Lekari pod stresom

„U moju ordinaciju ušao je mladi bračni par, pun nade da ću moći da učinim nešto za njihovog tek rođenog sinčića. Kada sam ga pregledao, srce me je zabolelo. Patio je od neizlečivog poremećaja. Možete li da zamislite kako sam se osećao dok sam roditeljima saopštavao da njihovo dete nikada neće progledati? Kada sam ih ispratio iz ordinacije, potpuno sam klonuo, savladan emocijama. Ali trenutak kasnije, ušao je sledeći pacijent, očekujući da ga dočekam sa osmehom! To mi zaista teško pada“ (specijalista očne hirurgije iz Južne Amerike).

KADA dođu u ordinaciju, pacijenti obično ne razmišljaju o problemima svog lekara. Oni su uglavnom zaokupljeni onim što njih muči. Stoga, malo ljudi uviđa s kakvim se stresom lekari svakodnevno suočavaju.

Naravno, svi se borimo sa stresom i lekarski poziv nije jedino stresno zanimanje. Međutim, pošto je skoro svako na neki način uključen u odnos lekar-pacijent, korisno je razumeti stres s kojim lekari žive, kao i to kako on može uticati na njih.

Oni koji se opredele za poziv lekara počinju da se suočavaju sa stresom vrlo rano, još tokom školovanja, dok ulažu veliki trud da bi se upisali na medicinski fakultet. Ali i sam početak studija obično prouzrokuje snažan udar na emocije koji ostavlja neizbrisiv trag. To je početak procesa koji može izmeniti studentova osećanja i čitavu njegovu ličnost.

Potresna iskustva tokom studija

Već tokom prve sedmice studija, neki studenti medicine prvi put ulaze u salu za seciranje, što je za mnoge veoma potresno. Mnogi od njih možda nikad nisu videli leš. Naga, smežurana tela, koja su secirana u različitoj meri kako bi se videla anatomija, mogu biti užasan prizor. Studenti moraju naći način da se izbore sa svojim emocijama. Mnogi pribegavaju humoru, dajući svakom lešu neko smešno ime.  Običnom posmatraču to može izgledati strašno bezosećajno i uvredljivo, ali to pomaže studentima da tokom rada ne razmišljaju o osobi čiji se leš nalazi pred njima.

Sledeći korak je praksa u bolnici. Većina ljudi ne razmišlja o prolaznosti života sve dok ne dođe u srednje godine. Ali studenti medicine se još kao mlade osobe susreću s neizlečivim bolestima i smrću. Jedan od njih je svoje prvo iskustvo u bolnici opisao kao „krajnje odvratno“. Osim toga, kako u bogatim, tako i u siromašnim zemljama, budući lekari mogu biti prilično razočarani kada shvate da zbog nedostatka novca pacijenti često ne mogu da dobiju potrebno lečenje.

Kako se lekari koji tek počinju da rade bore sa stresom? Da bi sprečilo emotivno vezivanje za pacijente, medicinsko osoblje se trudi da ne razmišlja o njima kao o osobama. Umesto da kaže da je nekoj osobi potrebna pomoć, medicinska sestra može reći: „Doktore, u dvojci imamo slomljenu nogu.“ To može zvučati neobično ukoliko ne razumete razlog za ovakvu izjavu.

Saosećanje može voditi do iscrpljenosti

Lekari su školovani da se bave konkretnim problemima, ali za mnoge, veći deo rada sastoji se od razgovora s pacijentima. Neki lekari smatraju da nisu spremni da se suoče sa emocijama koje se javljaju u odnosu lekar-pacijent. Kao što je rečeno u uvodu ovog članka, većini lekara je najteže kada treba da saopšte loše vesti. Neki od njih to moraju da čine svakodnevno. Osobe koje su u nevolji imaju potrebu da izraze svoj bol, a od lekara se očekuje da slušaju. Svakodnevni kontakt sa zabrinutim, uplašenim ljudima može prouzrokovati veliki zamor, tako da neki lekari pate od potpune fizičke i emocionalne iscrpljenosti.

Prisećajući se prvih godina bavljenja medicinom, jedan porodični lekar iz Kanade je napisao: „Bio sam zatrpan poslom: svuda oko mene bili su ljudi kojima je bila potrebna pomoć i moje vreme; uzrujani ljudi koji su želeli olakšanje; oboleli kojima je bilo potrebno lečenje; proračunati ljudi koji su bili nametljivi i zahtevni; ljudi su dolazili kod mene; ljudi su me uporno zvali da dođem kod njih; ljudi su mi telefonirali dok sam bio kod kuće, i čak su me budili. Ljudi, ljudi, ljudi. Želeo sam da pomognem svima, ali to je ipak bilo previše“ (iz knjige Džona Holanda, A Doctor’s Dilemma).

Da li se stres smanjuje s godinama? Duže bavljenje nekim poslom obično donosi veću odgovornost. Često se odluke koje su pitanje života i smrti moraju doneti smesta, možda na osnovu nepotpunih informacija. „Kada sam bio mlad, to me nije zabrinjavalo“, objašnjava jedan lekar iz Britanije, „baš kao što mlade ne zabrinjava to što opasno voze. Ali, s godinama, život smatrate sve dragocenijim. Sada o odlukama u pogledu lečenja brinem više nego ikad.“

Kako stres utiče na lekare? Navika da se emocionalno distanciraju od pacijenata  može uticati i na njihov odnos sa članovima porodice. Ponekad je veoma teško odupreti se tom naginjanju. Neki lekari pokazuju izuzetnu saosećajnost dok pomažu pacijentima da izađu na kraj sa svojim osećanjima. Ali, koliko daleko mogu ići a da pri tom oni sami ne dožive fizičku i emocionalnu iscrpljenost? To je dilema s kojom se lekari suočavaju.

Izaći na kraj sa „teškim“ pacijentima

Kada pričaju o stresu koji je povezan sa odnosom lekar-pacijent, lekari često najpre spomenu „teške“ pacijente. Možda ste se i vi susreli sa osobama koje odgovaraju sledećem opisu.

Najpre, tu su pacijenti koji oduzimaju vreme lekaru tako što nadugačko i naširoko govore o nebitnim stvarima umesto da odmah objasne u čemu je problem. Zatim, postoje zahtevni pacijenti koji bez stvarne potrebe telefoniraju lekaru noću ili tokom vikenda, ili pak insistiraju na lečenju koje on ne preporučuje. Ima i pacijenata koji su nepoverljivi. Neki od njih traže dodatne informacije o svom oboljenju, možda na Internetu, što može biti korisno. Ali takvo istraživanje može prouzrokovati da izgube poverenje u stručnjaka kom su se obratili za pomoć. Lekar možda nema vremena da s pacijentom podrobno razmotri prednosti i nedostatke svega što je osoba saznala tokom svog  istraživanja. Lekar može biti obeshrabren kada zbog nepoverenja pacijent nije spreman da sledi njegova uputstva. Na kraju, tu su i nestrpljivi pacijenti. Oni prekidaju lečenje pre nego što ono pokaže rezultate, možda tražeći savet na drugom mestu.

Međutim, u nekim delovima sveta, najveći stres lekarima ne prouzrokuju pacijenti, već advokati.

„Odbrambena“ medicina

U mnogim zemljama se vodi sve više sudskih procesa protiv lekara koji su optuženi za nesavesno lečenje. U želji da steknu bogatstvo, neki advokati podnose tužbe zbog beznačajnih stvari. „Zbog toga su premije za osiguranje od odgovornosti koje lekari plaćaju vrtoglavo porasle“, objašnjava predsednik Američkog medicinskog udruženja. „Takvi sudski sporovi prouzrokuju i druge veoma ozbiljne probleme. Nepravedna optužba može naneti lekaru veliku štetu — stvoriti mu neprijatnosti, oduzeti vreme... prouzrokovati stres i veliku zabrinutost.“ To je neke lekare čak navelo da izvrše samoubistvo.

Zbog toga, mnogi lekari smatraju da treba da praktikuju takozvanu „odbrambenu medicinu“, tako što često donose odluke razmišljajući o tome da će jednog dana možda morati da ih brane na sudu, a ne o onome što je najbolje za pacijenta. „Sada je sasvim uobičajeno da lekari svoj rad zasnivaju na potrebi da se zaštite od mogućih optužbi ili sudskih sporova“, pisalo je u časopisu Physician’s News Digest.

Pošto su lekari izloženi sve većim pritiscima, mnogi od njih se pitaju šta donosi budućnost. Isto pitanje postavljaju i mnogi pacijenti koji vide da neke bolesti uzimaju sve više maha uprkos naprecima koji su ostvareni na polju medicine. Članak koji sledi iznosi realno gledište o tome šta budućnost donosi lekarima i pacijentima.

[Okvir/Slika na 6. strani]

SARAĐUJTE SA SVOJIM LEKAROM

1. Mudro iskoristite vreme kod lekara — unapred razmislite o tome kako ćete svoj problem objasniti podrobno ali sažeto, počev od onoga što vas najviše zabrinjava

2. Nemojte zvati svog lekara van radnog vremena, osim ako nije u pitanju nešto hitno

3. Budite strpljivi. Potrebno je vreme da bi se uspostavila tačna dijagnoza i odredilo odgovarajuće lečenje

[Okvir/Slike na 7. strani]

’I RUTINSKI SLUČAJEVI MOGU PRIČINJAVATI ZADOVOLJSTVO‘

„Između bavljenja medicinom ovde i u razvijenijim područjima postoji ogromna provalija. Ovde se lekarska profesija smatra načinom da se pobegne od siromaštva i zbog toga mnogi upisuju studije medicine. Ali ima mnogo lekara a malo posla, tako da su lekari vrlo malo plaćeni za svoj rad. Malo ljudi može sebi priuštiti pregled i lečenje u privatnoj ordinaciji. Ja radim u jednoj staroj bolnici čiji krov prokišnjava i u kojoj postoji samo najosnovnija oprema. Naše osoblje, koje sačinjavaju dva lekara i pet medicinskih sestara, pokriva područje na kom živi 14 000 ljudi.

„Ponekad pacijenti misle da ih nisam dobro pregledao, ali kad ispred ordinacije čeka još 25 pacijenata, nemate dovoljno vremena za dugačke preglede. Uprkos svemu, pomaganje pacijentima pričinjava mi zadovoljstvo, čak i kad se radi o rutinskim slučajevima. Na primer, majke često donose svoju nedovoljno ishranjenu, dehidriranu decu koja imaju dijareju. Ona imaju zamagljen pogled i tužan izraz lica. Sve što treba da uradim jeste da objasnim majci kako da koristi rehidracioni rastvor, lekove protiv parazita i antibiotike. Nakon što terapija počne da deluje, detetu se vraća apetit. Nedelju dana kasnije, ono izgleda sasvim drugačije — oči mu blistaju, smeje se i živahno je. Zbog takvih iskustava srećan sam što sam lekar.

„Još u detinjstvu sanjao sam o tome da pomažem bolesnim ljudima. Ali studije medicine uticale su na mene na neočekivani načini. Viđao sam kako su ljudi umirali zbog toga što nisu imali čak ni malu sumu novca potrebnu za lečenje koje bi im spaslo život. Morao sam da otvrdnem u emocionalnom pogledu, kako me tuga ne bi savladala. Tek kada sam iz Biblije saznao šta je uzrok ljudske patnje, uvideo sam da je Bog samilostan i vratila mi se sposobnost da saosećam s drugima. Ponovo sam mogao da zaplačem.“

[Slike]

Dr Marko Viljegas radi u izolovanom gradiću u oblasti reke Amazon, u Boliviji