Bio sam duhovni vođa Kikapu indijanaca

ISPRIČAO BOB LI VAJT

Rodio sam se 1935. u mestu Maklaud, u Oklahomi, SAD, u maloj kolibi američkih Indijanaca pokrivenoj korom drveta i rogozovom trskom. Moje indijansko ime na kikapu a jeziku glasi Pej-mi-ton-va, što znači „voda koja teče“. Duhovni život Indijanaca počeo sam da upoznajem još kao dečak. Kako je do toga došlo?

MOJ deda po majci je, poput svog oca, godinama služio kao duhovni vođa klana Vode koji je bio deo jednog Kikapu plemena američkih Indijanaca u Oklahomi. Pošto deda nije imao sina, 12 vođa, to jest starešina klana, odlučilo je nakon njegove smrti da ulogu duhovnog vođe preuzme najstariji sin njegove najstarije ćerke. To sam bio ja.

Kako sam postao duhovni vođa

Novi duhovni vođa stupao je na dužnost s navršenih 30 godina, i to tek nakon posta tokom kog je bio prosvetljen putem vizija ili na neki drugi način. Tako je bio osposobljen za obavljanje svoje duhovne službe. Još od ranog detinjstva sam poučavan tradicionalnoj religiji Kikapu naroda. Nasledio sam religioznu odeću i mi-šon, sveti svežanj koji je poznat i kao magični svežanj. Mi-šon je zapravo zbirka religioznih predmeta uvijenih u životinjsku kožu. Veličine je oko 60 centimetara, ovalnog je oblika i liči na loptu za ragbi. Provodio sam mnogo vremena u najsvetijem delu plemenskog duhovnog šatora, gde sam slušao otkrivenja plemenskih vođa. Tako sam kao mladić postao novi duhovni vođa Kikapu plemena.

Sve te stvari snažno su se urezale u moj mladi um. Pošto nijedna od prenesenih tajni nije bila zapisana, to je značilo da je u to vreme samo meni bila poverena religiozna tradicija mnogih generacija. Da sam ostao poslušan smernicama plemenskih vođa, i danas bih živeo s plemenom, ispunjavajući odgovornosti duhovnog vođe.

Međutim, otišao sam na školovanje u Kanzas. Stariji ljudi su se  uplašili da će me izgubiti u „svetu belog čoveka“. Zbog toga su bili zabrinuti. Nakon školovanja, otišao sam u Los Anđeles, u Kaliforniji, gde sam se ponovo sreo s Dajanom, svojom dragom iz detinjstva, koja je pripadala klanu Medveda. Njeno indijansko ime je Tu-no-ta-kva, što znači „medved koji se okreće“. Naše majke, kao i njihovi očevi bili su dugogodišnji prijatelji. Venčali smo se u septembru 1956. Dajana je takođe imala veze s religijom. Naime, njen deda je u Kikapu pleme uveo religiju poznatu kao pejotizam. (Vidite okvir na 22. strani.)

Pejotizam

Ova religija je danas zastupljena u mnogim indijanskim plemenima. „Presudnu ulogu u razvoju i širenju pejotizma na indijanskoj teritoriji“ odigrao je Kvana Parker (oko 1845-1911), duhovni vođa i poglavica grupe Indijanaca pod nazivom Komanči Kvahadi (The Encyclopedia of Native American Religions). On je s puno oduševljenja govorio o halucinogenim svojstvima i navodnim magičnim moćima pejot kaktusa, zbog čega su se pripadnici mnogih severnoameričkih plemena preobratili na pejotizam. Poput Indijanaca iz tih plemena, i Kikapu Indijanci su istovremeno praktikovali i tradicionalnu religiju i pejotizam.

U Holivudu

Dok sam boravio u Los Anđelesu, bio sam prilično aktivan u klubovima i udruženjima Indijanaca, tako da sam postao predsednik nekoliko njih. Među njima su bili Klub bubanj i perje, Indijanski savez za kuglanje i Nacionalni indijanski atletski savez. Takođe sam bio i u upravnom odboru Indijanskog centra u Los Anđelesu.

Imao sam kontakt i sa holivudskim ličnostima. Među mojim poznanicima bili su Ajron Ajz Kodi, televizijska ličnost poznata po spotovima o očuvanju životne sredine, i Džej Silverhils, koji je igrao Indijanca po imenu Tonto u TV seriji Usamljeni rendžer. Najpoznatiji filmovi u kojima sam učestvovao bili su Kočije, na zapad!, sa Fesom Parkerom u glavnoj ulozi, i Ortaci, sa Dinom Martinom i Džerijem Luisom.

Dajana i ja smo neko vreme zajedno radili u Diznilendu. Tamo sam svakog sata glumio u desetominutnim skečevima. Dajana uz osmeh kaže: „Moj posao je bio da se u odgovarajućoj odeći ceo dan krećem kroz mnoštvo ’glumeći‘ Indijanku.“

Drugačiji pristup duhovnim stvarima

Godine 1962, jedna Jehovina svedokinja je stupila u kontakt s Dajanom i dala joj jednu brošuricu. Redovno ju je posećivala, ali Dajana je stalno smišljala izgovore. Kada ju je pitala da li želi da je više ne posećuje, Dajana je pomislila: ’Da! Da!‘ Međutim, u želji da bude ljubazna, rekla je: „Oh, ne, ne!“ Tako su se posete nastavile. Uvek bi mi pričala o onome što je saznala, a ako bi neki put  zaboravila, pitao bih je: „Da li je navraćala ona gospođa Jehovin svedok? Šta je rekla?“

Jednom prilikom, ta gospođa je pozvala Dajanu na specijalno predavanje na jednom skupu Jehovinih svedoka u dvorani Los Anđeles Forum. Ponudila se da pripazi naše četvoro dece dok mi budemo na sastanku. Misleći da ne bih išao, Dajana mi to nije ni spomenula. Međutim, nakon insistiranja te Svedokinje ipak mi je rekla za predavanje. Na njeno iznenađenje, uzvratio sam rečima: „Hoćeš da kažeš da će ona pripaziti našu decu i nahraniti ih? Ta bela žena?“

Tako smo te 1969. prvi put otišli na sastanak. Nisam razumeo sve što su govornici izneli. Međutim, ono što me je stvarno impresioniralo bila je organizacija — u kafeteriji u kojoj su radili dobrovoljci za kratko vreme je posluženo čak 20 000 ljudi. Takođe sam primetio da nema rasnih predrasuda — crnci i belci nazivali su jedni druge braćom i sestrama.

Avgusta 1969, počeo sam da proučavam Bibliju sa Svedocima pomoću knjige Istina koja vodi do večnog života. b Priznajem da nisam imao čiste motive kada sam pristao na biblijski studij. Bio sam član nekoliko indijanskih organizacija i planirao sam da ostvarim političku karijeru. Smatrao sam da treba da budem upoznat s Biblijom pošto su je političari navodno poznavali i citirali iz nje. Međutim, sada uviđam koliko je većina njih malo poznavala Božju Reč.

Velika promena u mom životu

Kada sam počeo da proučavam Bibliju, brzo sam napredovao. Povukao sam se s položaja u svim klubovima i udruženjima i znao sam da moram prekinuti veze sa indijanskom religijom kojoj sam pripadao. Sećam se kada sam seo da napišem pismo o istupanju. U zaglavlju sam stavio datum i napisao „Dragi“. Nakon dugog razmišljanja kome da uputim pismo, shvatio sam da treba  da ga uputim tradicionalnom duhovnom vođi — to jest sebi! Brzo sam rešio tu nedoumicu tako što sam napisao „Draga mama“. Zatim sam obavestio svoju majku da više ne želim da pripadam toj religiji niti da služim kao duhovni vođa.

Moja supruga i ja smo se krstili kao Jehovini svedoci 3. januara 1970. Nakon tri godine, postao sam skupštinski starešina. Tako sam od nekadašnjeg duhovnog vođe Kikapua postao jedan od onih koji u lokalnoj skupštini Jehovinih svedoka predvode u pravom obožavanju Jehove, Suverena svemira. Jula 1974. vratili smo se u Maklaud, u Oklahomi, sa željom da pomognemo Indijancima da steknu pravu nadu koju čitavom čovečanstvu pruža Božja Reč, Biblija.

Poput drugih plemena, i pleme Kikapu je u svom obožavanju koristilo duvan. Zanimljivo je da ga nisu pušili, već su ga bacali na vatru kao tamjan, verujući da će na duvanskom dimu njihove molitve biti uznesene do neba. Najstarije vođe Kikapua verovale su da je pušenje nešto zlo, a da je korišćenje lule, za šta su smatrali da potiče od Evropljana, zapravo izrugivanje.

Neki su me pitali da li imam fotografije u nekadašnjoj religioznoj nošnji. Nemam, pošto fotografisanje nije bilo dozvoljeno zbog bojazni da bi vračari mogli zloupotrebiti fotografije. Tih godina, kada bih se ošišao, kosu je trebalo zakopati i niko nije smeo da je dira. Tako se nije mogla koristiti za vračanje, koje Indijanci smatraju vrlo ozbiljnom stvari.

Nakon što sam napustio religiju Kikapua, duhovno vođstvo preuzele su vođe klana. Kada je 12 vođa koji su me izabrali umrlo, došle su nove vođe koje su tokom vremena unele neke promene u tu religiju. Trenutno je živ samo jedan vođa, a i on je vrlo star. Što se mene tiče, nemam nameru da drugima prenesem ono čemu sam u detinjstvu poučen.

Sada sam zaokupljen nastojanjem da ljude iz svih nacija i plemena poučim Božjoj Reči. Kao punovremeni propovednik, to jest pionir, imao sam prednost da na temelju Biblije poučavam stanovnike mnogih indijanskih rezervata širom Sjedinjenih Država. Na primer, posećivao sam Osedže u Oklahomi i Mohave, Hopije i Navaho Indijance u Arizoni. Zadovoljstvo mi je što svojim sunarodnicima mogu da objasnim da se izrazom „večno lovište“, koji se već dugo koristi kako bi se ukazalo na nadu života nakon smrti, zapravo ukazuje na ’lovište‘, to jest na zemlju. Zapravo, želim da im kažem da oni u stvari očekuju život na zemlji, a ne na nebu. S nestrpljenjem iščekujem uskrsenje mnogih generacija Indijanaca jer ću tada imati priliku da ih poučavam o Božjem novom svetu (Jovan 5:28, 29; 2. Petrova 3:13).

[Fusnote]

[Okvir/Slika na 22. strani]

Šta je pejotizam?

Pejotizam je poznat kao Crkva starosedelaca Amerike. Pejot je mali kaktus bez bodlji (slika desno) koji uglavnom raste u jednoj dolini na području između Meksika i Teksasa. Među severnoameričkim plemenima ima preko 200 000 pristalica pejotizma. „Premda vuče poreklo iz drevnog Meksika, pejotizam danas sadrži u sebi i elemente hrišćanstva iako je u potpunosti prilagođen Indijancima“ (A Native American Encyclopedia — History, Culture, and Peoples). Dve glavne svečanosti u pejotizmu su Polumesec i Puni mesec. Obe uključuju „aspekte i indijanske kulture i hrišćanstva“. Svečanosti obično počinju u subotu i traju celu noć tokom koje grupa muškaraca sedi u krugu u indijanskom šatoru. Dok jedu gorke izdanke pejot kaktusa, doživljavaju halucinacije i jednolično pevaju svete pesme u pratnji bubnja i ritmičkog klepetanja tikvom.

[Izvor]

Courtesy TAMU Cactus Photo Gallery

[Slika na 21. strani]

Odeven kao ratnik Kikapua

[Slika na 23. strani]

Sa suprugom Dajanom