Nešto bolje od slave

ISPRIČAO ČARLS SINATKO

Godine 1957, dobio sam ponudu da 13 nedelja pevam u Las Vegasu (Nevada, SAD), za hiljadu dolara nedeljno s mogućnošću produženja ugovora na još 50 nedelja ukoliko nastupi budu uspešni. To bi značilo zaradu od dodatnih 50 000 dolara, što je u to vreme bio veliki novac. Ispričaću vam šta je dovelo do ove unosne ponude i zbog čega mi je bilo tako teško da odlučim da li da je prihvatim ili ne.

MOJ OTAC, poreklom Ukrajinac, rodio se 1910. u istočnoj Evropi. Njegova majka ga je 1913. dovela u Sjedinjene Države, gde se pridružila svom mužu. Otac se oženio 1935, a ja sam se rodio godinu dana kasnije u Embridžu, u Pensilvaniji. Negde tih godina, dva očeva starija brata postala su Jehovini svedoci.

Dok smo moja tri brata i ja bili mali, naša porodica je živela blizu Njukastla, takođe u Pensilvaniji. Mama je jedno kratko vreme proučavala Bibliju sa Svedocima. Međutim, ni otac ni majka nisu tada postali Svedoci, ali otac je smatrao da njegova braća imaju pravo da veruju u ono što žele. Iako nas je vaspitavao kao patriote, tata je uvek branio pravo drugih da sami izaberu kako će obožavati Boga.

Pevačka karijera

Roditelji su smatrali da sam nadaren za pevanje, te su učinili sve kako bi mi omogućili da ostvarim pevačku karijeru. Kada sam imao šest ili sedam godina, tata je imao običaj da me odvede u neki bar i da me podigne na šank kako bih pevao i svirao gitaru. Pevao sam pesmu „Majka“. Ključne reči te pesme počinju nekim slovom reči „majka“. Svaka ta reč bila je istaknuta prilikom opisivanja neke od osobina brižne majke. Na kraju pesme sledio je vrhunac: „Spojmo ih sve u jednu reč — M-A-J-K-A — ta reč znači mi sve na svetu.“ Ljudi za šankom, koji su često voleli malo više da popiju, rasplakali bi se i stavljali bi novac u tatin šešir.

Moj prvi nastup na radiju bio je na radio-stanici WKST u Njukastlu 1945. godine. Pevao sam kantri pesme. Kasnije sam proširio repertoar pesmama iz Hit parade, nedeljne radio-emisije koja je emitovala deset najpopularnijih pesama za određenu nedelju. Na televiziji sam se prvi put pojavio 1950. u emisiji Pola Vajtmena. Njegova obrada dela „Rapsodija u plavom“, Džordža Geršvina, i danas je poznata. Ubrzo potom, u želji da pospeši moju karijeru, tata je prodao našu kuću u Pensilvaniji i preselili smo se u okolinu Los Anđelesa u Kaliforniji.

Zahvaljujući očevoj upornosti, uskoro sam svake sedmice imao svoju emisiju na radio-stanici u Pasadeni i polučasovni televizijski nastup u Holivudu. Snimao sam ploče za Capitol Records, zajedno sa velikim orkestrom Teda Dejla, a pevao sam i na radio-stanici CBS. Godine 1955. nastupao sam u jednom mjuziklu na jezeru Taho u severnoj Kaliforniji. Dok sam boravio tamo, moji prioriteti u životu drastično su se promenili.

 Postavljanje novih prioriteta

Otprilike u to vreme, stric Džon, očev stariji brat koji se takođe preselio iz Pensilvanije u Kaliforniju, poklonio mi je knjigu „Neka Bog bude istinit“. a b Poneo sam je sa sobom na jezero Taho. Nakon poslednjeg nastupa, koji se završio kasno posle ponoći, počeo sam da čitam knjigu kako bih se opustio pred spavanje. Bio sam oduševljen biblijskim odgovorima na pitanja o kojima sam već odavno razmišljao.

Nedugo zatim, ostajao sam u baru nakon posla i razgovarao s kolegama, često do kasno u noć. Pričali smo o temama kao što su život posle smrti, zašto Bog dopušta zlo i da li će ljudi na kraju uništiti sami sebe i planetu. Nekoliko meseci kasnije, 9. jula 1955, krstio sam se na oblasnom kongresu Jehovinih svedoka na stadionu Rigli Fild, u Los Anđelesu, simbolizujući tako svoje predanje Jehovi Bogu.

Nakon nešto manje od šest meseci, ujutro na Božić 1955, Svedok po imenu Henri Rasel pozvao me je da s njim posetim Džeka Makoja koji se bavio šou-biznisom. Bio je muzički urednik na NBC-ju. Kada smo stigli, Džek, njegova supruga i njihovo troje dece, seli su i slušali nas, iako su baš tada počeli da otvaraju božićne poklone. On i njegova porodica su ubrzo postali Svedoci.

Otprilike u to vreme, vodio sam studij s majkom i ona je čvrsto prigrlila biblijsku istinu. Kasnije je postala Jehovin svedok i pionir, to jest punovremeni propovednik. S vremenom su se i moja tri brata krstila i neko vreme su učestvovali u pionirskoj službi. U septembru 1956, kada sam imao 20 godina, i ja sam postao pionir.

Odluke u vezi sa zaposlenjem

Te godine se prijatelj mog menadžera, Džordž Marfi, zainteresovao za moju karijeru. Džordž je glumio u brojnim filmovima tokom 1930-ih i 1940-ih. Zahvaljujući vezama koje je on imao, u decembru 1956. nastupao sam u Njujorku u šou-programu Džekija Glisona na televiziji CBS. To je umnogome uticalo na moju karijeru, pošto je taj šou gledalo oko 20 000 000 ljudi. Dok sam bio u Njujorku, prvi put sam posetio svetsku centralu Jehovinih svedoka u Bruklinu.

Posle nastupa u Glisonovom šou-programu, potpisao sam ugovor na sedam godina sa filmskom kompanijom Metro-Goldwyn-Mayer. Ponuđeno mi je da redovno glumim u jednoj vestern seriji. Međutim, posle izvesnog vremena počela je da me uznemirava savest pošto je trebalo da igram uloge kockara i revolveraša, kojima se u pozitivnom svetlu prikazivao nemoral i nehrišćansko ponašanje. Zato sam napustio taj posao. Kolege iz sveta zabave mislile su da sam skrenuo s uma.

U to vreme sam dobio unosnu ponudu iz Las Vegasa, koju sam spomenuo na početku. Trebalo je da počnem da radim baš u vreme posete putujućeg nadglednika. Ako to tada ne bih učinio, propustio bih priliku koja mi se ukazala. Bio sam potpuno rastrojen, pošto je tata očekivao da zarađujem veliki novac! Smatrao sam da zaslužuje da mu uzvratim za sve što je učinio kako bi pospešio moju karijeru.

Zato sam prišao predsedavajućem nadgledniku naše skupštine, Karlu Parku, koji je takođe bio muzičar i koji je kao violinista nastupao tokom 1920-ih godina na njujorškoj radio-stanici WBBR. Objasnio sam mu da bih, ukoliko sklopim taj ugovor, od novca koji zaradim celog života mogao da služim kao pionir. „Ja ne mogu da ti kažem šta da uradiš“, rekao mi je, „ali mogu ti pomoći da sam dođeš do zaključka.“ Pitao me je: „Da li bi odsustvovao sa sastanaka  ako bi ove nedelje u poseti našoj skupštini bio apostol Pavle?“ Zatim je dodao: „Šta misliš, šta bi Isus voleo da uradiš?“

To je tako jasno, pomislio sam. Kada sam saopštio ocu da sam rešio da odbijem posao u Las Vegasu, rekao mi je da mu upropašćavam život. Te noći me je čekao s pištoljem. Nameravao je da me ubije, ali je zaspao — očigledno zbog toga što je malo više popio. Zatim je pokušao da se uguši u garaži izduvnim gasovima iz automobila. Pozvao sam hitnu pomoć i uspeli su da ga povrate u život.

Pošto su znali da je tata sklon izlivima gneva, mnogi iz naše skupštine su ga se plašili, ali ne i naš pokrajinski nadglednik Roj Dauel. Kada ga je Roj posetio, tata je slučajno spomenuo da se, kada sam se rodio, vrlo lako moglo desiti da ne preživim. Tada je dao obećanje Bogu da će me ukoliko ostanem živ posvetiti službi njemu. Roj ga je pitao da li je ikada razmišljao o tome da Bog možda očekuje od njega da ispuni svoje obećanje. Tata nije znao šta da kaže na to. Roj ga je zatim pitao: „Ako je punovremena služba bila dobra za Božjeg Sina, zašto ne bi bila dobra i za vašeg?“ Izgleda da se nakon toga tata pomirio s mojom odlukom.

Dok se sve to dešavalo, januara 1957, iz Kanade su u posetu nekim prijateljima došle Širli Lardž i njena partnerka u pionirskoj službi. Širli i ja smo se upoznali dok sam s njom i njenom partnerkom učestvovao u službi propovedanja. Kratko nakon toga, pozvao sam je da ide sa mnom u Hollywood Bowl, gde sam pevao zajedno sa Perl Bejli.

Postupanje u skladu sa odlukom

U septembru 1957, dobio sam dodelu da služim kao specijalni pionir u državi Ajova. Kada sam rekao ocu da ću prihvatiti tu dodelu, on je bukvalno zaplakao. Nije mogao da shvati moj novi način vrednovanja stvari. Otišao sam u Holivud i raskinuo sve ugovore. Među osobama s kojima sam ranije imao ugovor bio je i čuveni šef orkestra i hora Fred Vering. Rekao mi je da više neću moći da se bavim pevanjem ukoliko ne ispoštujem ugovor. Objasnio sam mu da napuštam pevačku karijeru kako bih još više služio Jehovi Bogu.

Gospodin Vering je s poštovanjem slušao dok sam mu detaljno objašnjavao svoju odluku, a zatim je na moje iznenađenje ljubazno odgovorio: „Sine, žao mi je što odustaješ od tako izvrsne karijere. Celog života se bavim muzikom, ali naučio sam da postoje i mnogo važnije stvari. Neka te Bog blagoslovi u onom što radiš.“ Još uvek se sećam kako sam sa suzama radosnicama vozio kući, jer sam bio svestan da sam od tog dana slobodan i da svoj život mogu da posvetim služenju Jehovi.

„Gde ti je vera?“

Zajedno s mojim partnerom Džoom Trifom služio sam u Strouberi Pointu u Ajovi, gradiću sa oko 1 200 stanovnika. Širli je došla da nas poseti i tada smo razgovarali o braku. Ni ja, ni ona nismo imali nikakvu ušteđevinu. Sav novac koji sam zaradio bio je kod mog oca. Zato sam joj rekao: „Želim da se venčamo, ali od čega ćemo živeti? Sve što imam jeste džeparac od 40 dolara mesečno, koji dobijam kao specijalni pionir.“ Na svoj uobičajeno smiren, direktan i otvoren način Širli je rekla: „Ali Čarlse, gde ti je vera? Isus je rekao da će nam dodati sve što nam je potrebno ukoliko najpre tražimo kraljevstvo i Božju pravednost“ (Matej 6:33). To je presudilo. Venčali smo se 16. novembra 1957.

U to vreme sam vodio biblijski studij s jednim farmerom koji je živeo izvan Strouberi Pointa. On je u šumi koja je bila njegovo vlasništvo imao jednu malu brvnaru. U njoj nije bilo struje, vode, ni toaleta, ali tu smo mogli da živimo besplatno. Premda su uslovi bili primitivni, smatrali smo da nam je, pošto smo po ceo dan provodili u službi, potrebno samo mesto gde bismo prespavali.

Vodu sam donosio sa obližnjeg izvora. Grejali smo se pomoću peći na drva i čitali uz petrolejsku lampu, a Širli je kuvala na šporetu na plin. Kupali smo se u jednom starom koritu za pranje veša. Noću smo čuli vukove kako zavijaju, ali bili smo  tako srećni što imamo jedno drugo i što zajedno služimo Jehovi na području gde je veća potreba za objaviteljima. Bil Malenfont i njegova supruga Sandra, koji sada služe u svetskoj centrali u Bruklinu, tada su bili specijalni pioniri u Dikori (Ajova), na oko 100 kilometara od nas. Povremeno su dolazili i provodili po ceo dan u službi s nama. S vremenom je u Strouberi Pointu nastala mala skupština sa oko 25 objavitelja.

U putujućem delu

Maja 1960. pozvani smo u pokrajinsku, to jest putujuću službu. Naša prva pokrajina bila je Severna Karolina i obuhvatala je gradove Roli, Grinsboro i Daram, kao i mnoga manja mesta. Životni uslovi su nam se poboljšali, pošto smo često bili smešteni kod porodica koje su imale struju, pa čak i toalet u kući. Međutim, nije nam bilo baš svejedno kada bi nas oni koji su imali poljski toalet upozoravali da usput pazimo na mokasinske zmije i zvečarke!

Početkom 1963. premešteni smo u jednu pokrajinu na Floridi, gde sam dobio teško zapaljenje srčane kese i zamalo nisam umro. To bi se verovatno i desilo da nije bilo Boba i Džini Makej iz Tampe. c Oni su me odveli kod svog lekara i čak su platili sve troškove.

Upotrebio sam znanje stečeno u mladosti

U leto 1963. pozvan sam u Njujork da pomognem oko organizovanja jednog velikog kongresa Jehovinih svedoka koji je trebalo da se održi tamo. Tada sam zajedno s Miltonom Henšelom, koji je zastupao Jehovine svedoke, gostovao u jednoj radio-emisiji koju je vodio Lari King. Gospodin King je i danas ugledni televizijski voditelj. Razgovarao je s nama s puno poštovanja, a nakon emisije nam je oko sat vremena postavljao brojna pitanja u vezi s našim delom.

Tog istog leta, u poseti svetskoj centrali Svedokâ bio je Harold King, misionar koji je tada bio oslobođen iz zatvora u komunističkoj Kini. Jedno veče je pred oko 700 nas pričao neka svoja iskustva i pri tom je govorio kako mu je to što je više od četiri godine proveo u samici ojačalo veru. Dok je bio u zatvoru pisao je pesme o biblijskim temama i o hrišćanskoj službi.

Te nezaboravne večeri sam zajedno sa Odri Nor, Karlom Klajnom i Fredom Francom — dugogodišnjim Svedocima sa školovanim glasom — pevao pesmu „Od kuće do kuće“, koja je kasnije postala deo pesmarice Jehovinih svedoka. Na molbu Natana Nora, koji je tada predvodio delo Svedoka, pristao sam da pevam na kongresu koji je sledeće nedelje trebalo da se održi na Jenki stadionu, pod motom „Večna dobra vest“.

Iskustva u putujućem delu

Dok smo služili u Čikagu (Ilinois), desile su se dve značajne stvari. Prvo, na jednom pokrajinskom sastanku, Širli je srela Veru Stjuart koja je njoj i njenoj majci svedočila sredinom 1940-ih u Kanadi. Širli je tada imala 11 godina i oduševljeno je slušala o Božjim obećanjima zapisanim u Bibliji. Pitala je Veru: „Misliš li da bih i ja mogla da živim u tom novom svetu?“ Vera joj je odgovorila: „Ne vidim zašto ne bi mogla, Širli.“ Obe se vrlo dobro sećaju tih reči. Od tog prvog susreta s Verom, Širli je znala da je služenje Jehovi ono čemu želi da posveti svoj život.

Drugo, jedan Svedok me je pitao da li se sećam kako smo u zimu 1958. na našoj verandi  pronašli džak s više od 20 kilograma krompira. Naravno da sam se sećao. Našli smo ga kada smo se jedne večeri vratili kući, probijajući se kroz mećavu! Naravno, zahvalili smo Jehovi, premda nismo znali ko nam je to doneo. Bili smo pet dana zavejani, ali srećni što smo imali da jedemo pitu od krompira, pečeni i prženi krompir, pire od krompira i krompir-čorbu! Nismo imali ništa drugo od hrane. Taj Svedok nas nije poznavao, niti je znao gde stanujemo, ali je čuo da neki pioniri žive u blizini u prilično teškim uslovima. Nešto ga je, kako je rekao, podstaklo da se raspita gde živi taj mladi bračni par. Farmeri dobro poznaju svoje komšije, tako da je vrlo brzo pronašao put do naše kućice i probijajući se kroz sneg doneo nam krompir.

Zahvalan Jehovi zbog odluka koje sam doneo

Do 1993, posle 33 godine provedene u putujućoj službi, moje zdravlje se toliko pogoršalo da sam morao prekinuti s tom službom. Širli i ja smo sve do dan-danas nastavili da služimo kao specijalni pioniri sa ograničenim mogućnostima. Premda mi je žao što više ne mogu da učestvujem u putujućem delu, drago mi je što sam svoju snagu koristio na takav način.

Moja tri brata su izabrala nešto sasvim drugo. Svaki od njih se na kraju okrenuo zgrtanju materijalnog bogatstva, i trenutno nijedan ne služi Jehovi. Otac se krstio 1958. On i majka su mnogima pomogli da upoznaju Jehovu, predaju mu svoj život i krste se. Oboje su umrli 1999. godine. Time što sam odlučio da se odreknem slave i bogatstva, očigledno sam doprineo da moji roditelji steknu nadu u večni život, kao i mnogi kojima su oni propovedali. Često se zapitam: ’Da li bih i dalje služio Jehovi da nisam doneo takvu odluku?‘

Oko pet godina nakon što smo prekinuli s pokrajinskom službom, moje zdravlje se popravilo i mogao sam da proširim službu. Sada služim kao predsedavajući nadglednik u jednoj od skupština u Dezert Hot Springsu u Kaliforniji. Takođe imam prednost da budem zamenik pokrajinskog nadglednika, da služim u posebnim odborima, kao i da povremeno budem instruktor u Školi pionirske službe.

Širli je do dan-danas ostala moj najbolji prijatelj. Najlepše se osećam u njenom društvu. Redovno vodimo izgrađujuće razgovore o duhovnim stvarima i sa oduševljenjem pričamo o biblijskim istinama. Još uvek se sa zahvalnošću sećam kako me je pre 47 godina sasvim smireno upitala: „Ali Čarlse, gde ti je vera?“ Ponekad razmišljam, kada bi hrišćani koji su u braku postavili jedno drugom to pitanje, koliko mnogo njih bi iskusilo radost i blagoslove koje smo mi imali u punovremenoj službi.

[Fusnote]

[Slika na 20. strani]

Stric Džon 1935. godine, kada se krstio

[Slika na 22. strani]

Naša brvnara

[Slika na 23. strani]

Moji roditelji koji su ostali verni do smrti, slika iz 1975.

[Slika na 23. strani]

Sa Širli danas