Kako je izgledao život u češkom mlinu

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ ČEŠKE

PRE stotinu godina, u svim krajevima Češke mogao se čuti ujednačen zvuk mlinskih zupčanika. Daleko od toga da je narušavao mir, taj zvuk je zapravo doprinosio idiličnoj lepoti čeških pejzaža. Mlin je bio istaknuto obeležje češke zajednice.

U to vreme, mlinareva žena je imala običaj da od tek dobijenog brašna ispeče hleb koji je lepo mirisao. Možemo je zamisliti kako stavlja vruće vekne na veliki sto. Kakav primamljiv miris! Evo, stiže i mlinar. Izgleda vrlo neobično, onako sav beo od brašna! Poziva svoje ukućane da se zajedno osveže.

Istorijat mlinova

Mlinarstvo je staro skoro koliko i sama poljoprivreda. U drevnom Izraelu, mlevenje žita je bio uobičajen kućni posao. Obavljale su ga uglavnom žene, i to pomoću ručnih mlinova. Pri tom su često radile u parovima. U Bibliji se takođe spominju veliki mlinski kamenovi koje su okretale životinje (Marko 9:42).

Kada čujete reč „mlin“, možda pomislite na vetrenjaču. Međutim, u Češkoj su bile zastupljenije vodenice. Zašto? Česi su očigledno smatrali da je tekuća voda najekonomičniji i najpouzdaniji izvor energije za pokretanje mlina.

Da bi se obezbedila voda za rad mlinova, u Češkoj, kao i u drugim delovima srednje Evrope, napravljeni su veliki sistemi sačinjeni od manjih jezera, kanala i brana. U jezercima se sakupljala voda koja je kanalima usmeravana ka vodenici, dok je branama kontrolisan njen protok. Neki od kanala su bili kraći od 20 metara, dok su drugi bili duži od kilometra i obezbeđivali su vodu koja je pokretala nekoliko vodenica smeštenih pokraj njih.

Mlinar i njegovi pomoćnici

Pre jednog veka, mlinar i cela njegova porodica živeli su u mlinu. Deo u kom su živeli i prostorija u kojoj se mlelo žito, bili su pod istim krovom, unutar čvrstih kamenih zidova. Meštani su imali običaj da mlinara oslovljavaju sa „Gospodin otac“. Bilo je lako prepoznati ga po tome što je nosio karakteristične bele pantalone s manžetnama, kačket ukrašen ovčijom kožom i papuče.

 Da bi mogao obavljati ovaj posao, mlinar je morao biti fizički snažan. Pomislite samo koliko je vreća brašna tokom svog radnog veka trebalo da podigne i prenese! Njegov zanat je bio cenjen i obično se prenosio s generacije na generaciju. Sin je učio zanat od oca, ali je takođe mogao neko vreme raditi i sa drugim mlinarima kako bi stekao više iskustva.

U mlinu je bilo posla za sve članove porodice. I pored toga, često je bila potrebna dodatna radna snaga, pa je mlinar unajmljivao stalne ili sezonske radnike koji su se nazivali kalfama. To su bili iskusni mlinari koji su u doba godine kada je bilo najviše posla radili u raznim mlinovima za stan i hranu.

Mlinom je obično upravljao glavni mlinar, koji je bio veoma cenjen i stručan radnik. Pomagao mu je majstor. To je uglavnom bio mlad čovek koji je bio poznavalac zanata i kome je bila poverena odgovornost da brine o mlinskom mehanizmu. Smatralo se da kvalitet brašna zavisi od njegovog znanja i sposobnosti. Zatim, tu je bio i jedan šegrt, inteligentan dečko koji je uvek bio uz starije i iskusnije mlinare. Ništa mu nije smelo odvlačiti pažnju od učenja zanata.

Mlinski kamenovi

U biblijskoj knjizi o Jovu spominje se donji mlinski kamen (Jov 41:24, NW). To ukazivanje iz drevne prošlosti pomaže nam da utvrdimo način rada mlinskih kamenova.  Morala su postojati dva kamena — gornji i donji. Donji kamen je bio nepomičan, dok se gornji okretao pri čemu se mlelo žito koje se nalazilo između njih.

Kamenovi su prvobitno bili pravljeni od čvrstih stena. Kasnije su korišćeni veštački kamenovi koji su se sastojali od usitnjenih komada stene čvrsto spojenih magnezijum-hloridom. Zupčanike je pravio iskusan stručnjak, koristeći veoma tvrdo drvo. To je bio težak posao, ne samo zato što se radilo o zupčanicima složenih oblika već i zato što su oni morali tačno da se uklope. Brzina obrtanja mlinskog kamena povećala se uvođenjem zupčanika, koji su stvarali karakterističan zvuk.

Mlinari u folkloru Češke

Dok su neki mlinari bili pošteni i čestiti, drugi su bili pohlepni i nadmeni ili su varali mušterije. Zato su u nekim narodnim pesmama mlinari i njihove porodice predmet ismejavanja. U drugima im se upućuju pohvale, a na mlinareve pomoćnike se ukazuje kao na dobre prilike za devojke! Takođe, u nekim pesmama se govori o poplavama koje su, pored vatre, sigurno bile najveća pretnja za mlinara i njegov mlin.

Priče su se donekle razlikovale u zavisnosti od toga gde i kada su nastale. Inače, njihova glavna tema je bila slična, bez obzira na to iz kog kraja Češke su poticale. Prenosile su ih putujuće kalfe koje su ih, naravno, i ulepšavale. Zato u Češkoj i dan-danas postoji izreka koja glasi: „Priče se pričaju, a voda teče“, kojom se izražava sumnja u verodostojnost nekih priča ili izveštaja.

Mlinovi danas

S vremenom je mlinarstvo počelo da zastareva. Mlinovi su modernizovani, a mehanizmi za mlevenje koje je pokretala voda ustupili su mesto električnim motorima. Bilo je mlinara koji su po svaku cenu pokušali da očuvaju tradicionalni način života, tako da je neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata nekoliko mlinova u Češkoj još uvek radilo. Međutim, godine 1948. i najuporniji među njima prestali su da se bave tim zanatom. Te godine, država je nacionalizovala mlinove tako da je većina njih prestala da radi i počela da propada.

Industrijski mlinovi danas ne stvaraju romantičnu atmosferu kao što je to nekada bio slučaj. Žito se melje savremenim mašinama, kojima se često upravlja pomoću kompjutera. Većinu mlinskih kamenova zamenili su čelični valjci. Pa ipak, rustični izgled preostalih starih mlinova i dalje privlači one koji vole mirno, romantično okruženje, kao i turiste koje interesuju kultura i istorija.

Zbog svog privlačnog izgleda, neki mlinovi su pretvoreni u rekreativne centre. Mnogi turisti koji dođu u Prag odlaze na rukavac reke Vltave koji se zove Čertovka, to jest „Đavolji brzak“, da bi videli vodenički točak. Tu se nekada nalazio mlin koji je 1938. izgoreo u požaru. Međutim, njegov točak prečnika skoro 7 metara, star više od 600 godina, restauriran je 1995. i uvršten u kulturnu baštinu. Okreće se do današnjeg dana.

Tokom posete jednom od restauriranih mlinova, možemo se u mislima vratiti vek unazad i videti mlinara kako radi. Možemo čuti pljuskanje vode dok se točak okreće. Napuštamo mlin koji iščezava u daljini. Ali, u ušima nam i dalje odzvanja prijatan zvuk mlinskih zupčanika kojeg ćemo se još dugo sećati.

[Slika na 22. strani]

Mlinski kamen

[Slike na stranama 22, 23]

1. Stari ručni prečistač za žito

2. Jedan od mehanizama za mlevenje

3. Glavna osovina prenosi snagu od vodeničkog točka do mehanizama za mlevenje

4. Nekada je ovaj vodenički točak prečnika skoro 7 metara pokretao mlin na Čertovki

[Slika na 24. strani]

Vodenički točak na Čertovki