Prinudno sletanje!

ISPRIČAO SESAR MUNJOZ

Nakon prijatnog boravka kod moje porodice u Montereju, u Meksiku, vraćao sam se u podružnicu Jehovinih svedoka u gradu Meksiku, gde imam prednost da služim. Bila je nedelja, 1. decembar 2002. Ukrcao sam se na avion, let 190, i krenuli smo u 19.00.

 POSLE nešto manje od sat i po mirnog leta, avion je počeo da se spušta. Iznenada je naglo uzleteo i ispod nas se začula neka užasna buka od koje smo se svi preplašili. Kapetan posade obavestio je putnike da se vrata stajnog trapa nisu otvorila. Zaglavila su se! Neki putnici su se toliko uplašili da su počeli da plaču. Drugi su se naglas molili. Pitao sam se kako će se sve to završiti.

Kapetan nam je rekao da će preduzeti nešto kako bi prodrmao blokirana vrata stajnog trapa. Dok smo leteli iznad grada Meksika, on je oko sat vremena manevrisao avionom naglo ga podižući i spuštajući i pomerajući levo-desno. To je bilo gore od svih vožnji u luna-parkovima koje sam ikad isprobao. Naravno, nije bilo nimalo zabavno! Kapetan je zatim obavestio putnike: „Žao nam je što moramo da vam kažemo da vrata još uvek ne mogu da se otvore. Jedino što nam preostaje jeste prinudno sletanje bez korišćenja točkova.“ Uznemireno smo gledali jedni u druge, pomišljajući na najgore.

Pre prinudnog sletanja dobili smo određena uputstva. Izuli smo obuću, sklonili sve što bi moglo da nas ozledi i zauzeli položaj koji nam je preporučen. Pomislio sam da će se avion sigurno srušiti na pistu! U tom trenutku, pomolio sam se Jehovi i obuzelo me je spokojstvo (Filipljanima 4:6, 7).

Često sam slušao o tome kako se čovek koji je na samrti priseća nekih događaja iz života i razmišlja: Eh, da sam barem uradio ovo ili ono. Meni je bilo žao što nisam razgovarao o Božjem Kraljevstvu s devojkom koja je sedela pored mene i rešio sam da ću, ako preživim, iskoristiti svaku priliku da propovedam drugima. Takođe sam u tim trenucima razmišljao o tome da li sam u službi Jehovi učinio najbolje što sam mogao.

Dok se avion spuštao, video sam vatrogasna kola i kola hitne pomoći, kao i mnogo ljudi. Zatim smo osetili snažan potres kada je avion trupom udario u pistu. Dok je klizio po asfaltnoj pisti, metalni delići su usled trenja leteli na sve strane. Vatrogasna kola koja su stajala sa obe strane piste odmah su počela da prskaju avion vodom kako bi se rashladio.

Napokon, posle nekoliko vrlo kritičnih momenata, avion se zaustavio. Svima nam je laknulo i počeli smo da aplaudiramo, srećni što se pilot uspešno snašao u toj opasnoj situaciji. Zatim nam je rečeno da odmah napustimo avion. Brzo smo otišli do izlazâ i spustili se niz vazdušne tobogane na travu između pista.

Dok sam stajao na sigurnoj udaljenosti od aviona, drhteći od šoka, posmatrao sam avion koji se nalazio na pisti polegnut na stranu. Na svu sreću, samo je nekoliko putnika zadobilo lakše povrede. U obližnjoj ambulanti, ostalima je pružena medicinska pomoć kako bi se oporavili od šoka.

Trebalo je da budem kod kuće oko devet sati uveče, a stigao sam četiri sata kasnije. Kad se sve uzme u obzir, bio sam srećan što sam ostao živ! Ovo iskustvo me je navelo na razmišljanje. Shvatio sam koliko je život neizvestan. Čovek postaje ponizniji kada shvati da sve može izgubiti u deliću sekunde. Kada se nađe u nekoj opasnosti, bez mnogo izgleda da će preživeti, može biti prekasno da ispravi greške u životu i učini više dobrih dela kako bi poboljšao svoj odnos s Bogom. Sada još više cenim to što imam prednost da mudro koristim svoj život i da svaki dan dam sve od sebe služeći Jehovi Bogu (Psalam 90:12).