Poučavan od malih nogu da volim Boga

ISPRIČAO ANATOLIJ MELNIK

Mnogi me od milja zovu Deka. Ta reč me takne u srce jer me podseća na mog dedu, koga sam mnogo voleo i kome dugujem veliku zahvalnost. Želeo bih da vam ispričam nešto o njemu i o velikom uticaju koji su on i baka imali na život članova naše porodice, kao i na život mnogih drugih.

RODIO sam se u Hlini, selu u severnom delu današnje Moldavije. a U naš lep brdovit kraj iz Rumunije su 1920-ih godina stigle putujuće sluge, poznate kao pilgrimi. Roditelji moje majke odmah su prihvatili dobru vest iz Biblije koju su pilgrimi propovedali. Godine 1927. njih dvoje su postali Istraživači Biblije, kako su se Jehovini svedoci tada zvali. U našem malom selu skupština Jehovinih svedoka postojala je još pre početka Drugog svetskog rata 1939.

Kada sam se rodio 1936, svi moji rođaci već su bili Jehovini svedoci, izuzev mog oca koji je i dalje pripadao Pravoslavnoj crkvi. Tokom Drugog svetskog rata, otac je počeo da razmišlja o svrsi života tako da se kasnije i sam predao našem Stvoritelju, Jehovi Bogu, simbolizujući to krštenjem u vodi. Moj deda je znatno doprineo duhovnom napretku naše porodice. Mnogo je voleo Bibliju i napamet je znao stotine stihova. Svaki razgovor je mogao usmeriti na Bibliju.

Često sam sedeo u dedinom krilu i slušao ga dok je pričao biblijske priče. Veoma sam mu zahvalan jer je u mene usadio ljubav prema Bogu! Prvi put sam krenuo u propovedanje s dedom, kada sam imao osam godina. Koristeći Bibliju pokazivali smo meštanima ko je Jehova i kako mogu da mu se približe.

Tlačenje pod komunizmom

Godine 1947, pod uticajem politike koju su vodili komunisti i Pravoslavne crkve, vlasti u Moldaviji počele su da progone Jehovine svedoke. Kod nas su dolazili agenti tajne policije, kasnije nazvane KGB, kao i lokalna policija, i pitali nas ko organizuje delo propovedanja, odakle dobijamo literaturu i gde održavamo sastanke. Govorili su da će  zaustaviti delo Jehovinih svedoka koji, kako su tvrdili, „ometaju razvoj komunizma u zemlji“.

Do tada je i moj otac, koji je inače bio dobro obrazovan, razvio snažnu ljubav prema biblijskoj istini. I on i deda su vešto odgovarali na pitanja islednika tako da nisu izdali hrišćansku braću i sestre. Obojica su bili hrabri ljudi koji su se s ljubavlju brinuli za dobrobit suvernika. Poput njih, i majka je uvek bila smirena i staložena.

Godine 1948, otac je uhapšen i odveden. Nikada nismo saznali zbog čega je bio optužen. Osuđen je na sedam godina robije u najbolje obezbeđenom zatvoru i na još dve godine izgnanstva. Na kraju je poslat u oblast Magadan na dalekom severoistoku Rusije, više od 7 000 kilometara daleko od kuće. Nismo ga videli devet godina. Bilo je teško živeti bez oca. Ipak, deda mi je pružao pravu podršku.

U izgnanstvu

U noći 6. juna 1949, u naš dom upala su dva vojnika i oficir. Rekli su nam da imamo dva sata da napustimo kuću i da se smestimo u njihovo vozilo. Nisu nam pružili nikakva daljnja objašnjenja. Samo su nam rekli da idemo u izgnanstvo i da se nikada nećemo vratiti. Tako sam zajedno s majkom, dedom, bakom i suhrišćanima poslat u Sibir. Tada sam imao svega 13 godina. Nakon nekoliko sedmica, stigli smo u močvarno područje tajgi, usred neprohodnih šuma. To se područje potpuno razlikovalo od mog rodnog kraja koji sam toliko voleo! Ponekad smo plakali. Ipak, bili smo uvereni da nas Jehova nikada neće napustiti.

Malo selo u koje smo odvedeni sastojalo se od deset drvenih baraka. Drugi Svedoci takođe su bili izgnani u sela koja su se nalazila širom tog područja tajgi. Da bi zastrašile meštane i izazvale predrasude prema nama, vlasti su rekle da su Svedoci ljudožderi. Međutim, ljudi su ubrzo uvideli da je to laž i da nema razloga da nas se plaše.

Prva dva meseca po dolasku, živeli smo u jednoj staroj baraci. Međutim, bilo je potrebno da napravimo bolju kuću pre nego što nastupi oštra zima. Uz pomoć dede i bake, majka i ja smo napravili jednostavno sklonište koje je do pola bilo u zemlji. Tu smo živeli više od tri godine. Nismo smeli da napustimo selo bez dozvole, koju nikada nismo dobili.

Kasnije mi je bilo dopušteno da idem u školu. Učitelji i učenici su mi često postavljali pitanja o mojim religioznim uverenjima pošto su se ona razlikovala od njihovih. Dedine oči bi sijale od zadovoljstva kada bih došao kući i ispričao mu kako sam objasnio svoja verovanja.

Malo više slobode

Nakon smrti diktatora Staljina 1953, život nam je bio malo lakši. Mogli smo slobodno da se krećemo van sela. To nam je omogućilo da se družimo sa suvernicima i da prisustvujemo sastancima u selima gde su bili izgnani drugi Svedoci. Da ne bismo privlačili pažnju, sastajali smo se u malim grupama. Do mesta sastajanja pešačili smo skoro 30 kilometara, ponekad po snegu do kolena na temperaturi od 40 stepeni ispod nule. Sledećeg dana čekalo nas je dugo putovanje do kuće. Tokom puta pojeli bismo po kiseli krastavac i po nekoliko kocki šećera. Pa ipak, bili smo srećni, baš kao što je to i David nekada bio! (Psalam 122:1).

Godine 1955, svoje predanje Jehovi simbolizovao sam krštenjem u vodi. Kratko pre toga, na skupštinskom sastanku u jednom susednom selu, upoznao sam Lidiju, skromnu tamnokosu devojku. Poput nas, i ona i njena porodica su kao Svedoci proterani  iz Moldavije. Lepo je pevala i napamet je znala skoro svih 337 pesama iz pesmarice koju smo tada koristili. To me je impresioniralo zato što sam i ja voleo našu muziku i pesme. Godine 1956, odlučili smo da se venčamo.

Pisao sam ocu — pošto smo saznali da je izgnan u Magadan — i odložili smo venčanje dok nismo dobili njegov pristanak. Otac je uskoro bio pušten iz radnog logora i nakon toga nam se pridružio. Ispričao nam je kako je uz Božju pomoć, zajedno sa suhrišćanima preživeo u izuzetno teškim okolnostima u radnim logorima. Ta iskustva su ojačala našu veru.

Kada je, nedugo nakon očevog povratka, majka pravila ulje za boje i lakove, desila se tragična nesreća. Veliki lonac uzavrelog ulja prevrnuo se i ulje se prosulo po njoj. Umrla je u bolnici. Bili smo skrhani od tuge. Kasnije je otac prestao toliko da tuguje i oženio se Tatjanom, Svedokinjom iz obližnjeg sela.

Proširenje službe

Godine 1958, Lidija i ja smo se preselili iz Kizaka, sela gde smo živeli, u mnogo veće selo Libjaje, koje je udaljeno oko 100 kilometara. Čitali smo da hrišćani u drugim zemljama propovedaju od kuće do kuće. Zato smo i mi to počeli da radimo u našem mestu. Naravno, Kula stražara i Probudite se! bili su zabranjeni. Ipak, ovi časopisi su do nas stizali tajnim kanalima iz drugih mesta. U to vreme, dobili smo obaveštenje da ćemo primati samo časopise na ruskom. Do tada smo primali i časopise na moldavskom. Zato smo se marljivo trudili da još bolje savladamo ruski. Još uvek se sećam naslova nekih članaka, pa čak i nekih misli iz njih.

Da bismo se izdržavali, Lidija je radila u silosu za žito, a ja sam istovarivao vagone drvne građe. Posao je bio težak, a nadnice bedne. Iako su Svedoci bili na glasu kao savesni radnici, nismo primali novčane nadoknade niti premije. Zvaničnici su otvoreno govorili: „Jehovinim svedocima nije mesto u komunističkom društvu.“ Ipak, radovali smo se što su se na nama kao Isusovim sledbenicima ispunjavale njegove reči: „Oni nisu deo sveta, kao što ni ja nisam deo sveta“ (Jovan 17:16).

Novi izazovi

Godine 1959, rodila se naša ćerka Valentina. Kratko nakon toga, počeo je nov talas progonstva. The Encyclopædia Britannica zapaža: „Novu antireligioznu kampanju koja je trajala od 1959. do 1964. započeo je predsednik vlade Nikita Hruščov.“ Članovi KGB-a rekli su nam da je cilj sovjetske vlade da iskoreni svu religiju, a naročito Jehovine svedoke.

Kada je Valentina imala nepunih godinu dana, pozvan sam u vojsku. Pošto se nisam odazvao na poziv, bio sam osuđen na pet godina zatvora zbog neutralnosti. Kada mi je jednom prilikom Lidija došla u posetu, pukovnik KGB-a joj je rekao: „Iz Kremlja smo primili informaciju da u roku od dve godine u Sovjetskom Savezu neće biti nijednog Jehovinog svedoka.“ Zatim ju je upozorio: „Moraš se odreći svoje vere, inače ćeš biti odvedena u zatvor.“ Pukovnik je mislio da će takvim pretnjama zastrašiti hrišćanke koje je nazivao „nejakom grupicom“.

Za kratko vreme, većina Svedoka je završila u zatvorima i radnim logorima. Ipak, hrabre hrišćanke su nastavile s delom propovedanja. Uz veliki rizik, tajno su doturale literaturu u zatvore i radne logore. I Lidija se suočavala s takvim izazovima. Osim toga, često su joj se  udvarali muškarci koji su želeli da iskoriste to što sam bio u zatvoru. Takođe joj je rečeno da nikada neću izaći. Ipak sam bio oslobođen!

Oslobođenje i preseljenje u Kazahstan

Godine 1963, moj slučaj je ponovo razmotren i pušten sam na slobodu posle tri godine provedene u zatvoru. Međutim, nigde nismo mogli da dobijemo dozvolu za boravak, tako da nisam mogao da nađem posao. Zakon je glasio: „Posao se ne može dobiti bez trajnog boravka.“ U gorljivoj molitvi zatražili smo pomoć od Jehove. Zatim smo odlučili da se preselimo u Petropavl, na severu Kazahstana. Međutim, lokalne vlasti su već bile obaveštene o našem dolasku i nisu htele da nam daju dozvolu za boravak i zaposlenje u tom gradu. Slično progonstvo podnosilo je i oko 50 tamošnjih Svedoka.

S još jednim bračnim parom Svedoka, krenuli smo dalje na jug i nastanili se u malom gradu po imenu Ščučinsk. Tamo nije bilo Svedoka tako da vlasti ništa nisu znale o našem propovedničkom delu. Kao poglavari porodica, Ivan i ja smo nedelju dana tražili posao. Za to vreme naše supruge su bile na železničkoj stanici, gde smo provodili noć. Konačno smo našli posao u fabrici stakla. Zajedno smo iznajmili jednu malu sobu u koju su mogla da stanu svega dva kreveta i još ponešto. Ipak, bili smo zadovoljni.

Ivan i ja smo se svojski zalagali na poslu tako da su poslodavci bili veoma zadovoljni. Pre nego što sam po drugi put pozvan u vojsku, direktor fabrike je saznao da mi moja biblijski školovana savest ne dozvoljava da prihvatim vojnu obuku. Na moje iznenađenje, on je stupio u kontakt sa odgovornim vojnim licem i rekao mu da smo Ivan i ja dobri radnici i da bez nas fabrika neće moći da radi. Tako nam je bilo dozvoljeno da ostanemo u fabrici.

Podizanje dece i služenje drugima

Naša druga ćerka, Lilja, rodila se 1966. Godinu dana kasnije preselili smo se na jug Kazahstana, u mesto pod nazivom Bjelije Vodi blizu granice sa Uzbekistanom, gde je postojala mala grupa Svedoka. Uskoro je tamo formirana skupština i ja sam imenovan za predsedavajućeg nadglednika. Naš sin Oleg rodio se 1969, a dve godine kasnije i Nataša, naše najmlađe dete. Lidija i ja nikada nismo zaboravili da su deca nasleđe od Jehove (Psalam 127:3). Zajedno smo se dogovarali kako da ih vaspitavamo da vole Jehovu.

Većina Svedoka ostala je u radnim logorima čak do 1970-ih. Mnogim skupštinama bilo je potrebno vođstvo zrelih nadglednika. Zato je Lidija prihvatila veći deo odgovornosti oko vaspitavanja dece, preuzimajući povremeno ulogu i majke i oca, dok sam ja služio kao putujući nadglednik. Posećivao sam skupštine u Kazahstanu, kao i u susednim sovjetskim republikama Tadžikistanu, Turkmenistanu i Uzbekistanu. Istovremeno sam radio kako bih materijalno zbrinuo porodicu, a Lidija i deca su mi rado pomagali.

Čak i ako sam ponekad sedmicama bio odsutan, nastojao sam da deci pružim očinsku ljubav i pomoć kako bi duhovno napredovala. Lidija i ja smo se zajedno gorljivo molili Jehovi da pomogne našoj deci. Takođe, razgovarali smo s njima o tome kako da savladaju strah od čoveka i razviju blizak odnos s Bogom. Bez nesebične podrške moje drage supruge ne bih mogao da ispunim svoje odgovornosti kao putujući nadglednik. Lidija i druge Svedokinje uopšte nisu bile „nejaka grupica“ kako je tvrdio onaj vojni oficir. One su bile jake — pravi duhovni divovi! (Filipljanima 4:13).

Godine 1988, kada su sva deca porasla, imenovan sam za stalnog putujućeg nadglednika. Pokrajina u kojoj sam služio obuhvatala je većinu zemalja centralne Azije. Kada je 1991. delo Jehovinih svedoka zakonski priznato u bivšem Sovjetskom Savezu, tada su i druga sposobna, duhovno zrela braća počela da služe u tim bivšim sovjetskim republikama u Aziji. Danas u tim zemljama služi 14 pokrajinskih nadglednika, dok je prošle godine  Memorijalu Hristove smrti prisustvovalo više od 50 000 ljudi!

Neočekivani poziv

Početkom 1998, primio sam neočekivan telefonski poziv iz ruske podružnice Jehovinih svedoka. „Anatolij, da li ste ti i Lidija razmišljali o punovremenoj službi?“, pitao me je brat. Naravno da smo razmišljali o toj prednosti, ali za našu decu. Zapravo, naš sin Oleg je u to vreme već oko pet godina služio u ruskoj podružnici.

Kada sam rekao Lidiji za poziv koji nam je upućen, ona me je upitala: „Ali, šta da radimo s našom kućom, baštom i stvarima?“ Nakon molitve i razgovora, odlučili smo da se stavimo na raspolaganje braći. Potom smo pozvani da služimo u sedištu Jehovinih svedoka u Isiku, blizu velikog grada Alma Ate u Kazahstanu. Tu se biblijska literatura prevodi na jezike koji se govore na ovom području.

Naša porodica danas

Veoma smo zahvalni Bogu za to što nam je pomogao da decu poučimo biblijskoj istini! Naša najstarija ćerka Valentina se udala, a zatim se 1993. sa svojim mužem preselila u Ingelhajm, u Nemačkoj. Imaju troje dece i sva su Jehovini svedoci.

I naša druga ćerka, Lilja, ima porodicu. Sa svojim mužem, koji služi kao starešina u skupštini Bjelije Vodi, odgaja dvoje dece i poučava ih da vole Boga. Oleg se oženio Natašom, jednom hrišćankom iz Moskve i sada zajedno služe u ruskoj podružnici blizu Sankt Peterburga. Naša najmlađa ćerka Nataša udala se 1995. i sa svojim mužem služi u jednoj ruskoj skupštini u Nemačkoj.

Povremeno se svi zajedno okupimo kao jedna velika porodica. U tim prilikama naša deca pričaju svojoj deci kako su „mama“ i „tata“ slušali Jehovu i vaspitavali ih da ga vole i da mu služe. Primećujem da takvi razgovori pomažu našim unucima da duhovno napreduju. Naš najmlađi unuk podseća na mene kada sam bio u njegovim godinama. Ponekad mi sedne u krilo i traži da mu ispričam neku biblijsku priču. U očima mi zaiskre suze kada se setim kako sam i ja često sedeo u dedinom krilu i kako mi je on pomogao da zavolim našeg Veličanstvenog Stvoritelja i da mu služim.

[Fusnota]

[Slika na 11. strani]

S roditeljima ispred naše kuće u Moldaviji, malo pre očevog hapšenja

[Slika na 12. strani]

S Lidijom u izgnanstvu 1959.

[Slika na 13. strani]

Lidija s našom ćerkom Valentinom dok sam bio u zatvoru

[Slika na 15. strani]

Zajedno s našom decom i unucima koji takođe služe Jehovi!

[Slika na 15. strani]

S Lidijom danas