Nove mogućnosti, novi problemi

Zamislite tugu bračnog para koji očajnički želi da ima dete, ali im neplodnost to onemogućava. Zato se obraćaju za pomoć medicini i dolaze do saznanja da su pronađene mnoge metode i terapije za lečenje neplodnosti. Da li je svejedno koju će izabrati i da li uopšte da se opredele za neku od njih?

BRAČNIM parovima koji ne mogu da imaju decu pružaju se mogućnosti koje nisu bile dostupne pre nekoliko decenija. Ali uz sve te mogućnosti pojavljuje se i jedno ozbiljno pitanje: Kako iz etičkog ugla gledati na metode potpomognute reprodukcije? Pre nego što razmotrimo to pitanje, pogledajmo kakvo mišljenje o tim metodama imaju različite religije.

Šta kažu religije?

Katolička crkva je 1987. godine objavila jedan dokument koji se bavio etičkim pitanjima povezanim s metodama lečenja neplodnosti. U tom izveštaju, poznatom pod nazivom Donum Vitae (Dar života) rečeno je da se medicinska metoda koja potpomaže prirodan način začeća može smatrati moralno prihvatljivom. S druge strane, ovaj dokument ukazuje na to da je postupak koji zamenjuje prirodan način začeća moralno neprihvatljiv. Prema ovakvom gledištu, hirurški zahvat na začepljenom jajovodu i lečenje neplodnosti medikamentima smatrali bi se moralno prihvatljivim, dok bi oplodnja u epruveti bila neprihvatljiva.

Sledeće godine, jedan Kongresni odbor u Sjedinjenim Državama sproveo je istraživanje među različitim religijama s namerom da utvrdi kakvi su njihovi stavovi prema lečenju neplodnosti. Krajnji rezultat tog istraživanja pokazao je da većina religija prihvata standardne medicinske postupke, veštačku oplodnju korišćenjem sperme supruga i vantelesnu oplodnju, pod uslovom da jajna ćelija i sperma pripadaju bračnom paru. Osim toga, većina ispitanih religija izjavila je da uništavanje embriona, veštačku oplodnju spermom donora i surogat materinstvo smatra moralno neispravnim. a

Godine 1997, Evropska ekumenska zajednica koja zastupa crkvu i društvo (EECCS), to jest udruženje protestantskih, anglikanskih i pravoslavnih crkava, navela je u jednom izveštaju da u njenim redovima vladaju različita mišljenja u vezi s metodama potpomognute reprodukcije. Osim što je istaknuto da u obzir treba uzeti savest i ličnu odgovornost pojedinca, u tom izveštaju je pisalo i sledeće: „Može se zaključiti da ne postoji ’jedinstven‘ stav crkava članica EECCS-a. Umesto toga, zastupljeni su različiti stavovi.“

Očigledno je da se mišljenja u vezi s metodama potpomognute reprodukcije umnogome razlikuju. Svetska zdravstvena organizacija priznaje da saznanja i aktivnosti na području potpomognute reprodukcije „neprestano dovode u pitanje ispravnost društvenih normi, etičkih merila i pravnih sistema“. Koje faktore treba uzeti u obzir pre nego što se donese odluka o primeni neke metode potpomognute reprodukcije?

Koja se pitanja pojavljuju?

Osnovni faktor koji treba uzeti u obzir jeste stanje u kom se nalazi ljudski embrion. To  je povezano s ključnim pitanjem: Kada započinje život — prilikom začeća ili kasnije tokom trudnoće? Odgovor na to pitanje sigurno će uticati na odluku koju će mnogi bračni parovi doneti u pogledu primene pomenutih metoda. Ukoliko smatraju da život počinje prilikom začeća onda se javljaju još neka važna pitanja koja treba razmotriti.

● Da li da bračni par dopusti lekarima da slede uobičajenu proceduru oplodnje više od jedne jajne ćelije ili da u matericu majke smeste više jajnih ćelija i tako dobiju višak embriona koji će se čuvati za buduću upotrebu?

● Šta će se desiti s tim embrionima ukoliko bračni par ne bude bio u mogućnosti ili ne bude želeo da ima više dece?

● Šta će se desiti s bilo kojim embrionom ukoliko se par razvede ili neko od njih umre?

● Ko će preuzeti teret odgovornosti u slučaju uništavanja tih embriona?

Pitanje šta će biti s neupotrebljenim ili uskladištenim embrionima ne može se tek tako odbaciti. Sada se prema zakonskim propisima u nekim zemljama zahteva da bračni par priloži potpisani dokument u kome se jasno navodi šta da se učini s preostalim embrionima, to jest da li da se zamrznu i čuvaju, upotrebe kao embrioni donora, koriste za istraživanje ili da budu uništeni. Parovi treba da imaju na umu i to da se u nekim područjima smatra moralno prihvatljivim da klinike za lečenje neplodnosti bez bilo kakvog pismenog odobrenja unište embrione koji su uskladišteni više od pet godina. Danas se na stotine hiljada zaleđenih embriona čuva u klinikama širom sveta.

Još jedan faktor koji treba uzeti u obzir jeste to da se na parove ponekad vrši pritisak da poklone neupotrebljene embrione radi istraživanja matičnih ćelija. Na primer, Američko udruženje za borbu protiv neplodnosti podstiče bračne parove da dopuste da se njihovi neupotrebljeni embrioni koriste za istraživanja. Između ostalog, svrha istraživanja matičnih ćelija jeste i ta da se  pronađu novi načini lečenja bolesti. Međutim, ovo područje ispitivanja predmet je mnogih polemika, zato što se prilikom izdvajanja matičnih ćelija embrion praktično uništava. b

Novi postupci na području genetike pokreću i druga etička pitanja. Primera radi, osmotrimo uspostavljanje genetičke dijagnoze pre imlantacije (PGD). (Vidite okvir „Šta reći o odabiranju embriona?“.) Ovaj postupak obuhvata genetsko ispitivanje embriona i potom odabiranje jednog od njih — možda željenog pola ili bez gena koji je nosilac izvesnog oboljenja — koji će biti smešten u matericu. Kritičari upozoravaju da bi ova tehnika mogla dovesti do polne diskriminacije ili da bi na kraju parovima  moglo biti dozvoljeno da biraju i druge genetske karakteristike svoje dece, uključujući i boju kose i očiju. Ova tehnika navodi na sledeće etičko pitanje: Šta se dešava sa embrionima koji ne budu odabrani?

Da li će uticati na brak?

Postoji još nešto što treba uzeti u obzir prilikom razmatranja izvesnih načina lečenja neplodnosti. Kako će surogat materinstvo ili korišćenje sperme ili jajnih ćelija donora uticati na brak? Prilikom nekih metoda, u kompletnu proceduru mogu biti uključene tri osobe (gde je jedna od njih donor), četiri (dva donora) ili čak pet osoba (dva donora i surogat majka).

Kada se radi o postupku pri kom se koristi genetski materijal donora, osobe koje su uključene u to treba da razmotre još neke faktore.

● Kakve dugotrajne emocionalne posledice takvo začeće može imati na roditelje ukoliko oni nisu genetski roditelji, ili je to samo jedan od njih?

● Kada sin ili ćerka saznaju da su došli na svet putem neuobičajenog načina začeća, kako će to uticati na njih?

● Da li detetu treba reći kako je nastalo i dopustiti mu da potraži svog biološkog oca ili majku?

● Koja su zakonska prava i moralne obaveze osoba koje su bile donori genetskog materijala?

Da li treba čuvati anonimnost?

U mnogim zemljama postoji pravilo o čuvanju anonimnosti donora. Zavod za reproduktivnu medicinu i embriologiju, koji zakonski uređuje korišćenje ljudskog reproduktivnog materijala u Britaniji, objašnjava: „Donori ostaju anonimni za parove koji koriste njihove jajne ćelije ili spermu, kao i za decu koja će se roditi zahvaljujući takvom lečenju, osim kada su u to namerno uključene osobe koje se poznaju.“

Međutim, ovaj princip anonimnosti predmet je žestokih debata u nekim područjima. Zato su u nekoliko zemalja promenjeni principi ili zakoni u vezi s tim. Oni koji su protiv anonimnosti ističu važnost toga da deca budu potpuno svesna svog identiteta. U jednom izveštaju se navodi: „Preko 80 posto usvojenih osoba traga za svojom biološkom porodicom. Mnogi od njih to čine kako bi zadovoljili iskonsku čovekovu želju da zna svoje poreklo. Skoro 70 posto njih bi htelo da otkrije važne informacije u vezi sa svojim poreklom, zapravo bolestima koje su možda nasledili od bioloških roditelja.“

Drugi izveštaj, zasnovan na razgovoru sa 16 odraslih osoba koje su začete veštačkom oplodnjom putem sperme donora, otkrio je da su „mnogi bili šokirani kada su saznali za svoje biološko poreklo“. U nastavku tog izveštaja je stajalo: „Mnoga deca su se suočila s problemom identiteta i osećajem odbačenosti. Osim toga, neki su se osećali prevareno i postali su nepoverljivi prema porodici.“

Kakvu ćete odluku doneti?

Medicina će nesumnjivo nastaviti da usavršava metode potpomognute reprodukcije. Neki predviđaju da će se u budućnosti 30 posto beba rađati zahvaljujući ovim metodama. Tako će se nastaviti i debate oko etičkih pitanja koja su povezana s tim.

Prilikom donošenja odluke, pravi hrišćani uzimaju u obzir nešto mnogo važnije, a to je gledište Stvoritelja koji nas je obdario sposobnošću rađanja (Psalam 36:10). Naravno, Biblija ne govori na direktan način o savremenim metodama potpomognute reprodukcije, jer one nisu postojale u vreme njenog pisanja. Međutim, ona daje jasna načela koja pokazuju kakvo je Božje gledište. (Vidite okvir „Šta kaže Biblija?“.) Takva načela nam pomažu da donosimo odluke koje su moralno ispravne i zbog kojih ćemo imati čistu savest pred Bogom (1. Timoteju 1:5).

[Fusnote]

[Okvir/Slika na 8. strani]

Šta Je Pred-embrion?

Izrazom „pred-embrion“ ukazuje se na stadijum razvoja nerođene bebe tokom prvih 14 dana nakon začeća. Od tada pa sve do kraja osme nedelje plod se naziva embrion, a potom fetus. Zašto se koristi izraz „pred-embrion“?

Kako stoji u časopisu International Journal of Sociology and Social Policy, ovaj izraz je „upotrebljen kao opravdanje za to što su dozvoljena ispitivanja na ljudskom embrionu“ tokom prvih 14 dana nakon začeća. U jednoj knjizi se kaže: „Ukoliko se embrion definiše kao struktura od koje nastaje beba, može se reći da se njegovi početni osnovni delovi formiraju tek nakon dve nedelje od prodiranja spermatozoida u jajnu ćeliju.“ Ali da li se pred-embrion može smatrati samo grupom ćelija, podesnom jedino za istraživanje? Razmotrite šta se zaista odigrava tokom tog dvonedeljnog perioda.

Oko 24 sata nakon što spermatozoid prodre u jajnu ćeliju dolazi do spajanja muških i ženskih hromozoma. Tokom narednih nekoliko dana, oplođena ćelija se više puta deli. Četiri do pet dana nakon oplodnje, skupina ćelija poprima šuplju sferičnu formu (još uvek manju od glave čiode) sa spoljašnjim slojem ćelija i sa unutrašnjom ćelijskom grupom. Ova skupina naziva se blastocist. Mnoge ćelije spoljašnjeg sloja razviće se u tkivo koje ne ulazi u sastav embriona. Međutim, od unutrašnje ćelijske grupe razviće se beba.

Oko nedelju dana nakon oplodnje, embrion se smešta u matericu. Blastocist se sam pričvršćuje uza zid materice i počinje da se formira posteljica, koja će omogućiti snabdevanje kiseonikom i hranljivim sastojcima iz krvotoka majke, kao i izbacivanje otpadnih materija. Prema onome što stoji u knjizi Incredible Voyage — Exploring the Human Body, devet dana nakon začeća unutrašnja ćelijska grupa otpočinje „zadatak stvaranja novog ljudskog bića“. U knjizi se dalje navodi: „Tokom narednih pet-šest dana, tih dvadesetak ćelija moraju obaviti niz promena stvarajući iz opšteg tkiva specifične vrste tkiva i organa, pri čemu nastaju prvi sastavni delovi pravog embriona.“ Tako do kraja druge nedelje počinju da se pojavljuju „prvi sastavni delovi“ iz kojih se na kraju razvija centralni nervni sistem.

Zbog ovog postepenog procesa koji se odvija u ranoj fazi ljudskog embriona, neki rezonuju da „uopšte ne postoji neki biološki proces ili trenutak koji bi se mogao smatrati početkom novog ljudskog embriona“.

Međutim, pravi hrišćani veruju da život počinje prilikom začeća. Činjenica da prvobitna oplođena jajna ćelija sadrži uputstva za stvaranje posteljice, za smeštanje zametka u matericu i povezivanje s krvnim sudovima majke, kao i još mnogo toga, još više ih navodi da se dive nebeskom Konstruktoru, Jehovi Bogu.

[Slika]

Ljudski embrion od tri dana (uveličan oko 400 puta)

[Izvor]

Courtesy of the University of Utah Andrology and IVF Laboratories

 [Okvir/Slika na 9. strani]

ŠTA REĆI O ODABIRANJU EMBRIONA?

Jedan novi pravac u razvoju vantelesne oplodnje jeste uspostavljanje genetičke dijagnoze pre implantacije. To uključuje ispitivanje gena i odabiranje embriona pre nego što se smesti u matericu. Komentarišući o etičkim pitanjima koja se javljaju u vezi sa ovom tehnikom, knjiga Choosing Assisted Reproduction — Social, Emotional and Ethical Considerations iznosi:

„[Naučnici] će uskoro moći da ustanove koje su fizičke, intelektualne, a možda i emocionalne i socijalne karakteristike embriona. Na taj način će, u ne tako dalekoj budućnosti, roditeljima biti moguće da odaberu neke karakteristike svog potomstva. Iako mnogi ne bi imali ništa protiv ispitivanja gena i odabiranja embriona kada su u pitanju parovi koji su prenosioci neke opake bolesti, mnogi se ne bi složili s tim kada se radi o parovima koji jednostavno žele dete određenog pola, ili ako u budućnosti budu želeli da izaberu dete s plavim očima, muzički nadareno ili visokog rasta.

„Ova kao i mnoge druge tehnike, navode na pitanje da li nešto treba učiniti samo zato što je to moguće učiniti... Kada se radi o ovom nesigurnom visokotehnološkom području, teško je odlučiti gde da se povuče granica i da li je uopšte treba povući.“

 [Okvir/Slika na 10. strani]

ŠTA KAŽE BIBLIJA?

Biblija, naravno, ne govori direktno o savremenim metodama potpomognute reprodukcije. Međutim, ona nam pomaže da saznamo Božje gledište o nekim osnovnim pitanjima. Odgovori na dva ključna pitanja pružaju hrišćanima temelj za donošenje odluka koje su dopadljive Bogu.

Kada počinje ljudski život? Biblija ukazuje na to da život počinje prilikom začeća. Zapazite reči psalmiste Davida, koji je pod nadahnućem rekao o Bogu: ’Zametak moj videše oči tvoje, u knjizi je tvojoj sve to zapisano‘ (Psalam 139:16, DK). Uzmimo u obzir i činjenicu da se u Izlasku 21:22, 23 ukazuje na to da je osoba koja je nanela štetu nerođenom detetu smatrana odgovornom. Na osnovu toga saznajemo da naš Stvoritelj smatra život dragocenim, čak i u veoma ranom stadijumu razvoja. Gledano iz Božjeg ugla, namerno uništavanje embriona isto je što i abortus. c

Da li postoje neka ograničenja u vezi s korišćenjem sposobnosti reprodukcije? Božje gledište o tome nalazimo u Levitskoj 18:20 (NW), gde se kaže: „Ne daj svoje seme ženi svog bližnjeg da time ne postaneš nečist.“ U ovoj biblijskoj odredbi nalazi se sledeće temeljno načelo: Seme nekog muškarca ne treba koristiti za oplodnju bilo koje druge žene osim njegove vlastite, niti bi žena trebalo da nosi dete nekog drugog čoveka osim svog supruga. Drugim rečima, sposobnost reprodukcije se može koristiti isključivo u okviru bračne zajednice. Zato pravi hrišćani ne prihvataju surogat materinstvo niti bilo koji postupak koji uključuje korišćenje sperme, jajnih ćelija ili embriona donora. d

Prilikom donošenja odluke u vezi sa izborom metoda potpomognute reprodukcije, pravi hrišćani treba pažljivo da razmotre Božje gledište koje je izneseno u Bibliji. e Uostalom, Bog je Osnivač braka i porodičnog života (Efešanima 3:14, 15).

[Fusnote]

[Slika na 7. strani]

Uskladišteni zamrznuti embrioni

[Izvor]

© Firefly Productions/CORBIS