Prirodna bogatstva koja nestaju

„U prirodi je sve povezano, tako da sada snosimo posledice grešaka iz prošlosti“ (časopis African Wildlife).

NEKI ga nazivaju ekološkim otiskom. Radi se zapravo o odnosu između potrošnje prirodnih bogatstava planete i njene sposobnosti da ih obnovi. Prema Svetskoj fondaciji za prirodu, globalni ekološki otisak pokazuje da se od 1980-ih prirodna bogatstva troše brže nego što naša planeta može da ih obnovi. a Ali to je samo jedan od pokazatelja da je naša životna sredina izložena ogromnom pritisku.

Još jedan pokazatelj je stanje ekosistema na zemlji. Izraz „ekosistem“ odnosi se na kompleksnu vezu između svih živih organizama i nežive prirode u okviru jedne prirodne sredine. Svetska fondacija za prirodu opisuje stanje ekosistema koristeći takozvani indeks žive planete, koji predstavlja broj vrsta koje žive u šumama, slatkim vodama i morima. Između 1970. i 2000, vrednost tog indeksa smanjila se za oko 37 posto.

Ima li dovoljno za sve?

Ako živite na Zapadu, gde su prodavnice dobro snabdevene i gde možete ići u trgovinu u bilo koje doba dana ili noći, teško je zamisliti da postoji mogućnost nestašice prirodnih bogatstava. Međutim, samo manji deo stanovništva naše planete živi u takvim uslovima. Većina je primorana da se svakodnevno bori za opstanak. Na primer, procenjuje se da više od dve milijarde ljudi živi sa 2,5 evra dnevno, pa čak i manje, a da dve milijarde ne može sebi priuštiti električnu energiju.

Krivicu za siromaštvo zemalja u razvoju neki ljudi svaljuju na trgovinske metode bogatih delova sveta. „Na razne načine“, navodi publikacija Vital Signs 2003, „svetska ekonomija deluje nasuprot interesima siromašnih.“ Pošto se sve više ljudi otima oko sve manjeg i sve skupljeg „kolača“ prirodnih bogatstava, oni koji su ekonomski slabiji ne mogu doći do dela koji im  pripada. Na taj način veći deo prirodnih bogatstava ostaje onima koji do njih mogu doći, naime, bogatima.

Nestajanje šuma

Procenjuje se da 80 posto afričkog stanovništva loži drva kako bi pripremili hranu. Nadalje, „u Africi je zabeležena najveća svetska stopa rasta stanovništva [kao i] najveća svetska stopa rasta broja stanovnika u urbanim sredinama“, navodi Getaway, časopis iz Južnoafričke Republike. Kao posledica toga, u Sahelu, širokom pojasu s malo padavina koji se nalazi južno od Sahare, oko nekih mesta ogoljeno je područje u prečniku od preko 200 kilometara. Do seče drveća nije došlo tek tako. ’Velika većina Afrikanaca uništava okolinu samo da bi preživela‘, kaže profesor Samjuel Nana-Sinkam.

U Južnoj Americi situacija je potpuno drugačija. Primera radi, u Brazilu je registrovano skoro 7 600 kompanija za seču drveća u kišnim šumama. Mnoge od njih vlasništvo su bogatih međunarodnih konglomerata. U jednoj takvoj kompaniji cena mahagonija iznosi oko 25 evra. Međutim, nakon što posrednici, trgovci i proizvođači uračunaju i svoj deo zarade, isto to drvo u salonu nameštaja može koštati i preko 110 000 evra. Zato ne čudi što je mahagoni nazvan zelenim zlatom.

Mnogo se toga može pročitati o uništavanju brazilskih kišnih šuma. Satelitski snimci pokazuju da je između 1995. i 2000. godišnje nestajalo preko 20 000 kvadratnih kilometara šume. „Ta zapanjujuća stopa govori da se svakih osam sekundi izgubi šumsko područje veličine fudbalskog igrališta“, izveštava brazilski časopis Veja. Zanimljivo je da su tokom 2000. samo Sjedinjene Države uvezle preko 70 posto brazilskog mahagonija.

 Problem obešumljavanja postoji i u drugim delovima sveta. Na primer, u poslednjih 50 godina nestala je polovina meksičkih šuma i džungli. Na Filipinima je taj gubitak još izraženiji. U toj zemlji godišnje nestane oko 100 000 hektara šume, a 1999. bilo je procenjeno da će, ako se tako nastavi, skoro dve trećine filipinskih šuma biti uništeno u roku od jedne decenije.

Da bi belogorično drvo potpuno izraslo potrebno je od 60 do 100 godina, a da bi se poseklo svega nekoliko minuta. Imajući to u vidu, da li treba da nas iznenadi to što se šume ne mogu obnoviti dovoljno brzo?

Gubitak plodnog tla

Ubrzo nakon uklanjanja vegetacije, ogoljeni površinski sloj tla se suši i nestaje usled dejstva vetra i vode. Taj proces se naziva erozija.

Erozija je prirodan proces i obično ne predstavlja ozbiljan problem, ukoliko je čovek ne ubrza preteranim iskorišćavanjem zemljišta. Primera radi, časopis China Today navodi da su peščane oluje, pored drugih faktora kao što su obešumljavanje i uništavanje vegetacije zbog preterane ispaše, „ubrzale širenje“ pustinjskog područja. Usled neobično suvog vremena poslednjih godina, u zapadnim i severozapadnim delovima Kine šibaju hladni sibirski vetrovi. To je uticalo na stvaranje miliona tona nanosa žutog peska i prašine, sve do Koreje i Japana. Skoro 25 posto kineske teritorije sada je pustinja.

Slični su i uzroci uništavanja tla u Africi. „Krčenjem šuma radi uzgajanja žitarica“, navodi časopis Africa Geographic, „poljoprivrednici su trajno oslabili kvalitet tla.“ Procenjuje se da zemljište sa kog je uklonjeno šipražje za tri godine izgubi čak 50 posto plodnosti. Zato taj časopis dodaje: „Milioni hektara se više ne mogu obnoviti, a budući da se prinosi na nekim područjima smanjuju iz godine u godinu, to će se dogoditi i sa daljnjim milionima.“

Kaže se da Brazil usled erozije godišnje izgubi 500 miliona tona zemljišta. Meksičko Ministarstvo za životnu sredinu i prirodna bogatstva navodi da erozija preti da uništi 53 posto zemljišta pod šipražjem, 59 posto džungli i 72 posto šuma. Uzevši sve u obzir, u jednom izveštaju Programa Ujedinjenih nacija za razvoj, kaže se da „erozija pogađa možda čak dve trećine obradivog zemljišta u svetu. Posledica toga je nagli pad poljoprivredne proizvodnje, dok se u isto vreme povećava broj ljudi koje treba nahraniti“.

Voda — besplatna, a ipak neprocenjiva

Bez hrane čovek može da živi oko mesec dana, ali bez vode ne može živeti duže od jedne sedmice. Zato stručnjaci tvrde da će narednih godina sve manje zalihe slatke vode biti uzrok povećanih tenzija. Prema jednom izveštaju objavljenom 2002. u časopisu Time, širom sveta više od milijardu ljudi teško dolazi do čiste pijaće vode.

Postoji više uzroka nestašice vode. U Francuskoj je jedan od faktora zagađenje, koje stvara sve veću zabrinutost. „Francuske reke su veoma zagađene“, piše u listu Le Figaro. Naučnici su ustanovili da problem leži u kišnici bogatoj nitratima koji uglavnom potiču od đubriva koja se koriste u poljoprivredi. „Francuske reke su 1999. u Atlantski okean ispustile 375 000 tona nitrata, što je skoro dvostruko više  nego 1985“, navodi se u citiranim novinama.

Situacija je slična i u Japanu. Da bi proizveli hranu, japanski „poljoprivrednici su morali da povećaju upotrebu veštačkih đubriva i pesticida kako bi udovoljili zahtevima društva“, kaže Jutaka Une, čelnik jedne neprofitabilne organizacije koja se bavi pitanjima bezbednosti u poljoprivrednoj proizvodnji. To je dovelo do zagađenja podzemnih voda, koje tokijski list IHT Asahi Shimbun naziva „velikim problemom koji pogađa ceo Japan“.

U Meksiku je 35 posto svih slučajeva bolesti „povezano sa stanjem životne sredine“, izveštava list Reforma. Nadalje, jedno istraživanje koje je sprovelo Ministarstvo zdravlja otkrilo je da „svaki četvrti stanovnik živi u uslovima bez kanalizacije“. Takođe, više od 8 miliona koristi vodu iz reka, jezera ili potoka, a više od jednog miliona snabdeva se vodom iz cisterni. Ne čudi što se 90 posto slučajeva dijareje u Meksiku smatra posledicom zaražene vode!

„Plaže Rio de Žaneira ne pružaju samo toplo sunce, beli pesak i plavo more“, stoji u brazilskom časopisu Veja. „U vodi se nalazi i visok nivo fekalnih bakterija, a povremeno se i nafta izliva iz tankera.“ Razlog je taj što preko 50 posto brazilske kanalizacije ide direktno u reke, jezera i okean bez prethodnog prečišćavanja. Posledica je stalna nestašica čiste vode. Reke oko najvećeg brazilskog grada Sao Paula, toliko su zagađene da se pijaća voda sada dovodi sa udaljenosti od oko 100 kilometara.

Na drugom kraju planete, u Australiji, nedostatak vode uglavnom je posledica procesa koji se naziva salinizacija. Zemljoposednici su decenijama bili podsticani da raščišćavaju zemlju kako bi gajili useve. Usled sve manje šuma i područja pod šipražjem koja bi ih upila, nivo podzemnih voda je počeo da raste, što je značilo i podizanje hiljada tona soli ka površini. Organizacija Komonvelta za istraživanja u nauci i industriji (CSIRO) navodi: „Salinitet već ugrožava oko 2,5 miliona hektara zemlje... Njen veliki deo ujedno je i najplodnije poljoprivredno zemljište u Australiji.“

Neki smatraju da je problem sa salinitetom mogao biti izbegnut da su australijski zakonodavci umesto profita izabrali opšte dobro stanovništva. „Vlade još od 1917. znaju da je zemljište na području pojasa u kom se uzgajaju žitarice naročito podložno salinitetu“, kaže Hjugo Bekl sa  Univerziteta Edit Kauan u Pertu, Australija. „Podaci o uticaju krčenja šuma na salinitet voda objavljeni su 1920-ih, a Ministarstvo poljoprivrede je 1930-ih potvrdilo uticaj saliniteta na podizanje nivoa podzemnih voda. Godine 1950, CSIRO je za [australijsku] vladu sproveo opsežno istraživanje... ipak vlade su uporno ignorisale ta upozorenja sa obrazloženjem da naučnici imaju predrasude.“

Ugrožen je opstanak

Bez sumnje, čovek mnogo toga što preduzima čini s dobrim namerama. Ipak, kao što je to često slučaj, mi jednostavno ne poznajemo dovoljno našu životnu sredinu da bismo tačno predvideli posledice svojih postupaka. Ishod je katastrofalan. „Toliko smo poremetili ravnotežu živog sveta da smo ugrozili i samo zemljište koje nas hrani, a time i naš opstanak“, kaže Tim Flaneri, direktor Južnoaustralijskog muzeja.

Koje je rešenje za ovaj problem? Da li će čovečanstvo ikada naučiti da živi u haromoniji sa životnom sredinom? Zaista, može li naša planeta biti spasena?

[Fusnota]

[Okvir na 6. strani]

Svaka kap je važna

Evo nekoliko jednostavnih načina da se uštedi dosta vode

● Popravite slavine koje cure.

● Tuširajte se kratko.

● Zavrnite slavinu dok se brijete ili perete zube.

● Pre nego što operete peškire, koristite ih dva ili tri puta.

● Sačekajte dok se ne nakupi dovoljno odeće kako bi mašina za pranje veša bila puna. (Isto važi i za mašinu za pranje suđa.)

[Okvir/Slika na 7. strani]

Ko štedi, taj ima

● Iako je Australija kontinent na kom najviše vlada suša, tamo se preko 90 posto vode sprovodi do ’useva putem jednostavnog sistema kontrolisanog plavljenja ili pomoću brazdi‘, izveštava The Canberra Times. To je ista „tehnologija koja se koristila u vreme kada su faraoni gradili piramide“.

● Širom sveta, godišnje se po glavi stanovnika u proseku potroši oko 550 000 litara vode (računajući i vodu koja se koristi u poljoprivredi i industriji). Međutim, prosečan stanovnik Severne Amerike godišnje potroši skoro 1 600 000 litara. Najviše vode po glavi stanovnika troši se u jednoj od republika bivšeg Sovjetskog Saveza — u proseku preko 5,3 miliona litara godišnje.

● Časopis Africa Geographic istraživao je kolika je veličina obradive površine potrebna jednoj zemlji za proizvodnju hrane koju potroši. Prema tom časopisu, da bi se proizvelo ono što svaki Južnoafrikanac potroši u toku godine potrebno je u proseku deset jutara obradive zemlje. Međutim, u toj zemlji na jednog stanovnika dolazi svega 6 jutara obradive površine.

[Slika na 5. strani]

Ogoljeni predeo Sahela u Burkini Faso. Pre 15 godina, ovo područje je bilo pokriveno gustom šumom

[Izvor]

© Jeremy Hartley/Panos Pictures

 [Slika na 8. strani]

Primenom metode „poseci i spali“ uništavaju se kišne šume u Kamerunu

[Izvor]

© Fred Hoogervorst/Panos Pictures

[Slika na 8. strani]

Zagađenje izduvnim gasovima još uvek predstavlja razlog za zabrinutost u Sjedinjenim Državama

[Slika na stranama 8, 9]

Između 1995. i 2000. godišnje je nestajalo preko 20 000 kvadratnih kilometara brazilskih šuma

[Izvor]

© Ricardo Funari/SocialPhotos.com

[Slika na 9. strani]

© Giacomo Pirozzi/Panos Pictures

[Slika na 9. strani]

Više od dve milijarde ljudi živi sa 2,5 evra dnevno, pa čak i manje

[Izvor]

Lokalni ribnjaci za uzgoj škampa zagađuju podzemne vode koje koristi ovo selo u Indiji

[Izvor]

© Caroline Penn/Panos Pictures