„Jehova, pronašao si me!“

Ispričala Neli Lenc

„Da li ste vi Jehovini svedoci?“, upitala sam dva čoveka koji su svratili do naše kuće. „Jesmo“, odgovorili su. Uzviknula sam: „I ja sam!“ Imala sam samo 13 godina i nisam išla na sastanke u Dvoranu Kraljevstva. Moja mama i očuh nisu bili Jehovini svedoci. Zašto sam onda rekla da ja jesam?

DA NIJE bilo Jehovinih svedoka, možda ne bih bila ni rođena. Moja majka je ostala u drugom stanju dok je živela u Montrealu (Kvibek, Kanada). Imala je samo 17 godina. Njena porodica je izvršila snažan pritisak na nju da abortira i ona je pristala.

Da bi otišla na abortus, mama je zatražila slobodan dan na poslu. Njena šefica, inače Jehovin svedok, očigledno je saznala zbog čega je mama tražila odsustvo s posla. Ona joj je ukratko objasnila koliko je život dragocen (Psalam 139:13-16). Na putu ka klinici, mama je razmišljala o njenim rečima. Odlučila je da ne abortira. Kada sam se 1964. rodila, majka me je dala u sirotište.

Prvi kontakt s biblijskom istinom

Kada sam imala oko dve godine, majka se udala i ona i njen suprug su me uzeli iz sirotišta. Dok smo živeli u Sent-Margaret-du-Lak-Masonu, počeli su da proučavaju Bibliju s Jehovinim svedocima i da prisustvuju skupštinskim sastancima. Međutim, ubrzo smo se preselili u Buazbrijan i oni su prestali da proučavaju.

Nekoliko godina kasnije, nastavili su studij. Slušala sam kako bih saznala nešto o biblijskoj nadi u zemaljski raj (Luka 23:43). Veoma sam zavolela Jehovu.

Ipak, jednog dana mama mi je rekla da su ona i očuh prestali da proučavaju sa Svedocima i da više nećemo ići u Dvoranu Kraljevstva. U prvi mah mi se to dopalo. Pošto sam imala osam godina, ponekad su mi sastanci bili predugački. Ipak, to veče sam želela da razgovaram s Jehovom u molitvi, ali sam se brinula da me neće slušati.

Naredne nedelje po podne videla sam naše komšije koje su bile Jehovini svedoci kako idu u Dvoranu Kraljevstva na sastanak. Zaplakala sam i upitala Boga: „Zašto njihova deca mogu da idu na sastanke, a ja ne?“ Ipak, reči iz Psalma 33:18 pokazale su se istinitim: „Gle, oko je Jehovino na onima koji ga se boje, i na onima koji milost njegovu očekuju.“

Ponovo u Dvorani Kraljevstva

Tri nedelje kasnije, otišla sam do naših komšija i rekla gospođi Lilijan da želim da idem s njima na sastanke. Ona mi je objasnila da je to nemoguće, pošto moja majka nije želela nikakav kontakt s Jehovinim svedocima. Ali ja sam bila uporna. Zato me je odvela kući i pitala mamu mogu li da idem s njima. Na moje iznenađenje, mama se složila. Rekla je da će me sastanci poučiti vrednim načelima. Tako sam svake nedelje odlazila na sastanak.

 Na sastanke sam išla oko tri godine. Ali kada sam napunila 11 godina, mama i očuh su se razveli, tako da smo se nas dve preselile. Ponovo sam izgubila kontakt sa Svedocima.

Neočekivani susret

Jednog dana sam sedela ispred naše kuće kada su dva Svedoka — Edi Beson i Don Fišer — prišli i pitali da li su mi tu roditelji. Rekla sam im da nisu, pa su krenuli dalje. Potrčala sam za njima i onda je usledio razgovor koji sam opisala na početku.

Sasvim razumljivo, bili su iznenađeni kada sam rekla da sam i ja Jehovin svedok. Objasnila sam u kakvoj se situaciji nalazim i molila ih da uveče ponovo dođu. Kasnije sam rekla mami da će doći Svedoci, ali ona je postala veoma uznemirena i rekla je da ih neće pustiti u kuću. Čak je mislila da ode pre nego što oni dođu. Plakala sam i molila je da ostane. Baš kada se spremala da izađe, začulo se zvono na vratima. Bio je to Edi Beson. Zamislite koliko sam bila radosna kada je mama prihvatila biblijski studij!

Konačno sam mogla ponovo da idem na sastanke! Međutim, nakon nešto manje od godinu dana, majka je opet prestala da proučava. Ovog puta mi je zabranila da imam bilo kakav kontakt sa Svedocima i bacila je sve njihove publikacije koje je mogla da nađe. Nekako sam uspela da sakrijem Bibliju, pesmaricu, dva uveza Kule stražare, dva Godišnjaka Jehovinih svedoka i knjigu Istina koja vodi do večnog života. a Na poslednjem studiju, pitala sam Edija Besona šta da radim, pošto sam puno volela Jehovu. Ohrabrio me je da sama proučavam i da se često molim. Uverio me je da će Jehova paziti na mene. Imala sam samo 14 godina.

Moji „sastanci“

Od tada sam svake nedelje u svojoj sobi održavala sastanke. I na početku i na kraju sam pevala pesmu „Gledajmo na nagradu!“ pošto je to bila jedina pesma Kraljevstva čiju sam melodiju zapamtila. Čak ni danas ne mogu da je zapevam a da mi ne poteku suze. Proučavala sam po jedan studijski članak iz uveza Kule stražare koje sam imala. Na kraju „sastanka“ sam se molila. Na taj način, iako više nisam imala kontakt s Jehovinim svedocima, osećala sam se blizu Jehove.

Kada sam napunila 17 godina, mama i ja smo se preselile u Montreal. Te godine su bile teške jer je naš dom bio sve sem mirne luke.

Pronađena!

Jednog dana, mama je od Jehovinih svedoka dobila knjigu Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji. Kada sam došla kući, videla sam je na stolu i počela da je prelistavam. Videvši da se u njoj nalazi Božje ime, Jehova, zaplakala sam i u tihoj molitvi rekla: „Jehova, pronašao si me!“

Trebalo je da stupim u kontakt s mojom hrišćanskom braćom i sestrama. Ali kako? Mama mi je rekla da joj se čini da je jedan naš komšija Jehovin svedok. Tako sam pri polasku na posao otišla do tog komšije i pozvonila na vrata. Izgledalo je da sam ga probudila. Kako se samo iznenadio kada sam rekla da sam Jehovin svedok i da želim da se krstim! Pobrinuo se da jedna hrišćanska sestra po imenu Žozi Miron proučava Bibliju sa mnom. Ali, mama je opet počela da se protivi. Rekla mi je da moram da napunim 18 godina pre nego što postanem Svedok.

Porodica ili Jehova?

Moj šef je primetio da se situacija u mojoj kući pogoršava. Često me je zvao da vikend provedem s njim i njegovom suprugom. Pošto volim konje, često smo svi zajedno išli na jahanje. Bili su mi kao roditelji.

Jednog dana šef mi je rekao da su me on i njegova supruga puno zavoleli i da bi želeli da se preselim kod njih. Ponudili su mi nešto što sam oduvek želela — porodicu  u kojoj vlada ljubav. Ali postojao je jedan uslov — morala sam da prekinem svaki kontakt s Jehovinim svedocima. Dali su mi nedelju dana da razmislim. Ali nije mi trebao čak ni jedan dan. Odmah sam donela odluku. Jehova me nikada nije napustio, tako da ni ja nisam mogla da napustim njega.

Služba Bogu

Zbog problema koje sam imala kod kuće, preselila sam se kod očuha. On me je podstakao da nastavim s proučavanjem i 17. decembra 1983, kada sam imala 19 godina, krstila sam se. Bila sam veoma srećna kada sam na dan svog krštenja videla Edija Besona. Sada nimalo nije sumnjao u to da sam Jehovin svedok!

Međutim, ubrzo posle toga, moj očuh je promenio stav. Kad god bi video da se molim, on bi govorio veoma glasno i čak bi bacao stvari na mene! Takođe je insistirao da nastavim sa školovanjem što bi mi onemogućilo da ispunim svoj cilj da budem pionir, to jest punovremeni propovednik. Na kraju mi je rekao da odem iz kuće. Dao mi je ček na 100 dolara govoreći da ću, kada ga budem unovčila, shvatiti da Jehova ne brine o meni.

Prvog septembra 1986. postala sam pionir, a taj ček imam i dan-danas — neunovčen! Ponekad je bilo teško bez auta služiti kao pionir na seoskom području. Ali članovi lokalne skupštine pružali su mi podršku i bili su veoma susretljivi.

S vremenom sam se upoznala s jednim ljubaznim hrišćaninom po imenu Ruben Lenc. Venčali smo se 1989. godine. Ruben trenutno služi kao skupštinski starešina u Miltonu (Ontario, Kanada), gde živimo od 2002. Naš brak je jedan od najvećih blagoslova koje je Jehova izlio na mene. Nastavila sam s punovremenom službom do 1993, kada smo dobili prvo dete, Eriku. Nešto više od tri godine kasnije, dobili smo sina po imenu Mika. Nakon dugih godina samoće, Jehova Bog me je bogato blagoslovio porodicom koja ga voli koliko i ja.

Iako je u mom detinjstvu bilo perioda kada sam bila odvojena od Jehovinog naroda, nikada nisam prestala da se oslanjam na Boga i da gajim nadu u večni život u Raju (Jovan 3:36). Veoma sam zahvalna Jehovi što me je „pronašao“!

[Fusnota]

[Slika na 15. strani]

Na šefovom konju

[Slika na 15. strani]

Sa suprugom Rubenom i decom Erikom i Mikom