Marko Polo na putu svile za Kinu

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ ITALIJE

Na pristaništu u Veneciji, tri čoveka silaze s galije. Niko im ne trči u susret da im izrazi dobrodošlicu. Njihov povratak kući, nakon 24 godine koje su proveli u tuđini, prošao bi nezapaženo da njihova neobična pojava ne privlači pažnju. Po njihovoj pohabanoj odeći, od nekada fine svile, reklo bi se da su Mongoli. „Skoro su potpuno zaboravili venecijansko narečje“, navodi jedan izvor, „te su i po ponašanju i po naglasku neodoljivo podsećali na Tatare.“ Ti putnici su Marko Polo, i njegovi otac i stric, a godina je 1295.

PRIČE Marka Pola o putovanju u daleki Kitaj, današnju Kinu, njegovim savremenicima zvučale su neverovatno. U Markovim memoarima, čiji je originalni naslov Opis sveta kasnije promenjen u Putovanja Marka Pola, govori se o nepoznatim, izuzetno bogatim civilizacijama, koje su obilovale robom za kojom su željno tragali trgovci sa Zapada. Njegova knjiga je rasplamsala maštu čitalaca. Dvadeset pet godina nakon Markovog povratka, postojale su verzije tog manuskripta na latinskom, francuskom, franko-italijanskom i verovatno nemačkom jeziku, kao i na venecijanskom i toskanskom narečju — što je dostignuće bez premca za srednji vek. Kopije su dva veka pravljene ručno, a od 1477. knjiga se može naći na mnogim jezicima u štampanom obliku. Marko Polo je verovatno najpoznatiji Evropljanin koji je ikada Putem svile stigao u Kinu. Šta je bio povod za to putovanje? I da li se može verovati svemu što tvrdi da je video i učinio?

Mletački trgovci

U 13. veku, mnogi trgovci iz Venecije nastanili su se u Konstantinopolju, današnjem Istanbulu, gde su stekli veliko bogatstvo. Među njima su bili i Markov otac Nikolo i stric Mateo Polo. Oni su oko 1260. rasprodali svoju imovinu u tom gradu, kupili drago kamenje i krenuli za Saraj, prestonicu zapadnog kanata Mongolskog carstva koja je ležala na reci Volgi. Posao je dobro išao, tako da su udvostručili imetak. Pošto zbog rata nisu mogli da se vrate u Konstantinopolj, krenuli su ka istoku, verovatno na konjima, u veliki trgovački grad Buharu, koji se danas nalazi u Uzbekistanu.

Zbog nemira koji su vladali među stanovništvom, u Buhari su ostali tri godine, sve dok kroz taj grad nisu prošli izaslanici koji su išli Kublaj-kanu, Velikom kanu svih Mongola koji je vladao područjem od Koreje do Poljske. Izaslanici  su pozvali Nikola i Matea da im se pridruže jer, kako je Marko zabeležio, Veliki kan nikada nije sreo nijednog ’Latina‘ — što se verovatno odnosilo na stanovnike južne Evrope — a bilo bi mu drago da razgovara s nekim od njih. Nakon putovanja koje je trajalo godinu dana, braća Polo su se našla na dvoru Kublaj-kana, unuka Džingis-kana, osnivača Mongolskog carstva.

Veliki kan im je izrazio dobrodošlicu i puno se raspitivao o Evropi. Dao im je jednu zlatnu pločicu koja im je prilikom povratka garantovala bezbednost i uručio im pismo za papu u kom ga je zamolio da mu pošalje „stotinu mudrih ljudi, poučenih Hristovom zakonu i upućenih u sedam veština, kako bi propovedali [Kublajevom] narodu“.

U međuvremenu se rodio Marko. Kada je 1269. prvi put sreo svog oca, imao je 15 godina. Na povratku u ’hrišćanske‘ zemlje, Nikolo i Mateo su saznali da je papa Klement IV umro. Morali su da čekaju naslednika. Međutim, izbor novog pape trajao je čak tri godine, što je bilo najduže u istoriji. Nakon dve godine, tačnije 1271, krenuli su natrag Velikom kanu, vodeći sa sobom 17-godišnjeg Marka.

Markovo putovanje

U Aki, u Palestini, istaknuti crkveni službenik Teobaldo Viskonti uručio im je pisma za Velikog kana u kojima je objasnio zašto Polovi nisu mogli da ispune njegovu molbu i dovedu stotinu mudrih ljudi. Kad su stigli u Malu Aziju, čuli su da je sam Viskonti izabran za papu, pa su se vratili k njemu u Aku. Umesto stotinu mudraca, novi papa Grgur X, poslao je samo dva kaluđera koji su imali ovlašćenje da zaređuju sveštenike i biskupe, i uručio im odgovarajuće preporuke i poklone za Kana. Međutim, kaluđeri su na putu ubrzo odustali i vratili se jer su se plašili ratova koji su besneli tim područjima. Nikolo, Mateo i Marko su nastavili dalje.

Putovali su kroz današnju Tursku i Iran, a potom su se spustili do Persijskog zaliva s namerom da se ukrcaju na brod. Međutim, procenili su da su brodovi „jadni... učvršćeni samo pomoću upletenih užadi“ i da nisu pouzdani za plovidbu. Zato su odlučili da putuju kopnom. Skrenuli su severoistočno i prešli preko ogromnih pustih područja, impresivnih planinskih venaca, visoravni obraslih vegetacijom i bujnih pašnjaka Avganistana i Pamira, nakon čega su stigli u Kašgar, koji se nalazi u današnjoj autonomnoj oblasti Kine Sinđijang-ujgur. Potom su drevnim putevima kojima su  išli karavani prošli južno od basena Tarim i pustinje Gobi, da bi konačno stigli u Kambaluk, današnji Peking. Putovali su tri i po godine, a put im je otežavalo nevreme i neka nepoznata bolest od koje se Marko razboleo.

Marko je pisao o zanimljivostima na koje su nailazili tokom putovanja — o planini u Jermeniji za koju se govorilo da se na njoj nalazi Nojeva arka, o navodnoj grobnici maga u Persiji, o zemljama na dalekom severu u kojima je vladala ciča zima i večita tama. Marko je prvi evropski pisac koji spominje petrolej. On otkriva da „salamander“ nije runo životinje koja, kako se smatralo, može da  podnese vatru, već zapravo azbest — mineral koji se mogao naći u oblasti Sinđijang-ujgura. Kina je, po njegovom kazivanju, tako bogata crnim kamenjem koje sagoreva — to jest ugljem — da je svakodnevno bilo moguće uživati u toplim kupkama. Kud god je išao, pisao je o nakitu, hrani i piću — od kog posebno ističe fermentisano kobilje mleko koje su pravili Mongoli — potom o religioznim i magijskim ritualima, zanatima i o robi dostupnoj na tržištu. Papirni novac koji je bio u upotrebi širom carstva Velikog kana, za njega je predstavljao nešto sasvim novo.

Marko nikada ne saopštava svoje utiske, već nepristrano priča o onome što je vidieo ili čuo. Preostaje nam samo da pretpostavljamo kako se osećao kada su ih napali pljačkaši koji su neke od njegovih saputnika zarobili, a neke ubili.

U službi Kublaj-kana?

Marko tvrdi da su Polovi u službi Kublaj-kana, to jest Velikog kana, proveli 17 godina. Tokom tog vremena, Veliki kan ga je često slao u udaljene delove carstva. Svrha tih misija bila je prikupljanje određenih informacija, a Marko je čak upravljao gradom koji se danas naziva Jangdžou, u provinciji Đijangsu.

Ne može se sa sigurnošću reći da li je sve što Marko navodi istina. Mongoli, koji su pokorili Kineze, nisu imali poverenja u njih, i na odgovorne položaje u carstvu postavljali su strance. Međutim, izgleda neverovatno da je jedan neobrazovan čovek kao što je bio Marko mogao postati guverner. Možda je on preuveličao taj detalj o svom položaju. Pa ipak, izučavaoci ne osporavaju da je mogao biti „sposoban izaslanik na izvesnom položaju“.

I pored toga, Marko je umeo da prenese bleštavu sliku o neverovatno bogatim metropolama i o vrlo neobičnim paganskim običajima, što je krasilo svet koji je Evropljanima bio gotovo potpuno nepoznat, svet o kom su postojale samo bajke ili prepričavanja. Da li su te velike civilizacije, bogatije od evropskih, zaista postojale? Izgledalo je da to nije moguće.

Palatu Velikog kana Marko je opisao kao „najveću palatu koja je ikada sagrađena. Ta građevina je tako velika, tako bogata i tako lepa, da nijedan čovek na zemlji ne bi mogao napraviti ništa što bi je nadmašilo“. Zidovi su joj bili optočeni zlatom i srebrom, ukrašeni izvajanim i pozlaćenim zmajevima, zverima i pticama, ratnicima i idolima. Visoki krov — svetlocrvene, žute, zelene i plave boje — blistao je kao kristal. U njenim predivnim vrtovima moglo se videti mnoštvo životinja svih vrsta.

Za razliku od krivudavih uličica u naseljima srednjovekovne Evrope, ulice u Kambaluku bile su tako prave i široke da se od jednog gradskog zida moglo videti do suprotnog zida. „Tolika količina tako skupe i retke robe ne može se naći ni u jednom drugom gradu na svetu“, pisao je Marko. „Nema dana da u grad ne stigne 1 000 tovara svile, pored drugih vrsta robe.“

Jangcekjangom, jednom od najdužih svetskih reka, plovio je zapanjujuć broj brodova. Marko procenjuje da je u luci Sinđu moglo da pristane čak 15 000 brodova.

 Jedan od mongolskih običaja koje Marko spominje jeste venčavanje mrtve dece. Kada bi jedna porodica izgubila sina starog četiri ili više godina, a druga ćerku istih godina, očevi su mogli da se dogovore da venčaju mrtvu decu tako što bi zaključili brak i priredili veliku gozbu. Na njoj su bili spaljivani robovi, novac i stvari za domaćinstvo načinjeni od papira, jer se verovalo da će ih „mladenci“ dobiti na takozvanom drugom svetu.

Marko je bio impresioniran ratnom veštinom Mongola, njihovim metodama vladanja i religioznom tolerancijom. Dostignuća na društveno-ekonomskom planu uključivala su pružanje pomoći siromašnima i bolesnima, patrole za sprečavanje požara i nereda, rezervne žitnice kako bi se ublažile posledice poplava i poštanski sistem za brzu komunikaciju.

Iako je znao za nastojanja Mongola da izvrše invaziju na Japan, Marko nije spomenuo da je bio u toj zemlji. Međutim, on navodi da je u Japanu bilo toliko zlata da je svaki pedalj careve palate bio optočen njime. Sve do 16. veka, Marko je bio jedini Evropljanin koji je pisao o Japanu.

Njegova knjiga vekovima je bila predmet divljenja, ali i ismevanja. Nakon procenjivanja svih njenih netačnosti, današnji izučavaoci je smatraju „nenadmašnim opisom“ Kublajeve vladavine na njenom vrhuncu.

Povratak u Veneciju

Polovi su otišli iz Kine oko 1292. Marko piše da je njihovo putovanje trajalo 21 mesec. Krenuli su iz današnjeg Kvančoua, preko Vijetnama, Malajskog poluostrva, Sumatre i Šri Lanke, a zatim su obalom Indije stigli do Persije. Njihovo putovanje se završilo u Konstantinopolju, odakle su konačno otputovali u Veneciju. Pošto su bili odsutni 24 godine, nije teško pretpostaviti da su ih rođaci jedva prepoznali. Po povratku, Marko je imao 41 ili 42 godine.

Teško je utvrditi koliko je daleko Marko putovao. Jedan pisac koji je nedavno pokušao da prođe istim putem, samo između Irana i Kine prešao je više od 10 000 kilometara. Čak i pomoću savremenih transportnih sredstava, bio je to podvig prepun teškoća.

Veruje se da je Marko svoje putopise izdiktirao 1298. godine izvesnom Rustičelu s kojim je bio u zatvoru u Đenovi. Prema predanju, Marko je, kao kapetan jedne venecijanske galije, bio zarobljen u pomorskoj bici s Đenovljanima, koji su bili u ratu s Venecijom. Rustičelo, koji je s njim bio u zatvoru, pisao je priče na francuskom i franko-italijanskom, a Markovo društvo ga je sigurno nadahnulo da piše.

Marko je verovatno bio oslobođen 1299, nakon što su Venecija i Đenova sklopile mir. Vratio se u Veneciju, gde se oženio i dobio tri ćerke. Umro je u svom rodnom gradu 1324, u starosti od 69 godina.

Neki još uvek sumnjaju da li je Marko doživeo sve o čemu je pisao ili je samo ispričao priče koje je čuo od drugih putnika. Međutim, što se tiče njegove knjige Opis sveta, izučavaoci priznaju njenu vrednost bez obzira na izvore koje je koristio. Prema rečima jednog istoričara, „nikada nijedan čovek nije pružio Evropi tako mnogo novih geografskih podataka“. Knjiga Marka Pola i dalje će svedočiti o čovekovoj opčinjenosti putovanjima, novim saznanjima i dalekim područjima.

[Mapa na stranama 24, 25]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Markovo putovanje u Kinu (Vidi publikaciju)

Boravak u Kini (Vidi publikaciju)

Povratak kući (Vidi publikaciju)

ITALIJA

Đenova

Venecija

TURSKA

Istanbul (Konstantinopolj)

Trabzon

Aka

(Saraj)

GRUZIJA

Planina Ararat

IRAN (PERSIJA)

Persijski zaliv

AVGANISTAN

UZBEKISTAN

Buhara

PAMIR

Kašgar

BASEN TARIM

PUSTINJA GOBI

MONGOLIJA

(KOREJA)

KINA (KITAJ)

Peking (Kambaluk)

Jangdžou

Reka Jangcekjang

Kvančou

MJANMAR

VIJETNAM

MALAJSKO POLUOSTRVO

SUMATRA

ŠRI LANKA

INDIJA

[Izvor]

Mapa: Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Slika na 24. strani]

Venecija

[Slika na stranama 24, 25]

Planina Ararat

[Izvor]

Robert Azzi/Saudi Aramco World/PADIA

[Slika na 24. strani]

Mongolka

[Izvor]

C. Ursillo/Robertstock.com

[Slika na stranama 24, 25]

Čamdžija, Mjanmar

[Slika na 25. strani]

Veliki kineski zid

[Slika na 25. strani]

Peking

[Slika na 25. strani]

Vijetnam

[Slika na 25. strani]

Indijski začini

[Slike na 26. strani]

Kineski konjanici, Kublaj-kan, reka Jangcekjang

[Izvori]

Konjanici: Tor Eigeland/Saudi Aramco World/PADIA; Kublaj-kan: Collection of the National Palace Museum, Taiwan; reka Jangcekjang: © Chris Stowers/Panos Pictures

[Izvor slike na 23. strani]

© Michael S. Yamashita/CORBIS

[Izvor slike na 27. strani]

© 1996 Visual Language