Majlinino novo lice

ISPRIČALA MAJLININA MAJKA

Zašto je mojoj dragoj 11-godišnjoj ćerki Majlin bilo potrebno novo lice? Volela bih da vam to objasnim.

Majlin je moja mlađa ćerka. Rodila se 5. avgusta 1992. u Holginu, na Kubi. Njen otac, sestra i ja bili smo presrećni zbog toga. Međutim, naša sreća je kratko trajala. Nekoliko dana nakon njenog rođenja, dobila sam ovčije boginje, a mesec dana kasnije dobila ih je i Majlin.

U početku njeno stanje nije izgledalo tako ozbiljno. Međutim, ubrzo se pogoršalo i morala je da ide u bolnicu. Pružena joj je kvalitetna medicinska nega, ali njen imunološki sistem je bio oslabljen do te mere da je dobila neku infekciju. Na jednoj strani njenog nosića primetila sam čudno crvenilo. Lekari su ustanovili da ga je prouzrokovala jedna retka, vrlo opasna bakterija.

Uprkos tome što je odmah počela da prima antibiotike, za samo nekoliko dana ta bakterija je krenula da uništava njeno lice. Infekcija je zaustavljena, ali do tada Majlin skoro da više nije imala nos, usne i jedan deo desni i brade. Takođe su se pojavile perforacije pored jednog oka.

Kada smo je suprug i ja videli, zaplakali smo. Kako se tako nešto moglo desiti našoj devojčici? Majlin je nekoliko dana bila na intenzivnoj nezi i lekari su mislili da neće preživeti. Muž mi je govorio: „Budi spremna na najgore.“ Međutim, kada bih pružila ruku u inkubator da bih je uzela za ručicu, ona bi me stegla tako čvrsto da sam znala da će preživeti. Rekla sam mužu: „Naša ćerka neće umreti. Ali, kakav će joj život biti u ovakvom stanju?“ Kada bismo se ujutro probudili, priželjkivali smo da je sve to samo ružan san.

Dok smo bili u bolnici, naša starija ćerka Majdelis, koja je tada imala šest godina, boravila je kod mojih roditelja. Nestrpljivo je čekala da se njena sestrica vrati kući. Majdelis je zapamtila da joj je sestra izgledala kao prekrasna lutka s velikim plavim očima. Međutim, kada ju je ponovo videla, Majlin je izgledala užasno.

„Zašto moje dete mora toliko da pati?“

Majlin je bila u bolnici mesec i po dana. Nismo se vratili kući jer nismo želeli da je ljudi vide. Živeli smo izolovano na selu u jednoj kućici koja se nalazila pored imanja mojih roditelja.

Pošto Majlin nije mogla da sisa, u početku sam joj davala pomalo mleka kroz otvor na licu koji se nalazio na mestu gde su nekad bila usta. Međutim, kada su rane počele da zarastaju, taj otvor se skoro zatvorio, tako da sam mogla da joj dajem samo tečnu hranu iz bočice. Kada je imala godinu dana, vratili smo se u Holgin, gde su lekari izvršili četiri operacije kako bi joj proširili usni otvor.

 Pitala sam se: ’Zašto moje dete mora toliko da pati?‘ Odgovor sam tražila u spiritističkim centrima i molila sam se religioznim likovima. Ništa od toga nije mi pružilo utehu. Bezosećajne primedbe nekih rođaka i prijatelja još više su me zbunjivale. Neki su govorili: „Bog zna zašto to dozvoljava.“ Drugi su mi rekli: „To je sigurno Božja kazna.“ Takođe me je brinulo šta ću reći Majlin kada odraste. Jednom prilikom, dok je još bila vrlo mala, Majlin je upitala tatu: „Zašto ja nemam nos kao svi drugi?“ On nije znao šta da joj odgovori i izašao je, ne mogavši da zadrži suze. Pokušavala sam da joj objasnim šta se dogodilo. Još uvek se seća da sam joj rekla kako je jedna mala buba pojela njen nos i usta.

Temelj za nadu

Kada sam se osetila potpuno bespomoćno, setila sam se jedne moje komšinice koja je Jehovin svedok. Zamolila sam je da mi pomoću Biblije objasni zašto je Bog dopustio da moja mala devojčica toliko pati. Takođe sam je upitala: „Ako je sve ovo Božja kazna za nešto što sam ja uradila, zašto Majlin mora da ispašta zbog toga?“

Ta komšinica je počela da proučava Bibliju sa mnom pomoću knjige Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji. a Postepeno sam počela da shvatam da Boga ne treba kriviti za to što se desilo Majlin i da on zaista brine za nas (Jakov 1:13; 1. Petrova 5:7). Počela sam da cenim divnu nadu da će vladavina njegovog nebeskog Kraljevstva u rukama Isusa Hrista potpuno ukloniti patnju (Matej 6:9, 10; Otkrivenje 21:3, 4). To spoznanje me je ojačalo i podstaklo da prisustvujem hrišćanskim sastancima Jehovinih svedoka. Mom mužu se to isprva nije dopadalo. Pa ipak, nije se protivio mom proučavanju Biblije jer mi je to pomagalo da podnesem našu tragediju.

Pomoć iz inostranstva

Kada je Majlin imala dve godine, jedan poznati estetski hirurg iz Meksika čuo je za njen slučaj i ponudio se da je besplatno operiše. Prve operacije izvršene su 1994. godine. Majlin i ja smo provele u Meksiku skoro godinu dana. U početku nisam mogla da stupim u kontakt s Jehovinim svedocima, tako  da nismo išle na hrišćanske sastanke. Zbog toga sam duhovno oslabila. Zatim je jedna Svedokinja iz tog kraja stupila u kontakt s nama i opet smo, kad god je to bilo moguće, provodile vreme sa suvernicima. Po povratku na Kubu, nastavila sam da proučavam Bibliju i duhovno sam se oporavila.

U to vreme, moj muž još uvek nije pokazivao zanimanje za Bibliju. Da bih podstakla njegovo interesovanje, često bih ga zamolila da mi pročita neke delove publikacija temeljenih na Bibliji kako bih mogla bolje da ih razumem. Na kraju je zatražio biblijski studij, jer se zabrinuo da bi česti, dugački boravci u Meksiku mogli da ugroze stabilnost naše porodice. Smatrao je da bi jedinstvo u duhovnom smislu moglo da nam pomogne da lakše podnesemo periode razdvojenosti. I bio je u pravu. Moj muž, starija ćerka i ja krstili smo se kao Jehovini svedoci 1997. godine.

Tokom prvih boravaka u Meksiku, Majlin bi umela da kaže da bismo bili sa tatom i sekom samo da joj mala buba nije pojela lice. Teško nam je padalo što je naša porodica tako dugo morala da bude razdvojena. Međutim, sećam se jedne izuzetno ohrabrujuće posete meksičkom Betelu — podružnici Jehovinih svedoka u toj zemlji. Majlin je govorila da ne želi opet da ide na operaciju — peti put tokom te posete — zbog toga što je proces oporavka veoma bolan. Međutim, neki Svedoci koji služe u podružnici obećali su joj da će, ako bude hrabra i ako dozvoli lekarima da je operišu, organizovati zabavu za nju čim izađe iz bolnice. Tako je pristala na operaciju.

Neka Majlin sama opiše kako se tada osećala: „Bila sam uzbuđena pri pomisli na zabavu u Betelu. Zato sam prilikom operacije bila vrlo hrabra. Na zabavi je bilo predivno. Došlo je mnogo duhovne braće i sestara. Dali su mi mnoga pisamca koja još uvek čuvam. Ohrabrenje koje sam dobila ulilo mi je snagu da izdržim i naredne operacije.“

Napredak i pomoć kako bi istrajala

Majlin, kojoj je sada 11 godina, imala je 20 operacija lica. Iako su joj operacije mnogo pomogle, još uvek ne može potpuno da otvori usta. Međutim, ona je uvek hrabra i puna optimizma. Takođe veoma ceni duhovne stvari. Od šeste godine učestvuje u Teokratskoj školi službe i krstila se 27. aprila 2003. Neko vreme je vodila čak tri biblijska studija. Jednom, dok smo bili u Meksiku, razgovarala je s jednim gospodinom koji je prihvatio biblijski studij. Pozvala ga je na Memorijal Hristove smrti i na druge skupštinske sastanke, na šta je on vrlo rado pristao.

Kada Majlin propoveda od kuće do kuće, neki ljudi gledaju njeno lice i pitaju je da li se radi o opekotinama. Ona takve prilike koristi da im govori o svojoj nadi temeljenoj na Bibliji, da će joj u predstojećem Raju Jehova podariti novo lice (Luka 23:43).

Nema tih reči kojima se može opisati bol koji je Majlin pretrpela zbog operacija i ruganja dece. Šta joj je pomoglo da istraje? Ona sa uverenjem odgovara: „Jehova mi je vrlo stvaran. On mi daje snagu i hrabrost da izdržim. Više ne želim da idem na operacije jer mi one više ne mogu mnogo pomoći. Lekari nikada neće moći da učine da moje lice izgleda kao kada sam se rodila. Ali znam da će mi u novom svetu Jehova dati novo lice i da ću opet biti lepa.“

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 26. strani]

’U novom svetu Jehova će mi dati novo lice‘

[Istaknuti tekst na 27. strani]

Postepeno sam počela da shvatam da Boga ne treba kriviti