Odsutni očevi rastući problem

SVE više očeva napušta porodicu. Krajem 1990-ih, časopis USA Today nazvao je Sjedinjene Države „zemljom s najvećim brojem porodica bez oca“. Međutim, problem očeva koji zapostavljaju porodicu pogađa ceo svet.

Izveštaj o popisu brazilskog stanovništva iz 2000. godine kojim je bilo obuhvaćeno ukupno 44,7 miliona porodica otkriva da su u 11,2 miliona njih ulogu poglavara imale žene. U Nikaragvi, svako četvrto dete podiže samohrana majka. Tokom 1990-ih, u Kostariki je procenat dece koju očevi ne priznaju porastao sa 21,1 posto na 30,4 posto.

Statistika iz te tri zemlje samo je primer svetskog trenda o kom je reč. Osmotrite drugi aspekt ovog problema.

Pasivni očevi

Molimo vas da pročitate okvir pod naslovom „Tata, kad ćeš se vratiti?“. Nao, koja sada ima 23 godine, kaže: „Pre nego što sam krenula u osnovnu školu, retko sam viđala oca. Kada je jednom prilikom odlazio, preklinjala sam ga: ’Vrati se, molim te!‘“

Porodični odnosi poput ovog podstakli su poljskog pisca Pjotra Ščukijeviča da izjavi: „Može se reći da je otac važan činilac koji porodici nedostaje.“ Istina, mnogi očevi žive s porodicom i brinu za njene materijalne potrebe. Ipak, francuski časopis Capital navodi da se „previše očeva stara samo za to da obezbedi hranu za porodicu, ali ne i za to da svojoj deci pruži vaspitanje“.

Često je situacija takva da otac živi s porodicom, ali nema aktivnu ulogu u životu dece. Njegovu pažnju nešto odvlači. „Čak i ako je [otac] fizički prisutan“, zapaža francuski časopis Famille chrétienne, „on može biti mentalno odsutan“. Zašto je tako mnogo očeva mentalno i emocionalno odsutno kada je reč o porodičnom životu?

Spomenuti časopis objašnjava da je osnovni razlog taj što „oni ne razumeju  ulogu oca i muža“. Mnogi očevi misle da je jedina obaveza dobrog oca da donese kući pristojnu platu. Poljski pisac Jozef Augustin kaže da „mnogi očevi smatraju sebe dobrim roditeljima zato što svoju porodicu dobro zbrinjavaju u materijalnom pogledu“. Međutim, to je samo deo očeve odgovornosti.

Činjenica je da na odnos dece prema ocu ne utiče ni njegova plata ni vrednost poklona koje im daje. Umesto do materijalnih poklona, deci je mnogo više stalo do očeve ljubavi, njegovog vremena i pažnje. To je ono što im je zaista važno.

Potreba za preispitivanjem

Prema jednom izveštaju japanskog Glavnog saveta za obrazovanje, „očevi treba da preispitaju svoj način života koji se previše vrti oko posla“. Pitanje je, da li će zarad dobrobiti svoje dece očevi nešto promeniti? Nemački list Gießener Allgemeine objavio je rezultate jednog istraživanja koji su pokazali da većina intervjuisanih očeva nije želela da umesto karijeri prioritet da deci.

Mladi mogu biti duboko povređeni zbog toga što izgleda da njihovi očevi nisu zainteresovani za njih. Lidija, koja ima 21 godinu, živo se seća kakav je bio njen otac dok je kao devojčica živela u Poljskoj. Ona kaže: „Nikada nije razgovarao s nama. Njegov svet se potpuno razlikovao od sveta u kom smo mi živeli. On nije znao da slobodno vreme provodim po diskotekama.“ Slično njoj, Makarena, 21-godišnja devojka iz Španije, kaže da je, kada je bila dete, otac „vikendom odlazio da se provodi s prijateljima, a u više navrata nismo znali gde je i po nekoliko dana“.

Postavljanje ispravnih prioriteta

Većina očeva možda uviđa da posvećuje premalo vremena i pažnje svojoj deci. Otac jednog tinejdžera iz Japana kaže: „Nadam se da će moj sin razumeti moju situaciju. Uvek mislim na njega, čak i kada imam puno posla.“ Ipak, da li će puka želja da dete razume zašto mu je otac odsutan rešiti problem?

Nema sumnje, da bi se potrebe deteta zadovoljile neophodan je napor, čak i žrtve. Naravno, nije lako pružiti deci ono što im je najviše potrebno — ljubav, vreme i pažnju. Isus Hrist je rekao: „Neće čovek živeti samo od hleba [to jest od materijalne hrane]“ (Matej 4:4). Tačno je i to da je za normalan razvoj deci potrebno više od materijalnih stvari. Kao otac, da li ste spremni da žrtvujete ono što vam je možda vrlo dragoceno — svoje vreme, pa čak i karijeru — kako biste bili pored dece?

U izdanju japanskog lista Mainichi Daily News od 10. februara 1986, spomenut je primer oca koji je shvatio koliko su mu deca dragocena. Tamo je pisalo: „Istaknuti direktor Japanske nacionalne železnice daje otkaz da bi bio s porodicom.“ List je zatim citirao tog direktora: „Posao generalnog direktora može preuzeti bilo ko. Ali niko drugi ne može da bude otac mojoj deci.“

Zaista, jedan od prvih koraka ka tome da se bude dobar otac jeste da se razume kakav je otac deci potreban. Hajde da vidimo šta je sve uključeno u to.

[Okvir na 3. strani]

„Tata, kad ćeš se vratiti?“

Ovo pitanje je jedna petogodišnja devojčica iz Japana, po imenu Nao, postavila svom ocu kada je jednog dana odlazio na posao. Iako su živeli zajedno, retko ga je viđala. On se uvek vraćao nakon što bi Nao otišla na spavanje, a odlazio je pre nego što bi se ona probudila.