Pobede i porazi u borbi protiv bolesti

DANA 5. avgusta 1942. dr Aleksandar Fleming je shvatio da se život njegovog 52-godišnjeg pacijenta i prijatelja bliži kraju. Taj čo vek je bolovao od spinalnog meningitisa i tog dana je, uprkos svim Flemingovim naporima, pao u komu.

Petnaest godina pre toga, Fleming je u plavo-zelenoj plesni slučajno otkrio neobičnu supstancu koju je nazvao penicilin. Primetio je da penicilin može uništiti bakterije, ali pošto nije mogao da ga izdvoji u čistom obliku, isprobao je samo njegova antiseptička svojstva. Međutim, 1938. godine, Hauard Flori i njegov istraživački tim sa Oksfordskog univerziteta pokušali su da izdvoje dovoljnu količinu penicilina kako bi ga isprobali na ljudima. Fleming je telefonirao Floriju, koji mu je ponudio sav penicilin koji je imao. Bila je to Flemingova poslednja šansa da spase svog prijatelja.

Pošto injekcija intramuskularnim putem nije bila dovoljna, Fleming je svom prijatelju dao injekciju direktno u kičmu. Penicilin je uništio mikrobe, i za samo nešto više od nedelju dana, Flemingov pacijent je izašao iz bolnice potpuno izlečen. Počela je era antibiotika. Ona je označila prekretnicu u borbi čovečanstva s bolestima.

Era antibiotika

Kada su se antibiotici pojavili, činilo se da su poput nekog čudotvornog leka. Dotad neizlečive infekcije izazvane bakterijama, gljivicama ili drugim mikrobima sada su se mogle uspešno lečiti. Zahvaljujući tim novim lekovima, drastično se smanjila stopa smrtnosti od meningitisa, upale pluća i šarlaha. Infekcije koje se mogu dobiti u bolnici, a koje su ranije bile smrtonosne, sada su se mogle izlečiti za nekoliko dana.

Od Flemingovog vremena, istraživači su otkrili još mnoge antibiotike, a i dalje se traga za novima. Tokom proteklih 60 godina, antibiotici su postali nezamenjivo oružje u borbi protiv bolesti. Da Džordž Vašington živi u ovom vremenu, lekari bi mu sigurno prepisali antibiotike za upalu grla i verovatno bi se oporavio za nedelju-dve. Skoro svako od nas se pomoću antibiotika izlečio od neke infekcije. Međutim, postalo je očigledno da antibiotici imaju i svoje mane.

Lečenje antibioticima ne pomaže kod bolesti izazvanih virusima, kao što su sida ili grip. Osim toga, neki ljudi su alergični na izvesne antibiotike. Takođe, antibiotici  sa širokim spektrom dejstva mogu uništiti i korisne mikroorganizme u našem telu. Ali, možda najveći problem je u tome što se koriste prekomerno ili se propisana doza ne ispije do kraja.

U ovom drugom slučaju, pacijent samoinicijativno prestaje da pije lekove zbog toga što se oseća bolje ili zato što lečenje dugo traje. Zbog toga antibiotici ne unište sve štetne bakterije, te tako one otporne opstaju i umnožavaju se. To se često dešava prilikom lečenja tuberkuloze.

Ova sredstva prekomerno koriste kako lekari tako i poljoprivrednici. „U Sjedinjenim Državama, antibiotici se često prepisuju bespotrebno, dok se u mnogim drugim zemljama nasumice koriste u još većoj meri“, kaže se u knjizi Man and Microbes. „Stavljaju se u velikim količinama u stočnu hranu, i to ne radi nekog oboljenja već da bi se ubrzao rast stoke, što najviše doprinosi povećanoj otpornosti mikroba.“ U ovoj knjizi se upozorava da bi kao posledica toga moglo da „nam ponestane novih antibiotika“.

Kada se izuzmu ove zebnje u vezi sa otpornošću mikroba na antibiotike, druga polovina 20. veka bila je vreme trijumfa medicine.  Činilo se da su istraživači na polju medicine sposobni da pronađu lek za gotovo svaku bolest. Vakcine su pružale čak i mogućnost prevencije od bolesti.

Izvojevane pobede

„Imunizacija predstavlja najveći uspeh ikada postignut na polju zdravstvene zaštite“, navodi se u žurnalu The World Health Report 1999. Zahvaljujući vakcinaciji koja se sprovodi širom sveta sačuvani su milioni ljudskih života. Sprovođenjem jednog od programa imunizacije eliminisane su velike boginje — smrtonosna bolest koja je odnela više života nego svi ratovi 20. veka — a jedna slična akcija je gotovo iskorenila dečju paralizu. (Vidite okvir „Dobijena bitka protiv velikih boginja i dečje paralize“.) Mnogoj deci se sada daju vakcine radi zaštite od najčešćih smrtonosnih bolesti.

Druga oboljenja su donekle iskorenjena uobičajenim, ne toliko upečatljivim metodama. Na područjima gde se sprovode adekvatne sanitarne mere i gde postoje sistemi za snabdevanje čistom pijaćom vodom, infekcije koje se šire putem zaražene vode, poput kolere, retko prouzrokuju ozbiljne probleme. Pošto su u mnogim zemljama lekarska pomoć i medicinska nega sve lakše dostupni, većinu bolesti je moguće dijagnostikovati i lečiti pre nego što postanu fatalne. Poboljšanju opšteg zdravlja ljudi doprinose i kvalitetnija ishrana i bolji uslovi stanovanja, kao i primena zakona u pogledu ispravnog rukovanja hranom i njenog skladištenja.

Nakon što su naučnici otkrili uzročnike zaraznih oboljenja, nadležne zdravstvene ustanove su mogle da preduzmu konkretne korake kako bi stale na put nekoj epidemiji. Osmotrimo samo jedan primer. Kada je 1907. u San Francisku izbila žlezdana kuga, umrlo je svega nekoliko ljudi pošto su u gradu odmah preduzete mere kako bi se istrebili pacovi jer su imali buve, prenosioce ove bolesti. S druge strane, ista ova bolest je, počev od 1896. pa u narednih 12 godina, izazvala smrt deset miliona ljudi u Indiji jer se nije mogao ustanoviti njen glavni uzrok.

Porazi u borbi protiv bolesti

Očigledno je da su izvojevane mnoge značajne pobede. Ali pojedine bitke vođene u korist opšteg zdravlja ljudi dobijene su samo u nekim bogatijim zemljama. Neke izlečive bolesti i dalje odnose život milionima ljudi, jednostavno zbog toga što nema dovoljno novčanih sredstava za zdravstvenu zaštitu. U zemljama u razvoju mnogi ljudi još uvek nemaju adekvatne sanitarne uslove, dobru zdravstvenu zaštitu i čistu pijaću vodu. Udovoljavanje ovim osnovnim potrebama postalo je još teže zbog velike migracije stanovništva iz sela u velike gradove. Zbog svega ovoga, stanovnici siromašnih zemalja pate od onog što je Svetska zdravstvena organizacija nazvala „nesrazmernom podelom tereta bolesti“.

Sebičnost koja se ne obazire na posledice jeste glavni uzrok toga što ljude u siromašnijim zemljama više pogađaju bolesti nego u bogatijim zemljama. „Neke od najopasnijih zaraznih bolesti pogađaju područja koja su daleko od razvijenih zemalja“, kaže se u knjizi Man and Microbes. „Neke od tih bolesti javljaju se uglavnom ili isključivo u tropskim i suptropskim oblastima.“ Pošto nemaju direktnu finansijsku korist, bogate, razvijene zemlje i farmaceutske kompanije nerado izdvajaju novac za lečenje tih bolesti.

Još jedan činilac koji doprinosi širenju bolesti jeste neodgovorno ponašanje. Tu surovu realnost najbolje potvrđuje ono što se dešava u slučaju virusa side, koji se s jedne osobe na drugu prenosi putem telesnih tečnosti. U roku od nekoliko godina, ova pandemija je počela da hara celim svetom. (Vidite okvir „Sida — pošast današnjice“.) „Ljudi su ti koji su odgovorni za širenje side“, tvrdi Džo Makormik. „To nije moralna pridika, to je činjenica.“

Kako ljudi nenamerno doprinose širenju virusa side? Knjiga The Coming Plague navodi sledeće faktore: Promene u društvu — naročito običaj da se imaju polni odnosi s više partnera — izazvale su nagli porast seksualno prenosivih bolesti, usled čega se virus veoma lako odomaći i prenosi sa zaražene osobe na mnoge druge. Slične posledice  ima i raširena upotreba zaraženih špriceva i igala koji su korišćeni za davanje injekcija u zemljama u razvoju ili za uzimanje zabranjenih droga. Takođe, trgovina krvlju koja donosi milijarde dolara doprinela je tome da se virus side prenosi s jednog zaraženog davaoca na veliki broj primaoca.

Kao što je ranije spomenuto, preterano ili nedovoljno korišćenje antibiotika dovodi do pojave otpornih mikroba. Ovaj problem je zaista ozbiljan i postaje sve veći. Lekovi na bazi penicilina ranije su uglavnom lako uništavali stafilokoke, bakterije koje obično izazivaju infekciju rana. Međutim, ovi uobičajeni antibiotici sada su često neefikasni. Zbog toga lekari moraju da koriste novije, skuplje antibiotike koje bolnice u zemljama u razvoju uglavnom ne mogu da priušte. Možda čak ni ti najnoviji antibiotici neće moći da se izbore s nekim mikrobima, usled čega bi infekcije u bolnicama bile sve češće i sve smrtonosnije. Dr Ričard Krause, nekadašnji direktor američkog Instituta za alergologiju i infektivne bolesti, trenutnu situaciju otvoreno naziva „epidemijom otpornih mikroba“.

„Da li smo danas uspešniji?“

Danas, na početku 21. veka, očigledno je da bolesti još uvek prete čovečanstvu. Nemilosrdno širenje side, pojava mikroba otpornih na lekove, ponovno pojavljivanje smrtonosnih bolesti poput tuberkuloze i malarije pokazuju da rat protiv bolesti još uvek nije dobijen.

„Da li smo danas uspešniji nego pre stotinu godina?“, upitao je dobitnik Nobelove nagrade, Džošua Lederberg. ’Kad se većina stvari uzme u obzir, zapravo smo u još goroj situaciji ‘, rekao je. „Bili smo nemarni kada je reč o mikrobima i sada se ponovo vraćamo toj temi, žanjući posledice te nemarnosti.“ Da li se postojeći problemi mogu savladati odlučnim naporima medicine i celoga sveta? Da li će opake zarazne bolesti ikada biti iskorenjene, kao što je to slučaj s velikim boginjama? Na ova pitanja će biti odgovoreno u našem zaključnom članku.

[Okvir/Slika na 8. strani]

Dobijena bitka protiv velikih boginja i dečje paralize

Krajem oktobra 1977, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) zabeležila je poslednji poznati slučaj velikih boginja prenesenih na uobičajen način. Kuvar iz jedne bolnice u Somaliji, po imenu Ali Mau Malin, zarazio se velikim boginjama, ali pošto nije dobio teži oblik oporavio se posle nekoliko nedelja. Sve osobe koje su bile u kontaktu s njim odmah su vakcinisane.

Lekari su dve duge godine zabrinuto čekali da vide da li će se pojaviti još koja obolela osoba. Ponuđena je nagrada od 1 000 dolara onome ko prijavi još jedan „slučaj velikih boginja u aktivnoj fazi“. Pošto nije bilo potvrđenih izveštaja, niko nije imao pravo na nagradu, tako da je 8. maja 1980, SZO zvanično objavila da su „svet i svi ljudi na njemu oslobođeni od velikih boginja“. Svega jednu deceniju pre toga, godišnje je od velikih boginja umiralo oko dva miliona ljudi. Prvi put u istoriji, iskorenjena je neka teška zarazna bolest. a

Činilo se da bi se mogla pobediti i dečja paraliza, to jest poliomijelitis, iznurujuća bolest koja pogađa decu. Godine 1955, Džonas Solk je izumeo delotvornu vakcinu, nakon čega je u Sjedinjenim Državama i drugim zemljama otpočela vakcinacija protiv dečje paralize. Kasnije je napravljena vakcina koja se prima oralnim putem. SZO je 1988. širom sveta pokrenula jedan program sa ciljem da se iskoreni dečja paraliza.

„Kada smo 1988. započeli s programom za borbu protiv dečje paralize, usled ove bolesti svakodnevno je ostajalo paralizovano više od 1000 dece“, kaže doktorka Gro Harlem Brantlan, bivši generalni direktor Svetske zdravstvene organizacije. „Do 2001, broj novih slučajeva bolesti bio je daleko ispod 1000 za celu godinu.“ Dečja paraliza danas postoji u manje od deset zemalja, i biće potrebno još mnogo novca da bi se tim zemljama pomoglo da konačno iskorene ovu bolest.

[Fusnota]

[Slika]

Dečak iz Etiopije oralnim putem prima vakcinu protiv dečje paralize

[Izvor]

© WHO/P. Virot

[Okvir/Slika na 10. strani]

Sida — pošast današnjice

Sida postaje nova pretnja za čovečanstvo. Posle približno 20 godina otkako je otkriven virus side, njime je zaraženo već više od 60 miliona ljudi. Stručnjaci na području zdravstva upozoravaju da je pandemija side tek u svojoj „početnoj fazi“. Stopa širenja infekcije „povećava se brže nego što se to očekivalo“, a u najteže pogođenim područjima posledice su katastrofalne.

„Velika većina ljudi u svetu koji su zaraženi virusom HIV-a ili boluju od side u godinama su kada su radno najsposobniji“, kaže se u jednom izveštaju Ujedinjenih nacija. Istraživači procenjuju da će zbog toga do 2005. nekoliko zemalja južne Afrike izgubiti 10 do 20 posto radne snage. U tom istom izveštaju se još navodi: „Trenutno je prosečan životni vek u supsaharskom delu Afrike 47 godina. Da nema side, bio bi 62 godine.“

Svi dosadašnji pokušaji da se pronađe vakcina nisu doneli rezultate, a svega četiri posto od šest miliona zaraženih u zemljama u razvoju primaju redovnu terapiju. Zasada ne postoji lek za sidu, a lekari strahuju da će većina nosilaca HIV virusa na kraju i oboleti od side.

[Slika]

T limfociti inficirani HIV virusom

[Izvor]

Godo-Foto

[Slika na 7. strani]

Laborant ispituje vrstu veoma otpornog virusa

[Izvor]

CDC/Anthony Sanchez