Poseta ostrvu stakla

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ ITALIJE

VRHUNSKI zanatlija ubacuje dugu metalnu cev za duvanje stakla u mali otvor na usijanoj peći. Iz nje izvlači rastopljeno staklo sferičnog oblika koje sija poput sunca na zalasku. Između peći i duvaljke pojavi se tanka, paučinasta nit koja blesne narandžastom svetlošću, a zatim nestane. Zanatlija valja rastopljeno staklo po metalnom stolu, tako da ono dobija cilindričan oblik. On lagano duva u cev da bi dobio veći mehur, zatim ga ponovo valja, podiže uvis, ispituje i vraća u peć.

Nalazimo se na Muranu, malom ostrvu u Venecijanskoj laguni, u Italiji. Ovo ostrvo je čuveno po proizvodima od stakla. U stvari, u ovoj oblasti staklo se proizvodi više od hiljadu godina. Na obližnjem ostrvu Torčelo mogu se videti ostaci fabrike stakla koja je postojala u sedmom veku naše ere. Međutim, prvi dokaz iz same Venecije jeste jedan potpisani dokument iz 982. n. e., u kom se kao svedok spominje izvesni „Domenik, staklar“.

Do 1224. godine venecijanski staklari su osnovali svoj esnaf. Veliko veće Venecije naredilo je 1291. godine da se fabrike stakla premeste van grada, što je verovatno učinjeno iz bezbednosnih razloga. Mnoge od njih su premeštene na ostrvo Murano, koje se nalazi unutar lagune, na manje od kilometar od grada, gde se i danas nalaze.

Zašto je venecijansko staklo tako cenjeno?

Pošto se staklo u mnogim delovima sveta pravi od davnina, šta murano, to jest venecijansko staklo, čini tako posebnim? Pretpostavlja se da su tamošnje zanatlije uspele da svoju veštinu dovedu do savršenstva zahvaljujući dobrim vezama koje je Venecija redovno održavala s drugim oblastima koje su imale dugogodišnju tradiciju proizvodnje stakla, kao što su Egipat, Fenikija, Sirija i Korint u vreme Vizantijskog carstva. Zaista, metode i proizvodi najstarijih venecijanskih fabrika otkrivaju značajan uticaj staklara sa Orijenta. Tehnike koje su se koristile na ovom ostrvu dostigle su nivo koji nikada nije ostvario nijedan od evropskih centara za proizvodnju stakla.

 U 13. i 14. veku, Venecija je bila jedini evropski „centar za proizvodnju stakla u kom su nastajala ’umetnička dela‘ od stakla oblikovanog duvanjem“, navodi se u knjizi Glass in Murano. Proizvodi iz Venecije izvozili su se svuda — čak do istočnog Mediterana i severne Evrope. Godine 1399, engleski kralj Ričard II dozvolio je dvema venecijanskim galijama da se usidre u londonskoj luci kako bi prodavale proizvode od stakla. U istom periodu, venecijansko staklo bilo je veoma cenjeno među francuskim plemstvom. S vremenom je ostrvo Murano postalo čuveno i po ogledalima, lusterima, predmetima od obojenog stakla, zlatnim i emajliranim ukrasima, kristalu, imitacijama dragog kamenja, kao i po vešto izrađenim peharima i bogato ukrašenim predmetima.

Ljubomorno čuvajući svoje trgovačke tajne, Venecija je preduzela sve mere kako bi sprečila pojavu konkurencije. Već u 13. veku, staklarima je bilo zabranjeno da se sele u druge oblasti. Zaštitne mere su postajale sve ozbiljnije i samo je onima koji su bili punopravni građani Venecije bilo dozvoljeno da rade kao staklari ili šegrti. Tokom jednog perioda, staklari koji bi pobegli i bili uhvaćeni morali su da plate izuzetno visoke novčane kazne i bili su osuđivani na pet godina veslanja na galiji sa okovima na nogama.

Uprkos tome, zanatlije su se ilegalno selile u mesta širom Italije i Evrope i stvarale konkurenciju Muranu, proizvodeći iste predmete pomoću istih metoda. Često je skoro nemoguće napraviti razliku između tih proizvoda, koji su postali poznati kao à la façon de Venise (venecijanski stil), i proizvoda koji su napravljeni u Muranu.

Veština venecijanskih majstora dostigla je vrhunac u 15. i 16. veku. Sa svojim umetnički oblikovanim, fino izrađenim kristalom, sa dekoracijom od emajla, neprozirnim lattimo (mlečnim) staklom i reticello staklom (sa čipkanim radom) — da spomenemo samo neke posebne vrste — murano staklo je dominiralo tržištem i nalazilo se na stolovima kraljeva.

Jedna istoričarka umetnosti čija je uža specijalnost izučavanje izrade stakla, kaže da su u to vreme „radoznali putnici koji su dolazili u lagunu dok su peći radile obavezno svraćali da ih vide“. Moja supruga i ja takođe želimo da odemo tamo. Zato se ovog jutra ukrcavamo na vaporeto, brodić koji prevozi putnike od Velikog kanala do Murana. Pozivamo vas da nam se pridružite.

Plamene peći i izložbeni saloni

Čim smo sišli sa brodića na prvoj stanici na Muranu, ljudi nas upućuju do najbližih fabrika stakla, gde je ulaz slobodan i gde možemo gledati spretne zanatlije kako izrađuju predmete od stakla. Posmatramo jednog od njih dok duva i obrće rastopljeno staklo formirajući izduženi mehur na vrhu duvaljke. Zatim, koristeći posebna klešta i makaze, veštim pokretima vuče, seče i pritiska bezobličnu masu, kako bi izradio glavu, noge i rep konja.

Izlazimo iz prve fabrike i šetamo pored tihog Rio dei vetrai, to jest Kanala staklarâ. Ovde se, kao i u većem delu Venecije, saobraćaj odvija samo na trotoarima i na vodi. Zapažamo da na Muranu postoji veliki broj radionica i prodajnih salona. U nekima od njih izloženi su elegantni, luksuzni predmeti — servisi za čaj, svećnjaci i masivne skulpture — čija je  izrada nesumnjivo zahtevala izuzetnu veštinu i pažljiv rad. Na drugim mestima se po pristupačnijim cenama mogu kupiti različiti predmeti — perle, vaze i raznobojni pritiskivači za papir. Mnogi od njih su zaista prelepi. Sve je ručni rad.

Zadivljeni smo raznolikošću predmeta koji se ovde proizvode. Murano staklo, sačinjeno od 70 posto peska i 30 posto natrijum-karbonata, kao i krečnjaka, nitrata i arsena, postaje tečno na 1 400, a otvrdne na oko 500 stepeni Celzijusa. Na odgovarajućoj temperaturi između ove dve vrednosti, staklo je meko i rastegljivo. Stoga, da bi se duvalo ili oblikovalo, mora se nekoliko puta vraćati u vatru kako bi duže ostalo savitljivo. Zanatlije sede na klupama sa horizontalnim naslonima koje koriste za oslanjanje i obrtanje lule za duvanje stakla. Rastopljeno staklo oblikuju tako što jednom rukom okreću duvaljku, dok u drugoj ruci drže neku alatku ili nakvašen kalup od kruškovog drveta koje je posebno otporno na toplotu.

Posmatramo kako jedan zanatlija duva mehur rastopljenog stakla u rebrasti kalup, zatim njegov pomoćnik seče kraj mehura, nakon čega majstor brzo okreće duvaljku oko njene ose kako bi se otvor na mehuru proširio kao što se otvara pupoljak cveta. Daljim zagrevanjem i oblikovanjem uz dodatak ruba oblikovanog posebnim instrumentima, dobija se deo lustera u obliku ljiljana.

Da bi obojio rastopljeno staklo, zanatlija ga posipa posebnim prahom u boji. Cvetni efekat dobija se murrine tehnikom — dodavanjem sitnih delova raznobojnih staklenih štapića. Staklena masa cilindričnog oblika može se valjati tako da se na nju hvataju stakleni štapići ili njihovi delovi koji su paralelno poređani na metalnoj podlozi. Zatim se u peći ti dodaci — višebojni, čipkasti ili spiralni — tope i sjedinjuju sa staklenom masom, od koje se potom može oblikovati vaza, lampa ili bilo koji drugi željeni predmet. Masivniji predmeti koji se sastoje od više slojeva obojenog ili prozirnog stakla prave se uranjanjem u različite lonce za topljenje.

Zaista, svaki predmet ima svoju priču i poseban način izrade. Zahvaljujući viševekovnoj tradiciji, proizvođači stakla sa čuvenog venecijanskog ostrva pomoću vatre pretvaraju pesak u prekrasne proizvode blistave lepote.

[Slika na 16. strani]

Rio dei vetrai, Murano, Italija

[Slika na 17. strani]

Kupa „Barovije“ iz 15. veka

[Slika na 17. strani]

Pehar iz 16. veka izgraviran dijamantskom rezaljkom

[Slike na 18. strani]

1. Otvor na peći

2. Zanatlija oblikuje staklenu masu

3. Staklo se ponovo zagreva kako bi duže ostalo savitljivo

4. Koristeći posebna klešta i makaze, zanatlija daje konačni oblik figuri konja

5. Gotov proizvod

[Izvor]

Photos courtesy http://philip.greenspun.com