Vekovna bitka za bolje zdravlje

DŽOANA iz Njujorka bolovala je od tuberkuloze, ali ne od tipičnog oblika te bolesti. Bio je to mutantni oblik tuberkuloze koji je otporan na gotovo sve lekove i od kog umre polovina obolelih. Međutim, Džoana nije redovno odlazila kod lekara i najmanje jednom je druge osobe izložila opasnosti od zaraze. „Treba je zaključati“, ljutito je rekla njena doktorka.

Tuberkuloza je smrtonosna bolest koja postoji veoma dugo. Doslovno milioni ljudi su bolovali i umrli od nje. Na mumijama u drevnom Egiptu i Peruu pronađeni su neki dokazi da je ova bolest postojala i u to vreme. Danas, svake godine umre oko dva miliona ljudi od oblika tuberkuloze koji se ponovo pojavljuju.

Dok je Karlitos ležao na malom krevetu u jednoj kolibi u Africi, po čelu su mu izbijale graške znoja. Malarija mu je toliko oslabila organizam da je plakao od bola. Njegovi zabrinuti roditelji nisu imali novca za lekove, niti je u blizini postojala neka bolnica u kojoj bi mogli da zatraže medicinsku pomoć za svog sinčića. Temperatura mu je bila konstantno visoka i on je posle 48 sati umro.

Poput Karlitosa, svake godine od malarije umre skoro milion dece. U selima istočne Afrike, komarci koji prenose malariju mnogu decu ujedu 50-60 puta mesečno. Ti komarci dospevaju na nova područja, a lekovi protiv ove bolesti sve su manje efikasni. Od akutnog oblika malarije svake godine oboli oko 300 miliona ljudi.

Kenet, 30-godišnjak koji je živeo u San Francisku, u Kaliforniji, prvi put se obratio doktoru 1980. zbog simptoma dijareje i malaksalosti. Godinu dana posle toga je umro. Uprkos tome što mu je pružena stručna medicinska pomoć, bio je sav iscrpljen i na kraju je podlegao upali pluća.

Dve godine kasnije, 16 000 kilometara od San Franciska, kod jedne mlade žene iz severne Tanzanije pojavili su se slični simptomi. Nakon nekoliko nedelja nije mogla da hoda i ubrzo je umrla. Meštani su tu čudnu bolest nazvali Džulijanina bolest, pošto su smatrali da su ta žena i još neke iz tog mesta bile zaražene preko jednog čoveka koji je prodavao tkanine s natpisom Džulijana.

I Kenet i spomenuta žena iz Tanzanije bolovali su od iste bolesti, naime od side. Početkom 1980-ih, baš kada se činilo da je medicina ukrotila najopasnije mikrobe, pojavila se ta nova zarazna bolest koja ljudskom rodu neprestano zadaje muke. Broj života koje je sida odnela za samo dve decenije polako počinje da parira broju žrtava od kuge koja je harala evroazijskim kontinentom u 14. veku, što je pošast koju Evropa nikada nije zaboravila.

 „Crna smrt“

Smatra se da je epidemija kuge, takozvane „crne smrti“, počela 1347. kada se jedan brod sa Krima usidrio u Mesini, gradiću na Siciliji. Pored tovara, brod je doneo i kugu. a „Crna smrt“ je ubrzo zahvatila celu Italiju.

Sledeće godine, Anjolo di Tura iz Sijene (Italija) opisao je užas koji je vladao u njegovom rodnom mestu: ’Pomor u Sijeni počeo je u maju. Prizor je bio jeziv. Žrtve su gotovo odmah umirale, i to na stotine njih danonoćno. Poput mnogih, i ja sam vlastitim rukama sahranio svoju decu, petoro njih. Ma ko da je umro, niko nije tugovao jer su svi očekivali smrt. Umiralo je tako mnogo ljudi da su svi verovali da je to kraj sveta.‘

Prema rečima nekih istoričara, kuga se u roku od četiri godine proširila po celoj Evropi i odnela živote oko trećine njenog stanovništva, što znači da je umrlo između 20 i 30 miliona ljudi. Zahvatila je čak i daleki Island gde je umro veliki broj ljudi. Kaže se da je na Dalekom istoku, u Kini, broj stanovnika naglo opao sa 123 miliona početkom 13. veka na 65 miliona tokom 14. veka. Uzrok tome je po svemu sudeći bila kuga i glad koja ju je pratila.

 Nijedna dotadašnja katastrofa — bilo da se radi o epidemiji, ratu ili gladi — nije izazvala patnju takvih razmera. „Bila je to katastrofa bez presedana u ljudskoj istoriji“, zapaža se u knjizi Man and Microbes. „U Evropi, severnoj Africi i nekim delovima Azije, život je izgubilo između 25 i 50 posto stanovništva.“

Zahvaljujući tome što je odvojen od ostatka sveta, američki kontinent je bio pošteđen „crne smrti“. Ali, situacija se promenila kada su zaplovili prekookeanski brodovi. U 16. veku, talas epidemija koje su odnele još više života nego kuga, opustošio je Novi svet.

Velike boginje „osvajaju“ američki kontinent

Kada je 1492. godine Kolumbo stigao do Zapadnoindijskih ostrva, za tamošnje starosedeoce je rekao da su ’prijatnog izgleda, lepih crta lica, prosečne visine i snažne građe‘. Međutim, uprkos svom zdravom izgledu bili su i te kako osetljivi na bolesti Starog sveta.

Na ostrvu Hispanjola je 1518. izbila epidemija velikih boginja. Pošto starosedeoci Amerike nikada ranije nisu bili izloženi ovoj bolesti, posledice su bile katastrofalne. Prema proceni jednog očevica španskog porekla, na tom ostrvu je preživelo svega hiljadu ljudi. Epidemija se ubrzo proširila na Meksiko i Peru, sa sličnim posledicama.

Kada su u narednom veku Pilgrimi stigli u područje Masačusetsa u Severnoj Americi, ustanovili su da je usled pomora izazvanog velikim boginjama zemlja bila gotovo pusta. „Skoro svi starosedeoci su pomrli od velikih boginja“, napisao je pilgrimski vođa Džon Vintrop.

Posle velikih boginja usledile su i druge epidemije. Prema jednom izvoru, oko sto godina posle Kolumbovog dolaska na američko tlo, 90 posto stanovništva Novog sveta pomrlo je od bolesti koje su im preneli došljaci. Broj stanovnika u Meksiku opao je sa 30 na 3 miliona, dok se u Peruu sa 8 miliona smanjio na svega milion. Naravno, američki starosedeoci nisu bili jedine žrtve velikih boginja. „Tokom istorije velike boginje su odnele na stotine miliona života, daleko više nego kuga... i svi ratovi dvadesetog veka zajedno“, zapaža se u knjizi Scourge — The Once and Future Threat of Smallpox.

Rat još nije dobijen

Danas može izgledati da su užasne epidemije kuge i velikih boginja već odavno samo deo istorijskih zapisa. Tokom 20. veka, čovečanstvo je odnelo pobedu u mnogim bitkama protiv zaraznih bolesti, naročito u industrijalizovanim zemljama. Lekari su otkrili kako uzroke tako  i načine lečenja većine bolesti. (Vidite propratni okvir.) Nove vakcine i antibiotici su delovali poput čudotvornih, svemoćnih lekova koji mogu savladati čak i najopakiju bolest.

Međutim, kao što je istakao dr Ričard Krause, nekadašnji direktor američkog Instituta za alergologiju i infektivne bolesti, „pošasti su neizbežne, baš kao i smrt i porez“. Tuberkuloza i malarija nisu iskorenjene. Takođe, pandemija side koja odnedavno hara, nemio je podsetnik na to da pošasti još uvek prete čovečanstvu. „Zarazne bolesti su i dalje vodeći uzročnik smrti u svetu i to će ostati još dugo“, navodi se u knjizi Man and Microbes.

Uprkos značajnom napretku u borbi protiv bolesti, neki lekari strahuju da bi ono što se postiglo u poslednjih nekoliko decenija moglo da bude samo privremeno. „Opasnost od zaraznih bolesti nije prošla, naprotiv, ona je još veća“, upozorava epidemiolog Robert Šoup. U narednom članku će biti objašnjeno zašto je to tako.

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 5. strani]

Broj života koje je sida odnela za samo dve decenije polako počinje da parira broju žrtava od kuge koja je harala evroazijskim kontinentom u 14. veku

[Okvir/Slike na 6. strani]

Znanje nasuprot sujeverju

Kada je u 14. veku „crna smrt“ zapretila papinoj porodici u Avinjonu, njegov lekar mu je rekao da je glavni uzrok kuge položaj koji su u odnosu na Sunce zauzimale tri planete — Saturn, Jupiter i Mars — koje su formirale znak Vodolije.

Oko četiri veka kasnije, Džordž Vašington je ležao u bolesničkoj postelji zbog upale grla. Tri istaknuta lekara lečila su infekciju tako što su mu iz vena ispustili oko dva litra krvi. Njihov pacijent je u roku od nekoliko sati umro. Ispuštanje krvi bila je uobičajena medicinska praksa 2 500 godina — od Hipokratovog vremena pa sve do sredine 19. veka.

Premda su sujeverje i običaji usporili medicinski napredak, lekari predani svom poslu naporno su radili kako bi otkrili uzročnike zaraznih bolesti i lek protiv njih. Slede neki od značajnih pomaka u medicini za koje su oni zaslužni.

◼ Velike boginje. Godine 1798, Edvard Džener je otkrio vakcinu protiv velikih boginja. Vakcine su se tokom 20. veka pokazale kao efikasne u prevenciji još nekih bolesti kao što su dečja paraliza, žuta groznica, male boginje i rubeole.

◼ Tuberkuloza. Godine 1882, Robert Koh je otkrio bakteriju koja je uzročnik tuberkuloze i osmislio način testiranja na ovu bolest. Oko 60 godina kasnije, otkriven je streptomicin, efikasan antibiotik za lečenje tuberkuloze. Ovaj lek se takođe pokazao korisnim u lečenju žlezdane kuge.

◼ Malarija. Od 17. veka naovamo, kinin, koji se dobija iz kore kininovog drveta, spasao je život milionima ljudi obolelim od malarije. Godine 1897, Ronald Ros je otkrio da ovu bolest prenose komarci iz porodice Anopheles. Kasnije je akcenat stavljen na redukovanje broja komaraca kako bi se smanjila stopa smrtnosti u tropskim zemljama.

[Slike]

Horoskopski znaci (iznad) i ispuštanje krvi

[Izvor]

Obe slike: Biblioteca Histórica “Marqués de Valdecilla“

[Slike na 3. strani]

Svake godine umre oko dva miliona ljudi od oblika tuberkuloze koji se ponovo pojavljuju

[Izvori]

Rendgenski snimak: New Jersey Medical School-National Tuberculosis Center; čovek: Photo: WHO/Thierry Falise

[Slika na 4. strani]

Nemačka gravura, otprilike iz 1500. godine, prikazuje doktora koji nosi masku kako bi se zaštitio od „crne smrti“. U kljunu se nalazilo mirisno ulje

[Izvor]

Godo-Foto

[Slika na 4. strani]

Bakterija koja izaziva žlezdanu kugu

[Izvor]

© Gary Gaugler/Visuals Unlimited