Nuklearni rat — ko predstavlja pretnju?

„Istrebljenje ljudske rase putem nuklearne katastrofe sasvim je realna mogućnost. Ona postoji... uprkos činjenici da se Hladni rat završio pre više od jedne decenije“ (Robert Maknamara, bivši američki sekretar za odbranu i Džejms Blajt, profesor za međunarodne odnose na Votsonovom institutu za međunarodne studije).

KADA SE 1991. završio Hladni rat, velika kazaljka na čuvenom satu sudnjeg dana bila je vraćena unazad, na 17 minuta do ’ponoći‘. Sat sudnjeg dana prikazan je na naslovnoj strani časopisa Bulletin of the Atomic Scientists i označava koliko je svet blizu eventualnom nuklearnom ratu (ponoći). Od kada je 1947. ovaj sat postavljen, velika kazaljka se 1991. nalazila najdalje od ponoći. Međutim, od tada, ona je ponovo počela da se pomera unapred. Na primer, u februaru 2002, sat je pokazivao sedam minuta do ponoći, što je treće pomeranje unapred od kraja Hladnog rata.

Zašto su izdavači pomenutog naučnog časopisa osetili potrebu da kazaljku sata pomere unapred? Zašto  smatraju da još uvek postoji opasnost od nuklearnog rata? I ko predstavlja pretnju miru?

Šta se krije iza ’smanjenja‘

„Još uvek se čuva više od 31 000 nuklearnih bojevih glava“, izveštava Bulletin of the Atomic Scientists. Dalje se kaže: „Devedeset pet posto ovog oružja nalazi se u Sjedinjenim Državama i Rusiji, a više od 16 000 spremno je za operativno dejstvo.“ Neko bi na prvi pogled mogao zaključiti da postoji neka protivrečnost u broju postojećih nuklearnih bojevih glava. Zar te dve nuklearne supersile nisu objavile da su već smanjile broj bojevih glava na po 6 000?

Sada izlazi na videlo ono što se krije iza „smanjenja“. U jednom izveštaju Karnegijeve fondacije za međunarodni mir objašnjava se: „Cifra od 6 000 bojevih glava stoji zahvaljujući određenim pravilima računanja koja su propisana Sporazumom o ograničenju i smanjenju strateškog naoružanja (START). Obe zemlje će zadržati još hiljade komada taktičkog i rezervnog oružja“ (kurziv naš). Prema časopisu Bulletin of the Atomic Scientists, „mnoge, ako ne i većina američkih bojevih glava uklonjenih iz arsenala oružja spremnog za upotrebu, biće smeštene u skladišta (pored još oko 5 000 bojevih glava koje se već čuvaju u rezervi) umesto da budu rasklopljene“.

Dakle, pored nekoliko hiljada komada nuklearnog oružja spremnog za upotrebu, koje se još uvek nalazi u rezervi — i koje se direktno može lansirati s jednog kontinenta na drugi — postoji i nekoliko hiljada nuklearnih bojevih glava kao i drugo taktičko nuklearno oružje kojim se mogu napasti bliži ciljevi. Bez sumnje, dve nuklearne supersile još uvek imaju toliko nuklearnog oružja u svojim arsenalima da bi mogli čitavu svetsku populaciju uništiti nekoliko puta! Zbog tako velikog broja opasnih bojevih glava preti daljnja opasnost — lansiranje nuklearnih raketa izazvano incidentom.

Nuklearni rat izazvan incidentom

Prema rečima Roberta Maknamare i Džejmsa Blajta koji su ranije citirani, „za upravljanje američkim nuklearnim oružjem koristi se strategija pod nazivom ’lansiranje na upozorenje‘“. Šta to znači? „Naše rakete s bojevim glavama spremne su za lansiranje dok su ruske rakete još u letu“, objašnjavaju oni, dodajući: „Prema toj strategiji, od prvog upozorenja o ruskom napadu do lansiranja naših raketa ne sme proći više od 15 minuta.“ Prema rečima nekadašnjeg američkog oficira zaduženog za lansiranje strateškog nuklearnog oružja, „praktično sve rakete na zemlji spremne su za lansiranje u roku od dva minuta“.

To vrlo osetljivo stanje pripravnosti nosi opasnost od lansiranja raketa izazvanog lažnim upozorenjem. „U više od jednog slučaja“, objašnjava se u časopisu U.S.News & World Report, „tokom američkih vojnih vežbi s nuklearnim oružjem, greškom su izdata naređenja za lansiranje.“ Slična lažna upozorenja dogodila su se i u Rusiji. Kada je 1995. jedna norveška raketa s meteorološkom opremom pokrenula lažan alarm, ruski predsednik je počeo proces aktiviranja kodova za lansiranje nuklearnih raketa.

Ta strategija spremnosti za lansiranje stavlja pod ogroman pritisak one koji su  odgovorni za donošenje odluka. Na sreću, u prošlosti su vojni zapovednici uviđali da su upozorenja bila lažna, tako da je do sada nuklearni rat sprečen. U vezi s jednim incidentom 1979, jedan istraživač je objasnio: „Lansiranje američkih raketa sprečili su naši sateliti za blagovremenu uzbunu, koji su pokazali da u vazduhu nema sovjetskih raketa.“ Međutim, satelitski sistemi za blagovremenu uzbunu s vremenom se pokvare. Istraživači i analitičari su zabrinuti što je „većina ruskih satelita za blagovremenu uzbunu ili prestala da funkcioniše ili luta van svoje orbite“. Iz tog razloga, pre nekoliko godina jedan američki viceadmiral u penziji izjavio je da su „danas podjednako velike šanse kao u bilo koje vreme u prošlosti da se izvrši preventivni udar ili da se lansiraju rakete zbog greške u proceni, nepodobnog komandnog kadra ili incidenta“.

Novi članovi ’kluba‘ nuklearnih sila

Iako dve nuklearne supersile imaju najveće nuklearne arsenale, postoje i druge nuklearne sile kao što su Velika Britanija, Kina i Francuska. U tu grupu poznatih nuklearnih sila, koja se naziva klub nuklearnih sila, nedavno su kao nove članice ušle Indija i Pakistan. Pored tih zemalja, za nekoliko drugih, uključujući i Izrael, često se kaže da su zemlje koje razvijaju nuklearno oružje — ili ga možda već imaju.

Politički konflikt u koji bi bila umešana bilo koja zemlja iz kluba nuklearnih sila, uključujući i njene nove članove, mogao bi da bude pokretač nuklearnog rata. „Kriza između Indije i Pakistana... najbliža je nuklearnom ratu posle kubanske krize“, objašnjava Bulletin of the Atomic Scientists. Napeta situacija početkom 2002, kod mnogih ljudi izazvala je pravi strah od nuklearnog napada.

Pored toga, razvoj drugih vrsta oružja za masovno uništenje otvara više mogućnosti za korišćenje nuklearne bombe. Govoreći o jednom tajnom izveštaju Pentagona, The New York Times je pisao da je „moguća upotreba nuklearnog oružja za uništavanje neprijateljskih skladišta biološkog, hemijskog i drugog oružja za masovno uništavanje“ možda postala deo američke politike.

Teroristički napadi izvršeni u Sjedinjenim Državama 11. septembra 2001, učinili su svet svesnim još jedne nuklearne pretnje. Sada mnogi veruju da terorističke organizacije pokušavaju da razviju  nuklearno oružje — ili ga možda već i poseduju. Kako je to moguće?

Teroristi i ’prljave bombe‘

Da li je moguće napraviti nuklearnu bombu pomoću materijala koji se prodaje na crnom tržištu? Moguće je, kao što kaže časopis Time. Taj časopis izveštava o jednom timu koji je bio formiran kako bi se sprečio nuklearni terorizam. Do danas, taj tim je „sastavio više od deset“ ručno napravljenih bombi koristeći „tehnologiju koja se može nabaviti u prosečnim radnjama za prodaju proizvoda elektronske industrije i vrstu nuklearnog goriva koje se prodaje na crnom tržištu“.

Nuklearno razoružanje i rastavljanje nuklearnog oružja povećava mogućnost krađe njegovih delova. „Uklanjanje nekoliko hiljada ruskih nuklearnih bojevih glava sa dobro čuvanih raketa, bombardera i podmornica, i njihovo pohranjivanje u manje sigurna skladišta, učiniće ih poželjnom metom za uporne teroriste“, kaže se u časopisu Time. Ukoliko delovi rastavljenog nuklearnog oružja dospeju u ruke neke male grupe ljudi i budu ponovo sastavljeni, ta grupa bi ubrzo mogla postati član kluba nuklearnih sila!

U časopisu Peace tvrdi se da sastavljanje nuklearne bombe nije čak ni neophodno za priključivanje klubu nuklearnih sila. Sve što je potrebno jeste nabavka dovoljne količine fisionog uranijuma ili plutonijuma. Časopis navodi: „Teroristi koji poseduju uranijum koji se može koristiti za pravljenje oružja, i te kako bi mogli da izazovu eksploziju jednostavno tako što bi jednu polovinu njegove količine spustili na drugu.“ Koliko je potrebno tog obogaćenog nuklearnog materijala? Prema tom časopisu, „tri kilograma bi bilo dovoljno“. To je skoro ista količina nuklearnog materijala adekvatnog za pravljenje oružja, koja je bila zaplenjena od krijumčara uhapšenih 1994. u Češkoj!

Nuklearni otpad može postati još jedan vid nuklearnog naoružanja. „Ono što stvarno zabrinjava stručnjake jeste smrtonosna kombinacija radioaktivnog otpada i konvencionalnih eksploziva“, piše The American Spectator. Oružje ove vrste — naprave za raspršivanje radioaktivnog materijala — poznato je kao ’prljave bombe‘. Koliko su one opasne? Kod prljavih bombi koriste se „konvencionalni, jaki eksplozivi kojima se raspršuje visokoradioaktivni materijal kako bi se ciljevi kontaminirali umesto da se unište eksplozijom i vatrom“, objašnjava se u novinama IHT Asahi Shimbun. One zatim kažu: „Posledice koje ove bombe imaju na ljude kreću se od radijacijske bolesti do spore, teške smrti.“ Iako neki kažu da korišćenje lako dostupnog nuklearnog otpada ne bi prouzrokovalo toliko veliku štetu, mnogi su zabrinuti zbog postojanja obogaćenog nuklearnog materijala na crnom tržištu. Prema jednom istraživanju koje je sprovedeno u čitavom svetu, više od 60 posto ispitanika smatra da će se u narednih deset godina pojaviti nuklearni terorizam.

Bez sumnje, u svetu je još uvek realna opasnost od nuklearnog rata. Britanski Guardian Weekly u svom izdanju od 16-22. januara 2003, iznosi: „Mogućnost da Sjedinjene Države upotrebe nuklearno oružje veća je danas nego bilo kada od najtežih trenutaka hladnog rata... Sjedinjene Države postepeno smanjuju prag tolerancije na provokacije na koje bi odgovorile nuklearnom odmazdom.“ Stoga, na mestu je pitanje: Da li se nuklearni rat može izbeći? Postoji li bilo kakva nada da se svet oslobodi nuklearne pretnje? Ova pitanja ćemo osmotriti u narednom članku.

[Okvir na 6. strani]

Drugo nuklearno doba?

Pišući za The New York Times Magazine, kolumnista Bil Keler (sada izvršni urednik lista The New York Times), izrazio je mišljenje da su nacije ušle u drugo nuklearno doba. Prvo je trajalo do januara 1994, kada je Ukrajina pristala da se oslobodi nuklearnog oružja koje je nasledila od bivšeg Sovjetskog Saveza. Zašto on govori o drugom nuklearnom dobu?

Keler piše: „Početak drugog nuklearnog doba označen je 1998. tutnjavom u pustinji Radžastan, kada je novoizabrana hinduistička nacionalistička vlada odobrila testiranje pet bombi. Dve sedmice kasnije, Pakistan je učinio isto.“ U čemu su ovi testovi bili drugačiji od testova iz prethodnog nuklearnog doba? „To nuklearno oružje razvijeno je za određeni region.“

Da li se onda svet može „osećati“ bezbednije s još dva aktivna člana kluba nuklearnih sila? Keler nastavlja: „Svaka nova zemlja koja napravi nuklearno oružje povećava mogućnost da dođe do rata u koji bi bila uključena neka nuklearna sila“ (članak pod naslovom „Sasvim moguće“, The New York Times Magazine od 4. maja 2003, strana 50).

Situaciju dalje komplikuju vesti da Severna Koreja možda ima „dovoljno plutonijuma tako da je vrlo blizu toga da napravi šest novih nuklearnih bombi... Svaki dan se povećava rizik da će Severna Koreja uspeti da proizvede novo nuklearno oružje, i možda čak da testira nešto od toga kako bi dokazala svoj uspeh“ (The New York Times od 18. jula 2003).

[Slika na 7. strani]

Jedan vladin zvaničnik pokazuje model nuklearne bombe u obliku kofera

[Izvor]

AP Photo/Dennis Cook

[Slika na 7. strani]

Stari sateliti za blagovremenu uzbunu se kvare

[Izvor]

NASA photo

[Izvor slike na 5. strani]

Zemlja: NASA photo