Svet muzike u vrhovima prstiju

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ BRITANIJE

„NAJISTAKNUTIJI među instrumentima“ — tako mnogi opisuju klavir. Zbog svoje prilagodljivosti i izražajnosti, ravnopravno se koristi u klasičnoj, džez i popularnoj muzici. Kao solo instrument dominira koncertnom pozornicom, ali može služiti i kao diskretna pratnja pevaču koji tiho peva. Može da zameni ceo orkestar, ali i da se uskladi sa skoro svakim instrumentom. Opisan kao „muzički ekvivalent slikarskoj paleti“, inspirisao je ljude da komponuju neka od najlepših ikada napisanih muzičkih dela. Ko je napravio prvi klavir i zašto je ovaj instrument i danas popularan? a

Preteče klavira

Neki od najstarijih žičanih instrumenata kod kojih se tonovi proizvode okidanjem žica prstima jesu harfa i lira (Postanje 4:21). Kasnije se pojavio cimbal, po čijim je žicama izvođač udarao malim čekićima. U Evropi su u srednjem veku napravljeni instrumenti s klavijaturom pomoću koje su se žice okidale ili udarale, a najpopularniji su bili klavikord i čembalo. Klavikord je pravougaonog oblika i ima poklopac, a pritiskom na dirku aktiviraju se metalne pločice zvane tangente koje odozdo udaraju u žice. Na njemu se moglo svirati izražajno, ali su njegov tanani zvuk lako nadjačavali drugi instrumenti i pevači. Čembalo je veće, više liči na savremeni koncertni klavir i ima dugačke žice koje okidaju zaperca ili trzalice. Proizvodi zvuk koji je snažan i rezonantan, ali uvek iste jačine.

Do 18. veka komponovana je nova dramatična i izražajna muzika, zbog čega se javila potreba za instrumentom s klavijaturom, koji će proizvoditi nežne zvukove poput klavikorda, a imati snagu čembala.

Nastanak klavira

Italijanski graditelj instrumenata Bartolomeo Kristofori iskoristio je osnovni dizajn čembala i princip rada klavikorda, a za udaranje po žicama upotrebio je male kožom obložene drvene čekiće. Taj izum je nazvao gravicembalo col piano e forte (čembalo s tihim i jakim tonom), skraćeno pijanoforte, to jest klavir. Tako je nastao instrument s klavijaturom koji može da proizvede dublje i punije tonove i na kom se može svirati tiše ili glasnije.

Nažalost, Kristofori nije poživeo dovoljno dugo da vidi uspeh svog novog instrumenta. Pošto je interesovanje za taj instrument bilo malo, vratio se proizvodnji čembala. Skoro 30 godina nakon prvog Kristoforijevog klavira, nemački graditelj orgulja Gotfrid Silberman zainteresovao se za dizajn klavira i počeo je da ga proizvodi. Nemačke i austrijske zanatlije nastavile su da eksperimentišu, pokušavajući  da naprave manji i lakši model zvani četvrtasti klavir.

U Engleskoj je takođe postojala jedna grupa graditelja klavira. Oni su krajem 1750-ih emigrirali iz Nemačke. Jedan od njih, Johanes Cumpe, razvio je tip četvrtastog klavira koji se dobro prodavao. Sebastijan Erar iz Francuske i drugi evropski i američki graditelji načinili su daljnja poboljšanja. Dovitljivi škotski stolar Džon Broudvud zapazio je da bi klavir bio idealan za mlade dame iz novonastalog bogatog građanskog staleža. Ubrzo je njegovo preduzeće bilo zauzeto proizvodnjom velikog broja kako četvrtastih tako i koncertnih klavira.

Sledeći izazov ogledao se u dizajniranju kompaktnog klavira koji bi imao nadmoćan zvuk koncertnog klavira. Tako su umesto uspravnih, počeli da se prave horizontalni modeli, koji su bili još veći. Vertikalno postavljene žice na jednom Broudvudovom modelu uzdizale su se 2,7 metara iznad klavijature, ali pošto je bilo očigledno da je cela konstrukcija nestabilna, pokazalo se da je sviranje na njemu opasno! Jedan drugi uspravni model nazvan žirafa, zapravo je bio koncertni klavir postavljen na prednji kraj, to jest sa užim delom u vazduhu. Jedan Englez po imenu Džon Isak Hokins, konstruisao je 1800. godine prvi uspravni klavir koji je doživeo uspeh. Drugi kraj žica bio je postavljen bliže podu. Tako je četvrtasti klavir postepeno izbačen iz upotrebe.

Klavir privlači pažnju kompozitora

U međuvremenu, klavir je počeo da privlači pažnju kompozitora. Kada je 1777. mladi Volfgang Amadeus Mocart došao u radionicu Johana Štajna u Bavarskoj da isproba taj novi instrument, bio je impresioniran. Ubrzo je pisao klavirsku muziku i za samo četiri godine komponovao je ni manje ni više nego 15 koncerata za klavir! Ipak, tek je nekoliko godina kasnije Ludvig van Betoven znatno doprineo otkrivanju mogućnosti tog novog instrumenta. On je udahnuo život klaviru, učinio je da zapeva. To je bio instrument na koji je svet čekao i na sceni se pojavio novi talas romantične, strasne muzike. Frederik Fransoa Šopen, „pesnik na klaviru“, otkrio je u njemu savršeno sredstvo za izražavanje misli i osećanja. Franc List, koji je oduševljavao publiku svojom virtuoznošću, komponovao je uzbudljiva, originalna dela u kojima je klavirska muzika zvučala kao izvođenje orkestra.

Nažalost, tanke žice i okvir klavira koji je u potpunosti bio od drveta, nisu mogli da izdrže glasnu, vatrenu muziku dinamičnih koncerata. Stoga su konstruktori počeli da dodaju gvozdena ojačanja sve dok nisu napravili tučani okvir iz jednog dela. Zahvaljujući tome, mogli su da koriste deblje žice i teže čekiće koji su proizvodili jači zvuk. Oštrina zvuka ublažena je čekićima obloženim filcom. Duže žice, postavljene dijagonalno preko kraćih, takođe su poboljšale kvalitet zvuka,  a i omogućile su uštedu prostora. Tako je nastao savremeni klavir, a za njim su se pojavili i brojni veliki pijanisti sa sve većim repertoarom klavirske muzike, koji su punili koncertne dvorane oduševljenom publikom. U međuvremenu, graditelji klavira u Evropi i Americi proizvodili su instrumente što su brže mogli kako bi udovoljili nebrojenim porudžbinama koje su im pristizale.

Klavir na svakom koraku

Početkom 20. veka svaka porodica je želela da poseduje taj novi statusni simbol, bilo da se na njemu sviralo ili ne. Pijanisti su traženi da razonode mušterije i putnike, da sviraju prateću muziku u novootkrivenim nemim filmovima, kao i da podučavaju sve veći broj ambicioznih amatera. Porodice su se okupljale oko klavira. Amateri su izvodili sopstvena muzička dela. Stalno se pojavljivala nova klavirska muzika. Razvili su se i upadljivo različiti ritmovi — zarazan, promenljivi ritam regtajma, spori ritam bluza, neprekidni takt bugi-vugija.

Nakon Prvog svetskog rata interesovanje za klavir je opalo. Vrhunac proizvodnje bio je 1910, kada je širom sveta proizvedeno 600 000 klavira, ali onda je prodaja polako opala. Fonograf, radio, gramofon i na kraju televizija postali su glavna kućna zabava. Ali svet nije prestao da pokazuje zanimanje za klavir. Nova tehnička dostignuća posle Drugog svetskog rata donela su preporod. Do 1980. proizvodnja se ponovo popela na preko 800 000 instrumenata godišnje. Današnji lakši klaviri prave se od plastike i legura, a bele dirke više se ne presvlače slonovačom, već sintetičkim materijalima. Japanci su danas među najvećim svetskim proizvođačima, a i Kinezi su izrazili dobrodošlicu klaviru, kojeg nazivaju „kraljem instrumenata“.

Da li biste voleli da svirate klavir?

Da biste na nekim instrumentima proizveli makar i jedan ton, potrebno je mnogo vežbe, ali pritisnite samo nekoliko dirki na klaviru u odgovarajućem redosledu i već ćete stvarati muziku! Neki su obdareni sposobnošću da sviraju po sluhu. Ipak, većina koristi jednostavne, praktične priručnike pomoću kojih brzo nauči da desnom rukom svira melodiju, a levom pratnju. Zamislite kako biste se osećali kada biste, koristeći note, odsvirali omiljenu kompoziciju! Da li biste se opredelili za žustar marš, nežan valcer ili možda za omiljenu baladu? Možda biste svirali latinoameričke ritmove ili džez. Veoma je zabavno i svirati u duetu s prijateljem! Pomislite samo na atmosferu dok pratite grupu prijatelja koji pevaju ili sviraju na drugim instrumentima. Da li ste sada spremni da zakoračite u svet klavira?

[Fusnota]

[Okvir/Slika na 21. strani]

Automatski klavir

Za one koji nisu imali puno iskustva, automatski klavir je bio pravo rešenje. Kao kombinacija muzičke kutije i klavira, imao je dirke koje su se same pomerale zahvaljujući rupama na pokretnoj rolni papira. U prvim modelima iz 1890-ih, mehanizam postavljen ispred klavira pritiskao je dirke drvenim polugicama dok je rukovalac pritiskao pedale. Taj mehanizam je bio ugrađen u kasnije modele. Noviji model „klavira koji sam svira“ izvodio je nastupe velikih pijanista, a rolne koje su služile za izvođenje njihove muzike umnožavane su radi prodaje, kao što je to danas slučaj s kasetama i kompakt-diskovima. Do 1925, u Sjedinjenim Državama se proizvodilo više automatskih nego pravih klavira. Međutim, nakon pojave radija i gramofona, automatski klaviri su do 1930-ih praktično nestali.

[Izvor]

Culver Pictures

[Okvir/Dijagram na stranama 22, 23]

Princip rada koncertnog klavira

Preko 200 jako zategnutih paralelno postavljenih čeličnih žica proizvodi 88 tonova. Kratke, tanke žice vibriraju brzo i proizvode visoke tonove, dok duge, deblje žice, često presvučene bakrom, proizvode duboke tonove. Sve tonove osim najdubljih basova proizvode dve ili tri žice koje su naštimovane na istu tonsku visinu.

Kada izvođač pritisne dirku (1), poluga pokreće tapacirani čekić koji udara jednu ili više žica i odmah se vraća u prvobitni položaj. Prilikom dužeg pritiska na dirku, žica nastavlja da vibrira i zvuk postepeno slabi. Kada izvođač pusti dirku (2), prigušivač prianja uz žicu da je utiša. Ako se pritisne desna pedala klavira, svi prigušivači će ostati na mestu i tonovi će se prelivati neprigušeni.

Žice prelaze iznad drvenih prečki (3) pričvršćenih za drvenu rezonantnu ploču (4) koja pojačava tonove i u velikoj meri pojačava zvuk i rezonancu žica. Drveno kućište služi kao rezonantna kutija za pojačavanje zvuka.

Žice su čeličnim vijcima pričvršćene za tučani okvir (5). Okvir koncertnog klavira treba da bude dovoljno jak da izdrži istovremeno zatezanje žica siline i do 30 tona.

 [Dijagram]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

prigušivač

žica

čekić

pritisnuta dirka

otpuštena dirka

[Slika]

Najstariji sačuvani Kristoforijev klavir, 1720.

[Izvor]

The Metropolitan Museum of Art, The Crosby Brown Collection of Musical Instruments, 1889. (89.4.1219) Photograph ©1983 The Metropolitan Museum of Art