Napredak u borbi protiv side

„Nikada se u istoriji čovečanstva nije za tako kratko vreme saznalo toliko mnogo o jednoj tako kompleksnoj bolesti“, piše dr Džerald Stajn u svojoj knjizi AIDS Update 2003. On tvrdi da „sâmo istraživanje HIV-a/side predstavlja izvanredno naučno dostignuće“. Kakvi su rezultati tog istraživanja?

SAVREMENA saznanja i stručnost na polju medicine omogućavaju istraživačima da naprave kombinacije lekova koji ljudima zaraženim HIV-om pružaju novu nadu. Pored toga, dobre rezultate beleže i edukativni programi o sidi koji se sprovode u nekoliko zemalja. Ali, da li taj uspeh pokazuje da se bliži kraj ove smrtonosne epidemije? Mogu li današnja nastojanja u nauci i obrazovanju zaustaviti širenje side? Osmotrite sledeće činjenice.

Terapija lekovima

„Zračak nade u borbi protiv side“, pisalo je na naslovnoj strani časopisa Time od 29. septembra 1986. Taj „zračak nade“ nastao je kao rezultat kliničkog ispitivanja azidotimidina (AZT), antiretrovirusnog leka za borbu protiv HIV-a. Za divno čudo, pacijenti zaraženi HIV-om koji su uzimali AZT duže su živeli. Otada su antiretrovirusni (ARV) lekovi produžili život stotinama hiljada ljudi. (Vidite okvir „Šta su ARV lekovi?“, na 7. strani.) Koliko su oni efikasni u lečenju infekcije HIV-om?

Uprkos početnom oduševljenju AZT-om, časopis Time je izvestio da su istraživači „bili uvereni da AZT nije [bio] idealno oružje protiv side“. Bili su u pravu. Budući da nekim pacijentima nije odgovarao, napravljeni su i drugi ARV lekovi. Kasnije je američka Uprava za hranu i lekove odobrila kombinaciju ARV lekova za pacijente sa uznapredovalim stadijumom infekcije HIV-om. Medicinski radnici uključeni u lečenje side oduševljeno su prihvatili kombinovanu terapiju, koja se sastojala od tri ili više ARV lekova. Na jednoj međunarodnoj konferenciji o sidi 1996. godine, jedan lekar je čak objavio da bi ti lekovi mogli potpuno da izbace HIV iz organizma!

Nažalost, nakon godinu dana postalo je jasno da se HIV ne može iskoreniti čak ni striktnim pridržavanjem terapije koja je obuhvatala kombinaciju tri leka. Pa ipak, jedan izveštaj UNAIDS-a kaže  da „kombinovana ARV terapija omogućava HIV-pozitivnima da žive duže, da budu zdraviji i da vode produktivniji život“. Primera radi, korišćenjem ARV lekova smrtnost prouzrokovana sidom u Sjedinjenim Državama i Evropi smanjila se za više od 70 posto. Osim toga, nekoliko istraživanja pokazuju da terapija određenim ARV lekovima može u velikoj meri smanjiti mogućnost prenošenja HIV-a sa zaražene trudnice na njeno dete.

Ipak, milioni zaraženih ne dobijaju ARV lekove. Zašto?

„Bolest siromašnih“

U bogatijim zemljama ARV terapija se naširoko primenjuje. Međutim, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) procenjuje da je u nekim zemljama u razvoju ta terapija dostupna za svega 5 posto onih kojima je potrebna. Zvanični predstavnici Ujedinjenih nacija idu tako daleko da ovu neravnotežu opisuju kao „tešku nepravdu“ i „sramotu savremenog sveta“.

Neravnopravnost u pogledu pristupa terapiji može postojati i među građanima iste zemlje. List The Globe and Mail izveštava da svaki treći Kanađanin koji umre od side nikada nije koristio ARV lekove. Uprkos tome što su ti lekovi u Kanadi besplatni, određene grupe pacijenata ih ne dobijaju. „Odgovarajuću terapiju“, navodi Globe, „ne primaju baš oni kojima je lečenje najpotrebnije: starosedeoci, žene i siromašni.“ The Guardian je citirao jednu majku iz Afrike koja je HIV-pozitivna: „Ne razumem zašto se tim belcima koji se upuštaju u seksualne odnose s drugim muškarcima pomaže da žive, a ja moram da umrem?“ Odgovor na njeno pitanje povezan je s proizvodnjom i distribucijom lekova.

U Sjedinjenim Državama i Evropi, prosečna cena kombinovane terapije s tri ARV leka kreće se između 8 i 12 000 evra godišnje. S druge strane, za kombinovanu terapiju koju čine generičke kopije ARV lekova u nekim zemljama u razvoju godišnje je potrebno izdvojiti do 240 evra. Pa ipak, to je još uvek preskupo za mnoge koji su zaraženi HIV-om i koji žive tamo gde su ti lekovi najpotrebniji. Dr Stajn sažima tu situaciju sledećim rečima: „Sida je bolest siromašnih.“

Biznis s lekovima

Nije lako napraviti generičku verziju nekog originalnog leka, a potom je prodavati po nižim cenama. U mnogim zemljama strogi zakoni o patentima zabranjuju neovlašćeno kopiranje originalnih lekova. „To je ekonomski rat“, kaže direktor jedne velike farmaceutske kompanije. On kaže da proizvodnja i prodaja generičkih lekova u zemljama u razvoju zarad profita, „nije fer prema ljudima koji su te lekove otkrili“. Farmaceutske kompanije koje prave originalne lekove takođe tvrde da bi smanjeni profit mogao značiti i manje novca za razvojno-istraživačke programe. Drugi su zabrinuti da bi jeftini ARV lekovi namenjeni zemljama u razvoju mogli na kraju završiti na crnom tržištu razvijenih zemalja.

 Zagovornici jeftinih ARV lekova smatraju da troškovi proizvodnje novih lekova mogu iznositi između 5 i 10 posto troškova koje predviđa farmaceutska industrija. Takođe kažu da istraživački i razvojni projekti privatnih farmaceutskih kompanija imaju tendenciju da zanemare lečenje bolesti koje pogađaju siromašnije zemlje. Iz tog razloga, Danijel Berman, koordinator projekta pod nazivom Pristup neophodnim lekovima, kaže: „Potrebno je uvesti jedan sistem koji bi imao međunarodnu podršku, zahvaljujući kom bi cena novih lekova bila snižena a samim tim i pristupačnija.“

U želji da udovolji široko rasprostranjenoj potrebi za ARV terapijom, SZO je razvila takozvani tri do pet plan, s ciljem da se do kraja 2005. godine ARV lekovi obezbede za tri miliona ljudi koji imaju HIV/sidu. ’Ovaj plan ne sme postati još jedan promašeni cilj UN‘, upozorava Nejtan Ford iz organizacije Médecins Sans Frontières (Lekari bez granica). „Ta tri miliona predstavljaju samo polovinu onih koji imaju HIV/sidu i potrebno im je lečenje, a taj broj će [do 2005] biti mnogo veći.“

Druge prepreke

Čak i ako bi zemlje u razvoju dobile dovoljno ARV lekova, postojale bi druge prepreke koje bi trebalo savladati. Neke lekove treba uzimati uz jelo i čistu vodu, ali stotine hiljada ljudi u nekim zemljama imaju da jedu tek svaki drugi dan. ARV lekove (često 20 ili više pilula dnevno) treba uzimati u određeno vreme svakog dana, ali mnogi pacijenti nemaju sat. Kombinaciju lekova treba odrediti prema stanju pacijenta. Međutim, u mnogim zemljama ima veoma malo lekara. Jasno je da će biti teško obezbediti ARV terapiju za pacijente u zemljama u razvoju.

Čak i u razvijenim zemljama nastaju problemi kada je u pitanju sprovođenje kombinovane terapije. Istraživanja ukazuju na to da zabrinjavajuće mnogo pacijenata ne uzima sve prepisane lekove u određeno vreme. To može voditi do toga da HIV postane otporan na lekove, i da se kao takav prenosi na druge.

 Dr Stajn ukazuje na još jedan problem s kojim se suočavaju pacijenti koji imaju HIV. „Paradoks lečenja zaraze HIV-om“, kaže on, „jeste taj da ponekad lečenje izaziva više problema nego sama bolest, naročito kada se s njim počne pre nego što se pojave simptomi bolesti.“ Pacijenti sa HIV-om koji uzimaju ARV lekove obično pate od propratnih oboljenja i poremećaja kao što su dijabetes, preraspodela telesnih masti, visok holesterol i smanjena gustina kostiju. Neka od tih oboljenja mogu čak ugroziti i njihov život.

Preventivne mere

Koliko su preventivne mere uspešne u obuzdavanju side i menjanju visokorizičnog načina života? U Ugandi je nakon opsežne edukativne kampanje o sidi, sprovedene tokom 1990-ih, smanjena stopa širenja HIV-a sa oko 14 posto na oko 8 posto u 2000. Slično tome, zahvaljujući naporima da se građani informišu o riziku infekcije HIV-om, stopa širenja HIV-a među odraslom populacijom u Senegalu održava se ispod jedan posto. To su sigurno ohrabrujući rezultati.

S druge strane, u nekim drugim zemljama edukacija o sidi nije tako uspešna. Jedno istraživanje sprovedeno 2002, koje je obuhvatilo 11 000 mladih Kanađana, otkrilo je da je polovina učenika prvog razreda srednje škole smatrala da se sida može izlečiti. Prema jednom britanskom istraživanju sprovedenom iste godine, 42 posto dečaka između 10 i 11 godina nikada nije čulo za HIV ili sidu. Čak i oni mladi koji znaju za HIV, sidu i za to da lek ne postoji, izgleda kao da se oko toga ne uzbuđuju previše. Jedan lekar kaže da je „za mnoge mlade HIV postao samo još jedan problem više u životu, nešto poput pitanja kao što su: da li će otići na neki dobar obrok, s kim će živeti ili da li će ići u školu“.

Zato ne iznenađuje što SZO navodi da je „obraćanje pažnje na mlade verovatno najefikasniji način borbe protiv epidemije side, naročito u zemljama gde je ona veoma raširena“. Kako se mladima može pomoći da reaguju na upozorenja o sidi? I da li je realno nadati se leku?

[Istaknuti tekst na 6. strani]

U Africi je prošle godine ARV lekove primilo 2 posto onih kojima su oni potrebni, u poređenju sa 84 posto njih na američkom kontinentu

[Okvir/Slike na 7. strani]

Šta su ARV lekovi? a

Pomoćničke T ćelije stimulišu i aktiviraju imunološki sistem zdrave osobe da se bori protiv infekcije. Upravo su te ćelije meta napada HIV-a. Pošto su mu potrebne za deobu, HIV ih slabi i uništava sve dok imunološki sistem ne postane veoma slab. Antiretrovirusni (ARV) lekovi remete taj proces.

Trenutno se koriste četiri glavne vrste ARV lekova. Nukleozidni i nenukleozidni analozi sprečavaju da se HIV kopira na DNK osobe. Inhibitori proteaze blokiraju specifični enzim proteazu da u inficiranim ćelijama rekonstruiše virus i umnožava ga. Cilj inhibitora fuzije jeste da spreče prodiranje HIV-a u ćeliju. Zahvaljujući tome što onemogućuju deobu HIV-a, ARV lekovi mogu usporiti napredovanje infekcije i pojavu side, kako se naziva najozbiljniji stadijum ove infekcije.

[Fusnota]

[Slika]

KENIJA— Lekar objašnjava obolelom od side kako da primeni ARV terapiju

[Izvor]

© Sven Torfinn/Panos Pictures

[Slika]

KENIJA — Obolela od side prima ARV lek u bolnici

[Izvor]

© Sven Torfinn/Panos Pictures

 [Okvir/Slike na 8. strani]

Žene i sida

Od ukupnog broja odraslih u svetu koji imaju HIV/sidu, trenutno su 50 posto žene

Kada je 1982. kod žena ustanovljena sida, smatralo se da su se sigurno zarazile upotrebom zaraženih igala. Međutim, ubrzo je bilo otkriveno da se žene mogu zaraziti putem normalnih seksualnih odnosa i da su one posebno izložene riziku od zaraze HIV-om. Od ukupnog broja odraslih u svetu koji imaju HIV/sidu, trenutno su 50 posto žene. „Epidemija side naročito pogađa žene i adolescentkinje koje su ranjivije u sociološkom, kulturološkom, biološkom i ekonomskom pogledu, i koje nose glavni teret brige o obolelima“, izveštava UNAIDS.

Zbog čega su medicinski radnici posebno zabrinuti zbog napredovanja ove bolesti među ženama? Žene zaražene HIV-om često su izložene većoj diskriminaciji nego muškarci, naročito u nekim zemljama u razvoju. Ako je žena trudna, ugroženo je zdravlje njenog deteta; ako ima decu, briga za njihove potrebe postaje izazov, posebno za samohrane majke. Nadalje, veoma malo se zna o specifičnom uticaju infekcije HIV-om na žene i o nezi koju im treba pružiti.

Određeni kulturološki faktori čine situaciju u kojoj se žene nalaze još opasnijom. Naime, u mnogim zemljama nije uobičajeno da žene razgovaraju o seksualnosti. Osim toga, ukoliko ne pristanu na seks rizikuju da budu izložene zlostavljanju. Muškarci obično imaju mnogo partnerki koje nesvesno zaraze HIV-om. Neki Afrikanci imaju odnose s mlađim ženama da bi izbegli HIV ili zbog pogrešnog verovanja da seksualni odnos s devicom može izlečiti sidu. Stoga ne iznenađuje što SZO navodi: „Ako želimo da zaštitimo žene, pažnju moramo obratiti i na muškarce.“

[Slika]

PERU — HIV-pozitivna majka sa svojom HIV-negativnom ćerkom

[Izvor]

© Annie Bungeroth/Panos Pictures

[Slika]

TAJLAND — Učenici u okviru nastave obilaze jednog obolelog od side

[Izvor]

© Ian Teh/Panos Pictures

[Slika]

KENIJA — Sastanak sa članovima organizacije „Žene koje žive sa sidom“

[Izvor]

© Sven Torfinn/Panos Pictures

[Okvir/Slika na 9. strani]

Pogrešne predstave o sidi

◼ Ljudi zaraženi HIV-om loše izgledaju. „Da bi se kod osobe koja je zaražena HIV-om pojavila sida, potrebno je u proseku oko 10 do 12 godina“, kaže dr Džerald Stajn. „Tokom tog vremena, kod nje ima malo vidljivih simptoma ili ih uopšte nema. Ipak, ona može zaraziti druge.“

◼ Sida je bolest homoseksualaca. Početkom 1980-ih, sida je najpre označena kao bolest homoseksualaca. Međutim, danas su u većem delu sveta heteroseksualni odnosi glavni način prenošenja HIV-a.

◼ Oralni seks je „siguran seks“. Prema Centrima za kontrolu i prevenciju bolesti, „brojna istraživanja pokazuju da oralni seks može dovesti do prenošenja HIV-a i drugih seksualno prenosivih bolesti“. Rizik od prenošenja HIV-a putem oralnog seksa nije tako velik kao u slučaju drugih vrsta seksualnog odnosa. Pa ipak, ta praksa je postala toliko raširena da neki lekari očekuju da će postati značajan način prenošenja HIV-a.

◼ Za sidu postoji lek. Iako kod nekih pacijenata antiretrovirusna terapija može usporiti napredovanje side, trenutno ne postoji ni vakcina ni lek.

[Slika]

◼ ČEŠKA — Testiranje krvi na sidu, koja se sada može lečiti, ali ne i izlečiti

[Izvor]

© Liba Taylor/Panos Pictures

[Slika na 6. strani]

◼ ZAMBIJA — Dve HIV-pozitivne devojčice čekaju da prime lek

[Izvor]

© Pep Bonet/Panos Pictures