpora i drvenog uglja dobija jedna eksplozivna smesa. Moguće je da su tu eksplozivnu supstancu u Evropu doneli istraživači sa Zapada, kao što je Marko Polo, ili arapski trgovci. U svakom slučaju, do 14. veka, Evropljani su počeli da uživaju u spektakularnim vatrometima.

Međutim, osim što je omogućio lepu zabavu, taj prah je promenio tok istorije na evropskom kontinentu. Vojska je tu supstancu koja je postala poznata pod nazivom barut počela da koristi za ispaljivanje olovnih zrna, za rušenje utvrđenja i obaranje političkih vlasti. „Tokom Srednjeg veka“, navodi Encyclopædia Britannica, „vatrometi su se zajedno s vojnim eksplozivima proširili na zapad, a u Evropi se od vojnih stručnjaka za eksplozive zahtevalo da prilikom proslava pobede i mira priređuju spektakle pomoću pirotehničkih sredstava.“

U međuvremenu, izgledalo je da Kinezi uglavnom ignorišu razornu moć baruta. U 16. veku, Mateo Riči, italijanski jezuitski misionar u Kini, napisao je: „Kinezi nisu baš vešti u korišćenju pušaka i artiljerije, i u ratovima ih vrlo malo koriste. Međutim, u vatrometima na javnim igrama i praznicima šalitra se ne štedi. Kinezi uživaju u tim predstavama... Zadivljujuće su vešti u pripremanju vatrometa.“

Tajne spektakla

Ljudima koji su u početku izvodili raznolike vatromete nesumnjivo su bili potrebni kako veština tako i hrabrost. Oni su zapazili da krupna zrna baruta sagorevaju relativno sporo, dok sitna zrna sagorevaju uz prasak. Rakete su pravljene tako što se jedan kraj bambusa ili papirne cevi zatvarao, a donji deo punio krupnim zrnima baruta. Paljenjem baruta, gasovi koji su se brzo širili kuljali su iz otvorenog kraja cevi usled čega se projektil velikom brzinom kretao uvis. (Ovaj osnovni princip se danas koristi za slanje astronauta u svemir.) Vrh projektila je bio napunjen sitnim barutom tako da je, ako je sve teklo glatko, projektil eksplodirao tek blizu najviše tačke svoje putanje.

Tokom vekova, vatrometi se u tehnološkom smislu nisu baš mnogo promenili. Međutim, bilo je i nekih poboljšanja. Vatrometi koje su majstori sa Orijenta u početku znali da izvedu bili su samo bele ili zlatne boje. Druge boje dodali su Italijani. Početkom 19. veka, oni su ustanovili da se sagorevanjem smese baruta i  kalijum-hlorata razvija temperatura koja je dovoljna da se metali pretvore u gas, usled čega plamen dobija boju. Crveni plamen danas se dobija dodavanjem stroncijum-karbonata. Plamen snežnobele boje stvaraju titanijum, aluminijum i magnezijum, plavi plamen daju jedinjenja bakra, zeleni barijum-nitrati, a žuti jedna smesa koja sadrži natrijum-oksalat.

Upotreba kompjutera je spektaklu vatrometa dodala još jednu dimenziju. Umesto da vatromet zapale ručno, tehničari mogu savršeno precizno odrediti vreme eksplozija tako što programiraju kompjutere i elektronskim putem otpočnu vatromet koji se potom može odvijati u ritmu neke muzičke numere.

Povezanost s religijom

Jezuitski misionar Riči je zabeležio da su vatrometi bili sastavni deo kineskih religioznih svečanosti. Časopis Popular Mechanics objašnjava da su vatromete „izumeli Kinezi da bi oterali demone s novogodišnjih praznika i drugih svečanih prilika“. U svojoj knjizi Days and Customs of All Faiths, Hauard Harper navodi: „Od najranijih paganskih vremena, ljudi tokom važnih religioznih praznika nose baklje i pale logorske vatre. Ne iznenađuje što je u ovim prilikama takođe počeo da se koristi vatromet koji ostavlja svetlosni trag veličanstvenih boja.“

Ubrzo nakon što su nominalni hrišćani prihvatili vatromet, majstori te veštine dobili su sveca zaštitnika. The Columbia Encyclopedia navodi: „Kaže se da je [svetu Barbaru] otac zatvorio u jednu kulu, a potom ubio zato što je bila hrišćanka. On je stradao od groma, pa je shodno tome, sveta Barbara postala zaštitnica onih koji prave i koriste vatreno oružje i vatromete.“

Ništa nije preskupo

Bilo da se radi o religioznim ili svetovnim proslavama, izgleda da javnost ima nezajažljivu želju za što većim i lepšim vatrometima. Opisujući jedan kineski vatromet u 16. veku, Riči piše: „Kada sam bio u Nankingu, prisustvovao sam vatrometu tokom proslave prvog meseca u godini, njihovog velikog praznika. Izračunao sam da bi količina eksploziva koji je u toj prilici potrošen bila dovoljna za nekoliko godina prilično velikog rata.“ Bez obzira na cenu te predstave, on je napisao: „Kada je reč o vatrometu, izgleda da se o trošku ne vodi računa.“

U narednim vekovima malo se toga promenilo. Prilikom samo jedne proslave koja je 2000. godine priređena kod mosta u sidnejskoj luci, potrošeno je 20 tona pirotehničkih sredstava na vatromet u kom je uživalo možda više od milion ljudi sakupljenih u luci. Iste godine, u Sjedinjenim Državama je na skoro 70 000 tona pirotehničkih sredstava potrošeno 625 miliona dolara. Nesumnjivo je da u mnogim kulturama opčinjenost vatrometom i dalje postoji tako da se još uvek može reći: „Kada je reč o vatrometu, izgleda da se o trošku ne vodi računa.“

 [Slika na celoj 23. strani]