Čudesne priobalne dine

Od dopisnika Probudite se! iz Poljske

NA SLIKAMA seoskih područja Poljske obično su prikazani krajolici tamnozelenih boja bogati vodom, koji obuhvataju poljoprivredna gazdinstva, polja i šume. Ali, da li ste znali da se u Poljskoj nalazi i zadivljujuć predeo valovitih belih dina koje se vide čak iz svemira? Prostirući se 18 kilometara duž baltičke obale, ovo područje koje nalikuje pustinji jedno je od najprivlačnijih obeležja Slovinjskog nacionalnog parka.

Prema jednom izvoru, ovde se „more, jezera, reke, dine, šume, vresišta i livade stapaju zajedno doprinoseći raznolikosti ovog prirodnog mozaika... Ovo je jedino mesto na kome dine dopiru do jezera i šuma.“ Jedinstveno područje u celoj Evropi predstavlja jedan deo parka u kom se nalaze plitka jezera i dine koje menjaju svoj položaj, takođe zvane bele dine ili bela brda.

Ovi ogromni bregovi belog i smeđeg peska, koji se prostiru na oko 500 hektara, predstavljaju i najveće područje dina u Evropi, na kom nema vegetacije koja bi sprečavala njihovo pomeranje. Sasvim je prikladno što je zvanični simbol Slovinjskog nacionalnog  parka srebrnasti galeb koji jedri iznad smeđe dine i plavičaste vode.

U ovom parku su uobičajenije, ali ne tako upečatljive, takozvane sive dine. Starije su od belih dina i obrasle su travom i drvećem koji, osim što učestvuju u formiranju zemljišta, zadržavaju pesak i štite ga od direktne izloženosti atmosferskim prilikama. Jedna siva dina koja je najveća od svih dina u parku zove se Čolpino dina i visoka je oko 55 metara.

Kada posetioci vide ove dine — naročito veliko prostranstvo belih pokretnih dina — mnogi se s pravom pitaju: ’Odakle sav taj pesak? I kako to da se toliko peska nagomilalo na ovom relativno malom delu baltičke obale?‘

Kako su nastale

Premda istraživači ne znaju tačan odgovor na prethodno spomenuta pitanja, neke činjenice ukazuju na to da je ljudski faktor doprineo tome. Naučnici su do tog zaključka došli proučavajući polen koji se zadržao u različitim slojevima tla, koje se naziva „fosilno tlo“. Na osnovu njihovog istraživanja otkriveno je da je ovo područje nekada bilo izuzetno šumovito. Prvenstveno su bile zastupljene hrastove šume. Usled čega se onda izgled ovog predela potpuno promenio?

Smatra se da je veliko priobalno područje pokriveno šumama bilo pogođeno katastrofalnim požarima koje su pre naše ere izazvala plemena koja su tu bila nastanjena. „Tada se pesak koji su šume nekada zadržavale prvi put počeo pomerati“, kaže knjiga Słowiński National Park. Međutim, na osnovu ispitivanja polena zapaženo je da su se šume ponovo formirale, najpre bukove šume, a zatim i borove.

Međutim, tokom srednjeg veka, dine su se iz nekog nepoznatog razloga probudile iz svog sna i ponovo krenule u pohod. U 16. veku je čak postojala opasnost da će pesak prekriti stari grad Lebu. Ljudi su reagovali tako što su sagradili drugi grad, daleko od opasne zone, ali time su se stvari samo još više pogoršale. Knjiga Słowiński National Park kaže: „Prilikom  izgradnje grada i luke nemilosrdno je sečeno drveće, pri čemu izgleda niko nije bio svestan posledica.“ Usled ovog obešumljavanja, kako se navodi u knjizi, „dine su počele da se pomeraju do tad neviđenom brzinom“. Premeštajući se za 3 do 10 metara godišnje, pesak je prekrio sela, polja, livade, pa čak i šume.

Odakle sav taj pesak?

Ljudi su verovatno donekle odgovorni za promene u izgledu tog predela, ali oni nisu doneli pesak. Kako je nastao sav taj pesak? I da li taj proces i dalje traje? Odgovori na ova pitanja mogu nagovestiti šta će se desiti s parkom u budućnosti.

Istraživači smatraju da izvesne količine peska možda potiču od naslaga peska koji su reke nosile iz unutrašnjosti prema moru. Još jedan izvor peska može biti i sama obala, gde talasi neprestano razaraju grebene. Taj proces se naziva abrazija. Na primer, duž jednog dela baltičke obale talasi su udarali u obalu pod uglom od 45 stepeni, postepeno razarajući stene i odnoseći pesak. To je dovelo do taloženja peska na morskom dnu.

Na neke načine, još uvek nepoznate u potpunosti, okeanske struje i talasi udruženim snagama prenose nešto peska s morskog dna na deo nacionalnog parka koji je uz samu obalu. Tu nastaju veliki podvodni peščani sprudovi koji su paralelni sa obalom. Nakon toga talasi i priobalne struje postepeno nanose pesak na obalu, gde zatim glavnu ulogu preuzimaju sunce i vetar koji ga isušuju i odnose dalje prema kopnu. Na kopnu nastaje nekoliko paralelnih nanosa koji postepeno postaju sve veći dok vetar nosi pesak s jednog nanosa na drugi, i na kraju se formiraju bele dine.

Jezera pored „pustinje“

Uprkos ovom što je prethodno rečeno, Slovinjski nacionalni park uopšte ne liči na neku beživotnu pustinju. Naprotiv, pošto obiluje vodom, on predstavlja veoma pogodno mesto za biljni i životinjski svet. Zapravo, dine i plaže sačinjavaju svega oko 5 posto površine parka, dok reke, jezera i potoci pokrivaju oko 55 posto njegove površine.

Najveće jezero u ovom parku je Lebsko jezero, čija je površina 71 kvadratni kilometar, a najveća dubina oko 6 metara. U ovo jezero se uliva reka Leba koja je i najveća reka u ovom parku. Drugo po veličini je jezero Gardno u koje se uliva reka Lupava. Usled peskovitog, nestabilnog okruženja, obale ovih jezera neprestano se menjaju.

 Pogodni uslovi za biljni i životinjski svet

Osim tri glavna životna staništa u parku — dina, vresišta i borovih šuma — tu su i jezera, reke i potoci. Ove potpuno različite životne sredine pružaju uslove za opstanak skoro 900 vrsta biljaka sa vaskularnim sistemom kroz koji prolaze voda i hranljivi sastojci. Među tim biljkama nalaze se i orhideje. Jedna od najotpornijih i ekološki najkorisnijih biljaka jeste evropska primorska trava (Ammophila arenaria). Kao jedna od biljaka koje prve rastu na ovakvom području, primorska trava obično započinje proces naseljavanja dina. Njene ljuspaste žile šire se i do 13 metara pod zemljom pri čemu veliki broj mladica izlazi na površinu formirajući tako žbunje. Na taj način, primorska trava polako učvršćuje dine i čini ih teže pokretljivima, što omogućava drugim biljkama da puste korenje i rastu.

S obzirom da se nalazi na migracionoj ruti, Slovinjski nacionalni park je pun ptica. U njemu živi ili se tokom selidbe privremeno nastani oko 260 vrsta ptica, što predstavlja oko 70 posto svih vrsta koje se nalaze u Poljskoj. Od ptica koje žive pokraj vode ovde se nalaze: rečni galebovi, crne i obične čigre, ćubasti gnjurci, divlje patke, labudovi i ronci — divlje patke koje su lako prepoznatljive po svojoj „čupavoj frizuri“. Od ostalih vrsta tu su sove buljine, suri orlovi, orlovi kliktavci, orlovi ribari i belorepani, kao i gavrani. Ukoliko imate oštar vid i nečujno hodate, možete takođe zapaziti i neke od sisara koji borave u ovom parku, kao što su evropski jeleni, srne, divlje svinje, zečevi i rakunoliki psi, koji pripadaju istoj porodici kao i lisice.

Pravi raj za one koji vole pešačenje

Što se turističkih ponuda tiče, ovde je jedino dozvoljeno pešačenje. U tu svrhu, park ima pešačku stazu dugu 140 kilometara, s koje posetilac dok šeta može videti svako od različitih staništa: četinarske šume; sive dine, livade, vresišta i močvare; jezera s platformama i osmatračnicama; bele dine, kao i dine koje su pored vode i na kraju kilometrima dugačke bele peščane plaže.

Turisti koji ovde dolaze tokom jeseni ili zime mogu videti nešto veoma posebno — oblake peska koje iznad vrhova dina podižu snažni vetrovi, što izgleda poput morske pene koju stvaraju talasi okeana. Ljudi tada kažu da se dine puše. Ovom spektaklu doprinosi i zvuk koji se stvara kada se milioni zrnaca silovito sudaraju, stvarajući tako šum, to jest ’pesmu‘ dina.

Zahvaljujući njegovoj zadivljujućoj i raznolikoj prirodnoj baštini, ovaj park poseti godišnje i do 800 000 ljudi. Nesumnjivo je da mnogi posetioci vole da pobegnu iz gradske vreve i potraže prirodnu terapiju za svoje napete nerve, osamljujući se u nekoj šumi, slušajući opuštajuću huku talasa i pesmu galeba.

[Okvir/Mapa na 19. strani]

Slovinjski nacionalni park

Ovaj park nalazi se u centralnom priobalnom delu Poljske, između gradova Leba i Rovi. Dobio je ime po kašubskom plemenu Slovinjci, slovenskom narodu koji je živeo u ovom području do pred sam kraj drugog svetskog rata. Park je otvoren 1967, a deset godina kasnije proglašen je za jedan od svetskih prirodnih rezervata. Obuhvata područje od 18 618 hektara, od čega je više od pola pokriveno vodom. Ostatak sačinjavaju šume (25 posto), plaže i dine (5 posto), močvare i vresišta (8 posto) i livade i pašnjaci (8 posto).

[Mapa]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

BALTIČKO MORE

RUSIJA

POLJSKA

SLOVINJSKI NACIONALNI PARK

NEMAČKA

ČEŠKA

SLOVAČKA

[Slika na 16. strani]

Kada snažni zimski vetar podiže oblake peska, ljudi kažu da se dine puše

[Slika na stranama 16, 17]

Čigra

[Izvor]

Photo by Chukchi Imuruk, National Park Service

[Slika na stranama 16, 17]

Dine tokom leta

[Slika na 17. strani]

Dine tokom zime

[Slika na 18. strani]

Lebsko jezero

[Slika na 18. strani]

Ronci

[Slika na 18. strani]

Evropska primorska trava

[Slika na 18. strani]

Jedinstveni peščani oblici

[Slika na 18. strani]

Srna