Ratne nevolje pripremile su me za život

ISPRIČAO ERNST KREMER

„Ovo je vaša soba.“ Tim rečima moj saradnik i ja smo dočekani u Gabonu, u zapadnoj Africi. Narednih šest meseci živeli smo u toj sobi u kojoj je bilo mesta samo za jedan dušek.

ŽIVOT na farmi tokom Drugog svetskog rata pripremio me je za teškoće koje su me očekivale. Kada je 1939. izbio rat, nacistička Nemačka je brzo okupirala Poljsku. Tada sam imao četiri godine. Moji roditelji su osim mene imali još jednog sina i tri ćerke. Otac nas je upozorio da će doći teška vremena ukoliko Nemačka izgubi rat.

Živeli smo u Levenštajnu, jednom nemačkom seocetu u Donjoj Šleskoj koja sada pripada Poljskoj. Na našoj farmi površine 25 hektara, uzgajali smo žitarice i držali stoku. Otac je radio i kao predsednik udruženja zemljoradnika te oblasti. Kada su nacisti došli na vlast, otac je bio zadužen da organizuje zemljoradnike da podupiru rat.

U Prvom svetskom ratu, otac je služio u konjici, ali je zbog službe za nacističku vladu ovaj put bio oslobođen vojne obaveze. Moji roditelji su se tokom Prvog svetskog rata razočarali u sveštenstvo zbog načina na koji je ono postupalo i zato su istupili iz crkve. Tako sam ja rastao ne zanimajući se za religiju.

U školu sam krenuo 1941, ali je nisam voleo jer sam smatrao da ima mnogo zanimljivijih stvari od gledanja u školsku tablu. Krajem 1944, samo šest meseci pre završetka rata, Rusi su napali Breslav (sada Vroclav), glavni grad Donje Šleske. Jedne subotnje večeri videli smo da je grad, udaljen nekih 50 kilometara od nas, osvetljen paljbom iz minobacača i eksplozijama avionskih bombi. Ubrzo smo morali da bežimo u planine. Kada se rat završio, vratili smo se kući u Levenštajn.

Posle rata

Nastupila su užasna vremena. Žene su silovane, a pljačkanje je bilo svakodnevna pojava. Bila nam je pokradena skoro sva stoka.

U julu 1945, otac je bio uhapšen. Pušten je nakon sedam noći nemilosrdnog ispitivanja. Tri meseca kasnije, ponovo su ga uhapsili i odveli. Više ga nikad nismo videli. Dvojica Poljaka su nam oduzela  farmu tvrdeći da su oni vlasnici. U aprilu 1946, svim Nemcima je rečeno da napuste selo i da uzmu samo ono što mogu poneti sa sobom.

Nije bilo panike jer je majka bila spremna na to. U jednoj velikoj korpi na kolicima držala je posteljinu i ćebad, a svako od nas je imao ranac sa onim što nam je trebalo. Poljska milicija nas je potrpala u stočne vagone — po 30 osoba u svaki vagon. Oko dve nedelje kasnije, stigli smo u severozapadnu Nemačku, nedaleko od holandske granice.

Mi i naši rođaci, ukupno 19 osoba, dobili smo od vlade dve sobe na jednoj farmi koja je bila oko 8 kilometara udaljena od Kvakenbrika. S vremenom su se neki rođaci preselili na druge farme, tako da smo imali malo više prostora.

Majka se dosta žrtvovala za nas decu. Na primer, da bismo mi imali dovoljno hrane, često ona sama nije jela. Tokom prve zime, nismo imali drva za ogrev. Zidovi i plafon bili su prekriveni debelim slojem leda tako da su sobe ličile na ledene pećine. Na sreću, kreveti su bili topli te smo preživeli.

Susret sa Svedocima

Oko 1949. majka je od jedne moje ujne dobila primerak Kule stražare. Dok je čitala jedan članak, setila se da je tokom rata na radiju slušala Hitlera kako osuđuje ’leglo‘ koje je predviđalo pad Nemačke. Majka se pitala ko su ti ljudi. Kada je u Kuli stražari pročitala da su to Jehovini svedoci, zainteresovala se i odlučila da proučava Bibliju s njima.

U aprilu 1954, upoznao sam se s bračnim parom Svedoka koji su proučavali s majkom. Posle jednog studija, prihvatio sam brošuricu Možeš li zauvek živeti u sreći na zemlji? i pretplatio se na Kulu stražaru. Nakon što sam pročitao brošuricu, bio sam uveren da sam pronašao istinu. Zato sam je dao gazdarici da je pročita. Kada sam je pitao za mišljenje, rekla je: „Veoma je lepo, ali i previše dobro da bi bilo istinito. Prosto ne mogu da poverujem u tako nešto.“

„Pa, ja sam siguran da je to istina i krenuću tim putem“, kazao sam. Odmahnula je glavom i rekla: „To je za krotke osobe. Ti si previše samovoljan da bi bio Svedok.“ Ali, počeo sam da se menjam.

Iako u tom kraju nije bilo Svedoka, proučavao sam sâm i svake sedmice biciklom prelazio 10 kilometara kako bih bio na sastancima. Kasnije sam otišao na jedan pokrajinski sastanak, na kom se više skupština Svedoka sastalo radi obožavanja. Tada sam prvi put učestvovao u javnom propovedanju. Ubrzo sam to radio redovno. Četrnaestog jula 1954, majka i ja smo se krstili. Kasnije, kada je imala 80 godina, moja baka po majci takođe je postala Svedok.

Posao na farmi oduzimao mi je puno vremena. Zato sam dao otkaz i zaposlio se u šumskom gazdinstvu. Porodica se zatim preselila u Rojtlingen, jedan gradić nedaleko od Štutgarta. Dok smo živeli tamo, moja mlađa sestra Ingrid, jedina od moje braće i sestara, postala je Svedok.

Punovremeno propovedanje

Majka je tek 1957. dobila zvaničnu potvrdu da je otac mrtav. Tada je počela da prima penziju, od koje je mogla da živi. Pošto više nisam morao materijalno da se staram za nju, našao sam posao sa skraćenim radnim vremenom i u aprilu 1957. počeo punovremeno da propovedam kao pionir. Nakon toga, dobio sam poziv da služim kao specijalni pionir. Kada je saznao za to, jedan Svedok me je pozvao u svoju kancelariju i rekao mi: „Sigurno ti treba neka pomoć.“ Dao mi je 500 nemačkih maraka. S tim novcem, kupio sam svu odeću koja mi je trebala i ostalo mi je još 200 maraka.

Godine 1960, dobrovoljno sam se javio da služim u Austriji, gde sam sa uživanjem propovedao u malom selu Šajbs i nakratko u Lincu. Ali kasnije te godine, imao sam tešku nesreću na motociklu u kojoj  sam polomio desnu nogu. Nakon niza operacija, mogao sam da nastavim sa svojom službom. Međutim, 1962. morao sam da se vratim kući u Rojtlingen zbog problema oko dozvole za boravak. Tada sam imao još jednu operaciju prilikom koje mi je iz noge izvađena metalna šipka. Prekinuo sam s pionirskom službom na šest meseci kako bih platio bolničke troškove.

Kada je jedan putujući nadglednik bio u poseti mojoj skupštini, predložio mi je da predam molbu za službu u nemačkoj podružnici Jehovinih svedoka, koja se tada nalazila u Vizbadenu. To sam i uradio i dve nedelje kasnije dobio sam telegram da dođem što je moguće pre. Kroz nedelju dana, u maju 1963, bio sam u nemačkoj podružnici, zvanoj Betel, i radio na rotacionoj presi za štampanje časopisa.

Spreman da učim

Betel je bio najbolje mesto na kom sam do tada živeo i brzo sam se privikao na naporan rad. Godine 1965, posetio sam Španiju, krijući biblijsku literaturu, pošto je tamo delo bilo pod zabranom. Ta poseta je u meni probudila želju da naučim neki strani jezik. Izabrao sam engleski. Koristio sam svaku priliku za učenje. U to vreme je oformljena prva grupa na engleskom jeziku u Nemačkoj i pridružio sam joj se. Kada sam prvi put pripremao studijski članak iz Kule stražare, trebalo mi je sedam sati. Sledeći put sam se spremao pet sati i već tada sam znao da napredujem.

Godine 1966, pozvan sam da pohađam 43. razred Gileada, škole koja se nalazi u Sjedinjenim Državama i u kojoj se Jehovini svedoci obučavaju za misionarsku službu. Nakon diplomiranja u aprilu 1967, Ginter Reške i ja dodeljeni smo u Gabon, u zapadnoj Africi. Kada smo stigli u Librvil, prestonicu Gabona, živeli smo u malenoj sobi opisanoj na početku, a odeću smo držali okačenu u trpezariji. Šest meseci kasnije preselili smo se u drugi misionarski dom.

Najveći problem s kojim sam se suočio u Gabonu bilo je učenje francuskog. Ipak, posle dosta uloženog truda, prilično sam ovladao njime. Onda je 1970. delo propovedanja u Gabonu iznenada zabranjeno i svi misionari su morali da napuste zemlju u roku od dve nedelje.

U Centralnoafričkoj Republici

Kao i ostali misionari, dobio sam dodelu u Centralnoafričkoj Republici. Tamo je zvaničan jezik francuski, ali smo morali da naučimo i sango kako bismo mogli da propovedamo većini stanovništva. Trebalo je da otvorimo misionarski dom u Bambariju, mestu koje se nalazi skoro 300 kilometara od glavnog grada, Bangija. U Bambariju, gde smo pomagali tamošnjim dvema skupštinama, nije bilo ni struje ni tekuće vode. Iskustvo koje sam stekao tokom rata u Evropi puno mi je pomoglo da se prilagodim  uslovima u Bambariju, kao i na narednim dodelama.

Posle dve godine službe u Bambariju, počeo sam da posećujem skupštine kao putujući nadglednik. U celoj zemlji bilo je oko 40 skupština i u svakoj kojoj sam bio dodeljen provodio sam po jednu sedmicu. Imao sam mali automobil, ali kada su neasfaltirani putevi bili u lošem stanju, koristio sam javni prevoz.

Bangi je bio jedino mesto u celoj zemlji gde su se vozila mogla popraviti. Pošto ovaj vid službe zahteva dosta putovanja, kupio sam neke priručnike za popravku vozila, nabavio alat i većinu popravki na kolima vršio sâm. Jednom mi je puklo kućište ležaja na kardanskoj osovini i kola su stala. Bio sam na oko 60 kilometara od najbliže kuće. Odsekao sam u šumi komad tvrdog drveta i napravio kućište. Sve sam dobro podmazao, pričvrstio žicom za osovinu i nekako nastavio put.

Poseban izazov je predstavljala služba u seoskim područjima gde je obično vrlo malo ljudi znalo da čita i piše. U jednoj skupštini, samo jedna osoba je znala da čita, a i ona je imala govornu manu. Bilo je veoma teško održavati studij Kule stražare, ali zaista je jačalo veru to što su se svi u skupštini iskreno trudili da shvate ono što se razmatralo.

Kasnije sam ih pitao kakvu korist izvlače iz članaka koje ne razumeju potpuno. Njihov odgovor bio je zaista dirljiv: „Hrabrimo se međusobno“ (Jevrejima 10:23-25).

Iako je većina njih bila nepismena, moja hrišćanska braća su me poučila mnogim stvarima o životu. Uz njih sam uvideo vrednost biblijskog saveta da ’smatramo druge većima od sebe‘ (Filipljanima 2:3). Od moje afričke braće mnogo sam naučio o ljubavi, dobroti i gostoljubivosti, kao i o tome kako preživeti u divljini. Zaključne reči koje je na graduaciji izgovorio brat Natan Nor, tadašnji nadglednik škole Gilead, značile su mi još više. Rekao je: „Budite ponizni, ne mislite da sve znate, jer ne znate. Ima još toliko toga što tek treba naučiti.“

Život u afričkoj divljini

Za vreme posete nekoj skupštini, boravio sam kod braće. Obično je službena sedmica bila i vreme gošćenja, posebno za decu. Cela skupština bi išla u lov ili ribolov i ulagala poseban trud da se pripremi obilje hrane za sve.

Živeo sam s braćom u njihovim kolibama i jeo sve, od termita do slonovskog mesa. Meso majmuna je redovno bilo na jelovniku. Posebno su ukusni divlja svinja i bodljikavo prase. Naravno, nismo se gostili svaki dan. U početku mi je trebalo vremena da se priviknem na takvu hranu, ali kasnije sam mogao da jedem skoro sve što je bilo posluženo. Saznao sam da su papaja i neke vrste semenja dobre za stomak.

U divljini se mogu desiti krajnje neočekivane stvari. Jednom prilikom su meštani greškom pomislili da sam beli duh neke mrtve osobe koji živi u vodi. Ljudi veruju da on može povući čoveka za sobom i udaviti ga. Kada sam se jednom  nakon kupanja vraćao s potoka, devojčica koja je došla da zahvati vodu, videla me je i počela vrišteći da beži. Kada je jedan Svedok pokušao da objasni da sam ja misionar, a ne duh, ljudi nisu verovali. Oni su tvrdili: „Beli čovek nikada ne bi došao čak dovde.“

Često sam spavao pod vedrim nebom jer mi je prijao svež vazduh. Uvek sam koristio mrežu protiv komaraca, pošto ona takođe štiti od zmija, škorpija, pacova i drugih opasnih stvorenja. Nekoliko puta sam doživeo pravu invaziju mrava ratnika, ali me je mreža protiv komaraca zaštitila. Jedne noći sam upalio baterijsku lampu i video da je mreža prekrivena ovim mravima. Pobegao sam što sam brže mogao jer oni, iako su mali, mogu da ubiju čak i lava.

Dok sam boravio u južnom delu Centralnoafričke Republike, blizu reke Kongo, propovedao sam Pigmejima, koji u potpunosti zavise od divljine. Oni su vrhunski lovci i tačno znaju šta je jestivo, a šta ne. Neki od njih govorili su sango i rado su nas slušali. Složili bi se da nastavimo razgovor, ali kada bismo ponovo došli, oni bi već otišli na neko drugo mesto. Tada niko od njih nije postao Svedok, ali sam kasnije saznao da su neki Pigmeji u Narodnoj Republici Kongo prihvatili istinu.

U Centralnoafričkoj Republici sam pet godina služio kao pokrajinski nadglednik. Putovao sam širom te zemlje i uglavnom posećivao skupštine u seoskim područjima.

Služba u nigerijskoj podružnici

U maju 1977, pozvan sam da služim u podružnici Jehovinih svedoka u Lagosu, u Nigeriji. Ta zemlja s najvećim brojem stanovnika u Africi tada je imala blizu 100 000 Svedoka, a oko 80 njih služilo je u podružnici. Ja sam počeo da radim u garaži, što je podrazumevalo servisiranje i popravku vozila.

Nakon dve godine, ponovo sam radio na farmi, kao i ranije u Evropi kada sam bio mladić. Farma, na kojoj se proizvodila hrana za potrebe podružnice, nalazila se u Ilaru, oko 80 kilometara od Lagosa. Tamo sam uvideo da se zemljoradnja u tropskom području potpuno razlikuje od zemljoradnje u Evropi. Posle tri i po godine, vratio sam se u Lagos i ponovo radio u garaži.

Godine 1986, premešten sam u Igedumu, mesto oko 360 kilometara udaljeno od Lagosa, gde se gradila nova velika podružnica. Posvećenje je održano u januaru 1990. Tu se nalaze štamparija, mala farma i stambene zgrade u kojima boravi više od 500 osoba. Sve to se nalazi na 60 hektara zemlje koja je ograđena skoro dva metra visokim zidom. Trenutno nadgledam poslove na farmi i održavanje zemljišta, koje obavlja oko 35 osoba.

Već 27 godina živim u Nigeriji i nalazim radost u raznim dodelama u ovdašnjoj podružnici. Srećan sam što je moja majka ostala verni Svedok i što moja mlađa sestra Ingrid, koja je 14 godina služila kao specijalni pionir, još uvek služi Jehovi sa svojim mužem.

Uprkos izazovima s kojima sam se suočavao, zaista sam uživao i još uvek uživam u služenju Jehovi i svojoj duhovnoj braći u zapadnoj Africi. Zahvalan sam za to što imam dobro zdravlje i molim se da ga sačuvam kako bih nastavio da i dalje aktivno služim našem velikom Bogu, Jehovi.

[Mapa na 21. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Nigerija

Centralnoafrička Republika

Gabon

[Izvor]

Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc

[Slika na 18. strani]

S mojom majkom Gertrudom i sestrom Ingrid, 1939.

[Slika na 20. strani]

Kada sam služio kao misionar u Gabonu

[Slika na 20. strani]

Dok sam bio u Centralnoafričkoj Republici, boravio sam u selima poput ovog