Jedinstveni most koji je izmenio jedno ostrvo

Od dopisnika Probudite se! iz Kanade

N A ATLANTSKOJ obali Kanade u zalivu Sen Lorens, nalazi se najmanja kanadska pokrajina, Princ Edvard — ostrvo srpastog oblika obraslo bujnom vegetacijom. Francuski istraživač iz 16. veka Žak Kartje opisao ga je kao „najprijatniji predeo koji postoji“. Nešto više od 130 000 njegovih stanovnika od milja ga zovu Ostrvo. Poznato je po čistim plažama, obilnom rodu krompira, zemlji crvenici i jastozima koji se love nedaleko od njegovih obala. Više od sto godina nakon što je 1873. pripojeno Kanadi, povezano je s kopnom trajnom vezom — jedinstvenim Mostom konfederacije. Kakav uticaj ovaj most vrši na ovo ostrvo i na njegovo stanovništvo?

Ostrvo Princ Edvard od kopna razdvaja relativno uzak vodeni pojas, koji je na najužem i najplićem delu širok samo oko 13 kilometara. Pa ipak, skoro 300 kilometara dugačak moreuz Nortamberlend doprineo je stvaranju snažnog osećaja pripadnosti kod ostrvljana koji cene svoju istoriju, tradicionalne poljoprivredne metode i mir koji pruža njihovo ostrvo nalik vrtu.

Izolovanost ostrva je prekinuta novembra 1996, kada je montiran i poslednji luk Mosta konfederacije. Most je zvanično otvoren 31. maja 1997. Od tada, ostrvljani i posetioci mogu kolima da pređu preko moreuza za oko 12 minuta, i to u bilo koje doba godine.

 Zbog čega ljudi rado dolaze na ovo izolovano ostrvo? U dosta slučajeva odgovor je povezan s knjigom Eni iz Zelene zabati! Pisac ove poznate knjige, Lusi Mod Montgomeri (1874-1942), bila je iz Kavendiša, mesta gde se još uvek nalazi njena kuća. Svakog leta, tu se sjati preko 200 000 turista.

Zašto je ovaj most jedinstven?

Širom sveta postoji puno impresivnih mostova koji predstavljaju arhitektonska čuda savremenog doba. Po čemu je onda ovaj most tako poseban? Svakako nije najduži na svetu, ali zato slovi za „najduži most nad zamrznutim vodama“ u zimskom periodu.

Pošto je moreuz Nortamberlend tokom pet zimskih meseci po pravilu zaleđen, ovaj most je konstruisan da izdrži veliko nevreme. Most se proteže od ostrva Džurimejn, u Nju Branzviku, pa sve do kamenite jugozapadne obale ostrva Princ Edvard, blizu seoceta Borden. Da li biste voleli da se provozate ovim 11 metara širokim autoputem s dve trake? Pošto pešacima i biciklistima nije dozvoljeno kretanje preko njega, za njih je obezbeđen prevoz. Na najvišem luku mosta, nalazite se nekih 60 metara iznad vode, otprilike kao da ste na vrhu dvadesetospratnice. Čemu tolika visina luka? Time je prekookeanskim brodovima omogućen prolaz kroz središnji deo kanala.

Gradnja i očuvanje prirodne sredine

Ovako veliki projekat uključuje složene bezbednosne mere, kao i puno planiranja kako bi se zaštitila životna sredina. Posebno se vodilo računa o tome kako će most uticati na kretanje leda kroz moreuz u proleće. Ako bi se led zadržavao, to bi veoma negativno uticalo na zemljište, vodeni svet i na ribolov. Jedan sloj sa dna okeana čak je premešten na posebno odabrana mesta u nadi da će nastati nova staništa jastoga.

Značajnu zaštitu od leda pružaju bakarni branici u obliku kupe, postavljeni u nivou vode na svim stubovima mosta. (Vidite crtež na 18. strani.) Čemu oni služe? Kada led dođe do kupe, on klizi uz nju sve dok se ne slomi pod sopstvenom težinom. Onda pada u vodu i vodeni tok ga odnosi pored stuba. Da bi se zadržavanje leda u moreuzu svelo na minimum, stubovi koji se oslanjaju na čvrstu podlogu udaljeni su oko 250 metara jedan od drugog.

 Izazovna montaža mosta

Veličina delova ovog mosta zaista je zadivljujuća. Četiri glavna elementa su (1) postolje stuba, koje se nalazi na unapred postavljenom temelju na dnu moreuza i dopire do površine vode; (2) stub, koji je pričvršćen za postolje; (3) glavni nosač, koji se oslanja na vrh stuba i (4) greda, koja spaja glavne nosače (Vidite gornji crtež.) U izgradnji mosta je učestvovalo preko 6 000 ljudi, a više od 80 posto posla obavljeno je na obali u „jednom ogromnom montažnom objektu površine 60 hektara“. Pojedinačni delovi su odatle transportovani do mesta na moru gde se obavljala montaža.

Nosači su dugi i do 192 metra. Mogli biste se zapitati kako se može pomeriti nešto tako veliko. Pomoću transportera. Dok ga gledate kako radi, podseća vas na mrava koji na leđima nosi predmet mnogo puta veći od njega samog. A 7 500 tona, koliko ima svaki nosač, zaista je veliki teret! Krećući se po čeličnim šinama brzinom od svega tri metra u minuti, transporter sigurno nije oborio nijedan rekord. Onda ne čudi što su transporteri koji su se ovde koristili dobili nadimke Kornjača i Jastog!

Pošto ovi „mravi“ nisu amfibije, korišćena je i 102 metra visoka plutajuća dizalica s dva trupa. Jedan izveštač ju je opisao kao „zaista ružnu napravu, s previše dugim vratom i užasno velikim stopalima“, ali i s „gracioznošću labuda“. Napravljena je 1990. za gradnju mosta između danskih ostrva Fin i Seland, a zatim je prepravljena i prebačena iz Denkerka, u Francuskoj. Za divno čudo, ova dizalica „može da podigne teret težine 30 aviona Boing 737 i da na otvorenom moru manevriše s hirurškom preciznošću“. Pomoću satelitski navođenog sistema za globalno pozicioniranje, dizalica je postavila glavne nosače i sve ostale delove s takvom preciznošću da je i najveće odstupanje  bilo manje od 2 centimetra. (Vidite fotografiju na 18. strani.)

Uticaj na ostrvo

Ovaj novi most predstavlja simbol napretka. Međutim, ima onih koji smatraju da je neizvesno kako će se neke stvari odvijati u budućnosti. Čak i sada, sedam godina posle svečanog otvaranja, prerano je predviđati kakav će uticaj most konačno imati, pre svega na prirodnu sredinu. Jedan naučnik koji se bavi proučavanjem jastoga, izjavio je 2002. godine da most izgleda ne utiče negativno na njih. Takođe je rekao: „Najbolji period za krabe je bio u poslednjih pet godina.“ Kako je u pogledu turizma?

U jednom izveštaju se navodi da je u poslednje vreme turizam doživeo porast od „neverovatnih 61 posto“. Naravno, većina turista ovde dolazi tokom leta. Nadalje, između 1996. i 2001. godine, izvoz se skoro udvostručio. Takođe su veće mogućnosti za zaposlenje. Tamna strana medalje je što mnogi koji su nekada radili na trajektima sada zarađuju mnogo manje. Neki negoduju i zbog velike putarine. Ali opet, drugi bi mogli reći da i napredak ima svoju cenu.

Da li je lakši prilaz kopnu narušio privlačnost ovog ostrva? Ljudi koji dolaze „izdaleka“ da bi uživali u ovdašnjem miru možda brinu da li još uvek mogu pronaći utočište od žestokog tempa koji vlada na kopnu i uživati u netaknutoj lepoti i peščanim dinama Abegvita, „kolevke među talasima“, kako su ga nazvali starosedeoci, narod Mikmak.

Most konfederacije je zaista izuzetno dostignuće. Da li se vozačima prispava dok ga prelaze? Teško. Njegov oblik izduženog S pomaže im da ostanu budni i da uživaju u vožnji. Možda će ovaj most probuditi u vama želju da posetite „Vrt u zalivu“ i da uživate u miru koji ovde još uvek vlada, bez obzira na to da li vam se knjiga Eni iz Zelene zabati dopada ili ne.

[Okvir/Slika na 19 strani]

Izazovi putovanja zimi

Prvi evropski doseljenici na ostrvu Princ Edvard ubrzo su otkrili da su zbog pokretnog leda pet meseci godišnje odsečeni od kopna. Bilo je veoma teško preći preko leda koji je plovio, često nošen olujnim vetrom. To svakako nije bio poduhvat za bojažljive. Doseljenici su 1775. prvi put pokušali zimi da pređu moreuz u malim kanuima s drvenim klizačima, nalik na one koje su imali starosedeoci Mikmaci. Od tada su tokom zimskog perioda pošta i putnici manje-više redovno prelazili moreuz, uprkos tome što „često nije bilo puno putnika spremnih da preuzmu rizik i da se voze čamcima preko leda“, kaže se u knjizi Lifeline — The Story of the Atlantic Ferries and Coastal Boats. Pisac F. H. Makartur u svom delu Maritime Advocate and Busy East, kaže: „Dame su plaćale duplu cenu prevoza pošto su bile pošteđene fizičkog naprezanja. Muškarci su se vezivali za čamac kožnim kaiševima koji su imali dvostruku namenu — korišćeni su za vuču čamaca preko leda i kao zaštita, da se putnik ne utopi ako slučajno padne u vodu. Čamci su bili dugački oko pet i široki oko jedan metar, s pramcem koji je bio nalik na klizače sanki. Spolja su bili ojačani debelim limom.“ Smatra se da je ovaj čamac za prelaz preko moreuza poslednji put upotrebljen 28. aprila 1917, nakon čega je vlada nabavila ledolomac koji je ovo putovanje učinio bezbednijim i koji je putnike prevozio isto tako redovno kao i čamci.

[Slika]

Preko moreuza Nortamberlend se sve do 1917. prelazilo čamcima

[Izvor]

Public Archives and Records Office of Prince Edward Island, Accession No. 2301-273

[Dijagram na 18. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

3 glavni nosač 4 greda

 

2 stub

 

branik od leda

 

1 postolje stuba

[Slika na 16. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Ostrvo Princ Edvard

[Slika na 17. strani]

Ostrvo Princ Edvard svake godine privuče stotine hiljada turista

[Slika na 18. strani]

Dizalica na vodi „Svanen“ postavlja glavni nosač na stub

[Izvor]

Photo courtesy of Public Works & Government Services Canada and Boily Photo of Summerside

[Slika na stranama 18 i 19]

Središnji deo mosta se uzdiže oko 60 metara iznad vode, čime je omogućen prolaz brodovima

[Slika na 17. strani]

Tourism Prince Edward Island/John Sylvester