Život pod cirkuskom šatrom

ISPRIČAO DŽON SMOLI

„Dame i gospodo, draga deco, dobrodošli na najveću predstavu na svetu!“ Za veći deo publike, ove voditeljeve reči označavale su početak uzbudljive cirkuske predstave sa životinjama, klovnovima i akrobatama. Ali za moju porodicu, one su značile da je vreme za nastup pod šatrom Braće Ringling i Barnum-Bejli cirkusa.

RODIO sam se 1951. Moglo bi se reći da sam rođen „s piljevinom u cipelama“, što je izraz koji se odnosi na piljevinu koja je bila posipana na zemlju u velikim cirkuskim arenama. Čim smo moj brat i ja prohodali, dobili smo neka zaduženja u cirkusu.

Pre nego što sam se rodio, moji roditelji, Hari i Beatriz, pridružili su se Cirkusu Klajda Bitija. Majka je bila pevačica i pevala je španske pesme obučena u meksičku narodnu nošnju. Kao muzičar, otac je tokom Prvog svetskog rata svirao pod vođstvom šefa orkestra i kompozitora Džona Filipa Souze. Onda je, možda zahvaljujući baš tom iskustvu, tokom 1950-ih bio angažovan da svira tubu u poznatom orkestru braće Ringling.

Kako je vreme prolazilo, radili smo u više cirkusa, i na kraju smo ostali u Cirkusu Ala Kelija i braće Miler, koji je takođe postao veoma poznat u Sjedinjenim Državama. Predstave su se održavale pod tri velike šatre. Pod jednom se nalazila menažerija s lavovima, tigrovima, slonovima, hijenama i drugim životinjama iz dalekih zemalja.

Drugu smo zvali šatra za prateće predstave. Tamo su se obično mogli videti gutač mačeva, bradata dama, kepeci, div i drugi ljudi s neobičnim fizičkim karakteristikama. Život s drugačijim ljudima na nas decu ostavio je snažan utisak. Neki su ih nazivali uvredljivim imenima, ali mi smo ih smatrali delom porodice. Tokom većeg dela godine radili smo, jeli i živeli s njima.

Treća šatra je bila glavna šatra s tri arene u kojima su se tačke održavale istovremeno. Naravno, centralna arena je bila rezervisana za najopasnije i najzanimljivije tačke.

Tipičan dan u cirkusu

Moj brat i ja smo odmalena bili akrobate. Učestvovali smo i u predstavi Divlji zapad, gde smo glumili male Indijance. U toj predstavi učestvovala je i jedna indijanska porodica iz plemena Čahti, koja nas je naučila indijanskim plesovima.

 Dan je obično počinjao u šest ujutru s pripremama za odlazak u sledeće mesto. Svi izvođači su učestvovali u rasklapanju, transportovanju i ponovnom postavljanju cirkuske opreme. Na primer, osim što je bio muzičar, otac je takođe vozio veliki kamion sa sedam slonova. Majka, brat i ja smo se ponekad vozili s njim.

Obično smo u svakom mestu ostajali po jedan dan i održavali po dve predstave. Izuzetak je bila nedelja, kada smo imali samo popodnevnu predstavu, tako da smo večernje sate mogli da provedemo sa svojim porodicama. Otac je u tim prilikama uvek organizovao nešto posebno, bilo odlazak u grad na milk-šejk, bilo odlazak u bioskop na otvorenom.

Postavljanje cirkusa bilo je veliki posao. Čak su nam i slonovi pomagali. Kako? Upregli bismo ih da vuku dugačke stubove tri šatre. Jedan kraj stuba stavljao se u prsten na šatri, a onda bi slon vukao drugi kraj dok se stub ne bi uspravio. Kada bi svi stubovi i električni generatori bili postavljeni, popodnevna predstava mogla je da počne.

Učenje novih veština

Između popodnevne i večernje predstave mnoga deca su učila da prave salto, hodaju po žici, žongliraju i da se ljuljaju na trapezu. Tome su nas obučavali najstariji članovi cirkuske družine koji su uglavnom poticali iz porodica koje su se tradicionalno bavile tim poslom. Sećam se italijanskog izvođača koji me je naučio da napravim svoj prvi salto. Počeo sam sa oko četiri godine. Najpre bi me vezao sigurnosnim kaišem. Zatim je trčao pored mene i pridržavao me rukama. Onda bi me pustio i sve sam radio sam.

Jedina nezgoda koju sam doživeo desila se prilikom velike parade pod glavnom šatrom. Iza mog brata i mene išlo je krdo slonova, a ispred nas jedan klovn s dva majmuna. Dok smo hodali i mahali, mora da sam nečim uplašio jednog od majmuna koji me je zgrabio za ruku i jako ugrizao. Na sreću, nije došlo do infekcije, ali na levoj ruci još uvek imam ožiljak koji mi služi kao dobar podsetnik da uvek budem oprezan u blizini divljih životinja, bez obzira na to koliko slatko i pitomo izgledale.

Vredne pouke

Život u cirkusu nije negativno uticao na naš porodični život. Roditelji su uvek izdvajali vreme da bi nas poučavali važnim načelima i moralnim vrednostima. Još uvek se sećam kako bi me otac posadio na koleno i savetovao da ne gajim predrasude prema ljudima druge rase ili porekla. To je bila vredna pouka jer sam živeo ne samo s ljudima koji su bili drugačiji u fizičkom pogledu, već i s ljudima koji su bili različitih nacionalnosti.

 Majka nas je takođe dobro vaspitavala. Ponekad je velika šatra bila ispunjena do poslednjeg mesta, a dešavalo se i da gledalište bude poluprazno. Majka nam je često govorila: „Vaš cilj je da zabavite ljude (i počela bi da tapše), a ne da zaradite novac. Bilo da vas gledaju stotine ljudi ili samo nekoliko njih, uvek dajte sve od sebe.“ Nikad nisam zaboravio te njene reči. Imala je običaj da kaže da treba da pokazujemo lično zanimanje za posetioce, bez obzira na to koliko ih ima.

Osim nastupa, brat i ja smo imali zadatak da nakon predstave pomažemo oko skupljanja otpadaka ispod tribina. To nam je takođe koristilo.

Od aprila do septembra, cirkus je stalno putovao, tako da nismo mogli da idemo u školu kao ostala deca. Zimu smo provodili u gradu Hjugo, u Oklahomi. Školu smo pohađali tokom pet meseci koje smo provodili tamo. Tu su tokom zime dolazili i drugi cirkusi, tako da je bilo puno dece koja su živela poput nas. Školski program u tom gradu bio je prilagođen našim okolnostima.

Dan koji nam je promenio život

Bio je 16. septembar 1960. Otac se probudio u pet sati ujutru i počeo s pripremama za put. Baš tog jutra majka je odlučila da putujemo sa ostalima iz cirkusa, umesto da se vozimo očevim kamionom sa slonovima.

Kada smo stigli na odredište, brat i ja smo počeli da istražujemo novo okruženje. Tada smo čuli kako neko viče: „Desila se teška nesreća! Nastradali su Smoli i voditelj!“ Naravno, moja prva reakcija je bila: ’Nemoguće. To je neka greška.‘ Kasnije sam saznao da je majka već bila na mestu nesreće. Otac je vozio niz planinski autoput blizu Plaservila u Kaliforniji, kada su očigledno kočnice otkazale. Izgleda da je zbog prevelike težine slonova prikolica prignječila kamion. Veliki rezervoar s gorivom našao se pod snažnim pritiskom, tako da je eksplodirao i na mestu usmrtio mog tatu i voditelja, koji je putovao s njim. Tog dana me niko nije mogao utešiti. Bio sam veoma blizak sa ocem. Bili smo pravi prijatelji.

Kada smo sahranili tatu u njegovom rodnom gradu Rič Hilu, u Misuriju, zaputili smo se u Hjugo, u Oklahomi, a cirkus je nastavio turneju. Za to vreme, brat i ja smo išli u školu po standardnom programu. To je bilo novo iskustvo. Ipak, željno smo iščekivali novu turneju da bismo ponovo putovali sa Cirkusom Ala Kelija i braće Miler. Ali, dogodila nam se zanimljiva promena u životu.

Biblija postaje deo našeg života

Jednog dana, kada sam se vratio iz škole, majka me je upoznala s jednom gospođom koja je došla da proučava Bibliju s nama. Zvala se Džimi Braun i bila je Jehovin svedok. Proučavanje Biblije je bilo poslednje što sam želeo da radim. Žarko sam želeo da se vratim u cirkus i da naučim da izvodim akrobacije na trapezu. Brat i ja smo čak napravili improvizovani trapez između dva drveta kako bismo mogli da vežbamo. Međutim, svi smo počeli da proučavamo Bibliju i da prisustvujemo sastancima u Hjugu gde se sastajala jedna izolovana grupa od samo osmoro Svedoka. S vremenom je majka odlučila da prekine s radom u cirkusu i da nastavi da proučava Bibliju. Sa suzama u očima, pomirio sam se s njenom odlukom. Posebno mi je bilo teško kada su nam članovi naše cirkuske porodice dolazili u posetu i pitali se zašto nećemo da im se pridružimo.

Cirkus je za mene predstavljao sve u životu. U jednom trenutku sam pomislio da okrećemo leđa uspomeni na oca. Međutim, njegova smrt je takođe bila razlog zbog kog sam želeo da proučavam Bibliju, budući da mi je jedna od najjačih motivacija bila nada u uskrsenje. Ta nada je u mom srcu još uvek veoma snažna. Želim da budem među prvima koji će izraziti dobrodošlicu ocu kada bude uskrsnuo u obećanom Raju na zemlji (Otkrivenje 20:12-14).

Uz pomoć Ridersovih, jednog bračnog para Svedoka, uvideli smo da je Jehovina organizacija  jedna velika porodica. To se zaista pokazalo tačnim! Mala grupa Jehovinih svedoka s kojom smo sarađivali postala je skupština u kojoj je bilo nekoliko porodica. Moram da spomenem i Roberta i Karol Engelhart, bračni par koji me je usvojio u duhovnom smislu. Dok sam bio tinejdžer, oni su mi s puno ljubavi ali i na dosledan način pružali savete i smernice.

Ljubav koju su pokazivali zreli hrišćani ispunjavala je veliku prazninu u našem životu. Tako je bilo i nakon što sam se krstio. Živeo sam u Oklahomi, a zatim u Teksasu, i u svakoj skupštini bilo je mnogo hrišćanske braće i sestara koji su pokazivali ljubav. Neka starija braća su mi pružala smernice i ohrabrenje. Oni su postali moji duhovni očevi.

Ponovo na putu

Pre nekoliko godina, majka je zaspala smrtnim snom. Do kraja života bila je revan istraživač Biblije i veran hrišćanin. Znam da će se radovati kada Bog bude vratio u život osobe koje su mu bile odane. Dok očekujem taj dan, nalazim utehu u činjenici da u Jehovinoj organizaciji imam porodicu.

Poseban blagoslov za mene je to što sam među Božjim narodom upoznao moju suprugu Ednu. Nakon venčanja, prilagodili smo svoje okolnosti tako da smo mogli da započnemo s punovremenim delom poučavanja biblijskim istinama. Da bismo se izdržavali, zaposlio sam se kao televizijski izveštač. Bio sam bez ikakve obuke ili prakse. Pa ipak, veština koju sam stekao kao učitelj Božje reči u skupštini Jehovinih svedoka pomogla mi je da dobijem posao. S vremenom sam postao urednik vesti na jednoj radio-stanici. Međutim, moj cilj nikada nije bio da steknem popularnost u medijima. Zato smo se Edna i ja stavili na raspolaganje da služimo kao učitelji biblijskih istina gde god da je postojala potreba.

Godine 1987, pozvan sam da služim kao pokrajinski nadglednik, to jest da posećujem skupštine Jehovinih svedoka. Kao putujući starešina dobrovoljac, svake sedmice posećujem drugu skupštinu i pružam duhovnoj braći i sestrama ohrabrenje i praktične smernice u našem biblijskom obrazovnom delu. Sada imam još veću duhovnu porodicu. Iako moja supruga i ja nemamo decu, u Jehovinoj organizaciji dobili smo mnogo duhovnih sinova i kćeri.

Na neki način, neobično je što posle toliko godina još uvek putujem od mesta do mesta. Nekada sam putovao sa cirkusom, a sada kao pokrajinski nadglednik! S vremena na vreme, zapitam se da li bih uspeo kao akrobata na trapezu. Da li bih ostvario dečački san da postanem majstor trostrukog salta? Ipak, takve misli brzo izblede kada razmišljam o zemaljskom raju koji je Bog obećao (Otkrivenje 21:4).

Istina je da sam se rodio „s piljevinom u cipelama“. Ali, imam na umu reči koje su zapisane u Bibliji: „Kako su divne noge onih koji objavljuju dobru vest o dobrim stvarima!“ (Rimljanima 10:15). Prednost pomaganja ljudima da upoznaju Boga veća je od bilo čega što sam mogao da postignem kao izvođač u cirkusu. Jehovini blagoslovi ispunjavaju mi život!

[Slike na 19. strani]

Neki članovi naše cirkuske „porodice“, i otac sa svojom tubom

[Slika na 21. strani]

Danas sa suprugom Ednom