Šta je vitiligo?

Od dopisnika Probudite se! iz Južnoafričke Republike

Sibongile se ponekad našali na račun svog kožnog oboljenja. Ona uz osmeh kaže: „Rođena sam kao crnkinja, postala sam belkinja, a sad ni sama ne znam šta sam.“ Zapravo, Sibongile ima vitiligo.

Vitiligo, poznat i kao leukodermija, nastaje usled gubitka ćelija koje stvaraju pigment. Posledica toga je pojava beličastih mesta na koži. Kod nekih se ovo oboljenje manifestuje pojavom samo jedne pege, bez daljnjeg napredovanja. Međutim, kod drugih se bolest brzo širi po celom telu. Ima i slučajeva da se ona postepeno širi u periodu od više godina. Vitiligo nije zarazan i ne stvara bol.

Vitiligo se najlakše može primetiti kod tamnoputih osoba poput Sibongile. Kod drugih on nije tako uočljiv. Osim toga, simptomi nisu kod svih zastupljeni u istoj meri. Statistika pokazuje da od ovog oboljenja pati između jedan i dva posto opšte populacije. Ono pogađa ljude svih rasa, i muškarce i žene podjednako. Njegov uzrok još uvek nije poznat.

Iako za vitiligo nema pouzdanog leka, postoji više stvari koje se mogu uraditi kako bi se ublažili simptomi. Primera radi, kod pacijenata svetle puti, pege su uočljivije kada je zdrava koža preplanula. Zato će se oboljenje manje primećivati ako se izbegava izlaganje suncu. Za ljude tamnije puti, napravljeni su specijalni kozmetički preparati koji mogu pomoći da se prikriju razlike u boji kože. Nekima je pomogla repigmentacija. Ovaj tretman uključuje višemesečno lečenje i korišćenje specijalne opreme sa ultraljubičastim zracima. Ima slučajeva da se kod pacijenata koji su bili lečeni na ovaj način, na nekim delovima kože zahvaćene bolešću povratila normalna boja. Drugi se odlučuju za depigmentaciju. Cilj ovog postupka jeste da se boja kože izjednači tako što se pomoću lekova uništavaju preostale ćelije koje su odgovorne za stvaranje pigmenta.

Vitiligo može prouzrokovati emocionalnu patnju, naročito ukoliko se raširi po licu. Sibongile kaže: „Nedavno je dvoje dece pobeglo vrišteći kada su videli moje lice. Drugi se ustručavaju da razgovaraju sa mnom, jer misle da imam neku zaraznu bolest ili da sam pod kletvom. Kada bih bila u prilici, objasnila bih ljudima da se ne moraju plašiti onih koji imaju vitiligo. On se ne prenosi ni dodirom ni putem vazduha.“

Sibongile ne dozvoljava da je njena bolest spreči u tome da poučava druge biblijskoj istini, do čega joj je kao Jehovinom svedoku veoma stalo. To uključuje posećivanje ljudi u njihovim domovima i razgovaranje s njima. Ona kaže: „Prihvatila sam svoj izgled i zbog toga se bolje osećam. Jedva čekam vreme kada će, u zemaljskom Raju koji je obećao Jehova Bog, moja koža biti kao nekada“ (Otkrivenje 21:3-5).

[Slika na 22. strani]

Godine 1967, pre pojave vitiliga