Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Zemlja velikog novca

Zemlja velikog novca

Zemlja velikog novca

Od dopisnika Probudite se! sa Guama

OSTRVA Jap se nalaze u ogromnom Tihom okeanu. Zbog svoje lepote i prijatne klime, ova tropska ostrva su omiljeno stecište putnika koji tragaju za mirom. Ali, posetioci se često prilično iznenade kad vide da ljudi ostavljaju svoju ušteđevinu na ulici. Pri tom, radi se o zaista velikom novcu!

Posvuda na ostrvima, ispred zgrada i duž staza, zapazićete kamene diskove. Ti diskovi se na lokalnom jeziku nazivaju rai, i predstavljaju domaću valutu Japa. Iako neki ostrvljani čuvaju svoj kameni novac kod kuće, većina koristi seoske „banke“. U tim ustanovama nema čuvara koji brinu o sigurnosti, niti službenika koji pomažu klijentima. Nećete naći čak ni zgradu. U ovim „bankama“ novac se ne čuva u trezorima, već pod vedrim nebom. Kameni diskovi sa rupom u sredini naslonjeni su na kokosove palme ili poređani uza zidove. Njihov prečnik može iznositi i do četiri metra i mogu biti teži od pet tona.

Tamo gde živite, verovatno se sitniš nosi u džepu, ali ovde su „novčići“ manje vrednosti toliko veliki da ne mogu stati u automobil. Iako se 1931. prestalo sa izradom ovog kamenog novca, on je još uvek zakonsko sredstvo plaćanja na ostrvima. Kako je ova neobična valuta počela da se koristi?

Teško stečena imovina

Legenda kaže da se u dalekoj prošlosti jedna grupa putnika sa Japa iskrcala na ostrvo Palau gde su našli prelepo kamenje. Poneli su ga sa sobom na Jap, gde su ostrvljani odlučili da ga koriste za izradu novca. Tako su od tog kamenja počeli da klešu diskove u obliku punog meseca, sa rupom u sredini.

Stanovnici Japa su bili veoma izbirljivi kada je u pitanju materijal koji su koristili. Posebno su cenili minerale koji su danas poznati kao aragonit i kalcit. Aragonit, čije se naslage mogu naći u tlu, ulazi u sastav bisera, a kalcit je glavni sastojak mermera. Kada su vešto isklesani, ovi minerali su veoma lepi, ali nijedan od njih se ne može naći na Japu. Zato su ostrvljani stalno išli na Palau po kamenje. Palau se nalazi oko 400 kilometara jugozapadno od Japa i do njega je trebalo putovati pet dana nepredvidivim morem, u kanuu s potpornjem.

Nakon što bi na Palauu dobili dozvolu tamošnjeg poglavice, stanovnici Japa su počinjali da vade kamen. Pomoću primitivnih alatki, ručno su sekli kamene ploče u podzemnim pećinama, a zatim su ih klesali kako bi dobili diskove. Da bi isklesali samo jednu „novčanicu“, bilo je potrebno oblikovati kamen čekićem i dletom mesecima, a ponekad čak i godinama!

Da bi se oblikovani kameni disk preneo do obale, u sredini je pravljena rupa kroz koju je provlačena drvena poluga. Tek isklesani novac tovaren je u kanue ili na splavove od bambusa. Kada je trebalo da se preveze neki veći komad, radnici bi ga uspravili u vodi i uz njega pričvrstili splav koji bi potom spustili u vodu. Zatim su, dok im je jak vetar nosio jedra, snažno veslali, vukući svojim čamcima splav s novim bogatstvom nazad na Jap.

Sav taj posao se obavljao ručno i bio je povezan sa izvesnim opasnostima. Mnogi su bili povređeni ili su poginuli dok su sekli i pomerali masivne kamene blokove. Povratak na Jap takođe je bio prilično rizičan. Kameni diskovi koji se mogu videti na dnu okeana u blizini Japa i Palaua, pokazuju da nisu svi diskovi niti radnici koji su ih prevozili uvek bezbedno stizali na Jap. Međutim, taj novac koji leži na dnu okeana pripada nekome sa Japa. On je vredan isto kao i kameni diskovi koji se nalaze na kopnu.

Koliko vredi?

Kada se obavi neki posao nakon kog rai prelazi iz ruke u ruku, novi vlasnik obično ostavlja kamen tamo gde se do tada nalazio. Mnogi kameni diskovi stoje na istom mestu već decenijama i nalaze se daleko od domova svojih vlasnika. Ne postoji opasnost da će biti ukradeni.

Ukoliko bi lopovu zapala za oko neka kamena „novčanica“, on bi najpre morao da bude dovoljno snažan da je nosi i dovoljno drzak da je ukrade. Čak i ako bi to učinio, kasnije bi se suočio s još većim problemima, pošto komšije znaju ko poseduje svaki rai i duboko poštuju pravo vlasništva.

Kako se procenjuje vrednost ovog kamenog novca? Najpre, osmotrite njegovu veličinu, prirodnu lepotu i kvalitet izrade. Zatim uzmite u obzir njegovo poreklo. Koliko je star? Da li je bilo teško odlomiti ga od stene i isklesati? Da li su životi ljudi bili u opasnosti ili je neko stradao dok je prevožen na Jap? Na kraju, koji su društveni položaj zauzimali oni koji su ga koristili za plaćanje? Kameni novac koji poseduje neki poglavica vredi više od onog koji pripada običnom čoveku.

Kada je 1960. godine jedna strana banka kupila kameni disk čiji je prečnik iznosio metar i po, svet je saznao za priču o toj „novčanici“. Izgleda da je bila u opticaju od 1880-ih. Jednom prilikom vlasnik je njome platio radnike koji su mu sagradili kuću. Zatim su je meštani jednog sela dali ljudima iz susednog sela koji su za njih izveli neki poseban ples. Kasnije ju je vlasnik zamenio za lim kojim je pokrio krov. Tokom svih tih transakcija, kamen je ostao na istom mestu i nisu sklapani nikakvi pisani ugovori. Vlasništvo kamenog novca i njegov istorijat poznati su svima na Japu.

Veći nije uvek i bolji

Kada je pre više stotina godina počeo da se koristi kameni novac, raiji su bili toliko retki i dragoceni da su samo poglavice mogle da ih poseduju. Zatim je krajem 19. veka, zahvaljujući čeličnim alatkama i teretnim brodovima bilo moguće izrezati i prevesti više kamenog novca, uključujući i veće komade. Iako su novi kameni diskovi bili veći od starih, njihova vrednost bila je manja, pošto nisu napravljeni na tradicionalan način koji je zahtevao mnogo više truda i veštine.

Godine 1929, izvršen je zvaničan popis i ustanovljeno je da postoji ukupno 13 281 kameni disk — više od broja stanovnika na ostrvima! Međutim, to se promenilo tokom Drugog svetskog rata, kada je vojska zaplenila veći broj diskova. Neki od njih su izlomljeni i korišćeni za izgradnju privremenih aerodroma i utvrđenja. Sačuvana je samo polovina diskova. Osim toga, mnoge od njih su uzeli lovci na suvenire i kolekcionari. Danas vlada smatra kameni novac delom kulturnog blaga i on je zaštićen zakonom.

Na Japu, novac ne raste na drveću, niti su putevi popločani zlatom. Pa ipak, ljudi još uvek ostavljaju svoje dragocenosti na ulici kako bi svi mogli da ih vide!

[Mape na 20. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Japan

TIHI OKEAN

Filipini

Sajpan

Guam

Jap

Palau

[Izvor]

Zemlja: Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Slika na 21. strani]

„Banka“ u kojoj se čuva kameni novac

[Slika na 22. strani]

Neke „novčanice“ sa Japa teže su od pet tona