Lekari u svetu koji se menja

Godine 1174. n. e., Majmonid je bio pozvan da radi kao lekar na egipatskom dvoru i najveći deo dana provodio je u kraljevskoj palati. Opisujući svoj dolazak kući, napisao je sledeće: „Tada nešto pojedem i to mi je jedini obrok u dvadeset četiri časa. Zatim nastavljam da se brinem o pacijentima, pišem recepte i dajem uputstva za njihovo lečenje. Pacijenti se smenjuju jedan za drugim dok ne padne mrak, i ponekad sam... toliko iscrpljen da ne mogu da govorim.“

LEKARSKI poziv je uvek zahtevao samopožrtvovanost. Međutim, svet u kom lekari danas rade brzo se menja. Njihov radni dan može biti isto tako naporan kao Majmonidov. Ali, da li se lekarima ukazuje isto poštovanje kao nekada? Kako su nove okolnosti uticale na njihov način života? I u kojoj meri je skorašnji razvoj događaja izmenio odnos između lekara i pacijenata?

Izmenjen odnos

Neki još pamte doba kada je lekar nosio sve potrebne lekove i instrumente u svojoj crnoj torbi. U to vreme, kao i danas, mišljenja o lekarima bila su podeljena. Većinu njih su ljudi veoma cenili zbog njihovih sposobnosti, poštovali ih zbog njihovog položaja u društvu i divili im se zbog njihove etike. Međutim, u isto vreme lekari su mogli biti izloženi i kritici zbog cene svojih usluga, grdnji zbog neuspeha i optužbama zbog navodnog nedostatka saosećanja.

Uprkos tome, mnogim lekarima je pričinjavalo veliko zadovoljstvo to što su iz generacije u generaciju pomagali istim porodicama. Oni su često posećivali pacijente u njihovim domovima, a u seoskim područjima su ponekad ostajali na obroku ili čak preko noći kada su pomagali prilikom porođaja. Mnogi od njih su lično pripremali lekove za svoje pacijente. Nesebični lekari su besplatno lečili siromašne i bili su na raspolaganju 24 časa dnevno, 7 dana u nedelji.

Naravno, još uvek ima lekara koji tako rade, ali u mnogim zemljama se odnos lekar-pacijent izmenio, i to možda više u poslednjih nekoliko decenija nego tokom proteklih nekoliko vekova. Kako je došlo do tih promena? Osmotrimo to najpre na primeru kućnih poseta.

Šta se desilo s kućnim posetama?

Posećivanje pacijenata u njihovim domovima nekada je bio uobičajen način obavljanja lekarske prakse. U nekim zemljama je to još uvek slučaj. Ali, širom sveta, sve je manje kućnih poseta. U listu The Times of India pisalo je sledeće: „Porodični lekar, koji se prema bolesniku ophodi taktično i ohrabruje ga, koji dobro poznaje sve članove porodice i spreman je da dođe u kućnu posetu kad god je to potrebno, u ovom dobu specijalista i superspecijalista postaje vrsta koja izumire.“

Zbog izuzetno velikog napretka na polju medicine, mnogi lekari se specijalizuju i rade zajedno s drugim lekarima unutar neke ustanove, zbog čega se dešava da pacijenta,  svaki put kada se razboli, primi drugi lekar. Stoga, mnogi lekari ne mogu da razviju dugoročni odnos s porodicama, kao što je to nekada bio slučaj.

Kućne posete pacijentima počele su da se proređuju pre stotinak godina, kada su lekari u većoj meri počeli da koriste laboratorijske analize i dijagnostičku opremu. U zdravstvenim ustanovama u mnogim zemljama počelo je da vlada mišljenje da je odlazak u kućne posete gubljenje vremena. Danas je većina pacijenata u mogućnosti da obezbedi sebi prevoz do lekara. Osim toga, sada postoje patronažne službe, kao i službe hitne pomoći koje obezbeđuju zdravstvenu negu koju su nekada pružali porodični lekari.

Promena okolnosti

Danas ima malo lekara koji rade samostalno. Medicinske usluge uglavnom obezbeđuju državne ili privatne zdravstvene ustanove koje zapošljavaju lekare. Međutim, mnogi lekari ne vole kada u odnosu lekar-pacijent postoji treća strana. Takve ustanove od njih često zahtevaju da za kraće vreme prime veći broj pacijenata. „Moram da primim po jednog pacijenta na svakih sedam do deset minuta“, kaže dr Šila Perkins, lekar opšte prakse iz Britanije. „Pri tome, veći deo tog vremena mi ode na unošenje podataka u kompjuter. Ostaje mi malo vremena da izgradim bliskiji odnos s pacijentom. To može biti veoma frustrirajuće.“

Još jedno obeležje savremenog društva u kom lekari rade jeste sve veći uticaj pacijenata. Nekada su se uputstva lekara bespogovorno slušala. Međutim, sada su u mnogim zemljama lekari dužni da informišu pacijenta o metodama lečenja i o mogućim posledicama, kako bi on na osnovu toga mogao da odluči koju će vrstu lečenja prihvatiti. Stoga je odnos između lekara i pacijenata sada drugačiji. Po mišljenju nekih ljudi, lekar je samo još jedan stručnjak i ništa više.

U savremenom društvu u kom živimo, veliki broj lekara su žene. Često su žene-lekari popularnije jer se smatra da su one pažljiviji slušači. Stiče se utisak da zahvaljujući njihovom uticaju u lekarskom pozivu ima više saosećanja.

Većina ljudi ceni lekare koji razumeju osećanja pacijenata i stres s kojim se oni suočavaju. Ali, dobro je postaviti pitanje: Koliko pacijenata razume osećanja svog lekara i stres s kojim se on suočava? Pokazivanje takvog razumevanja sigurno bi se veoma pozitivno odrazilo na odnos lekar-pacijent. Sledeći članak može biti od koristi u tom pogledu.

[Slika na 3. strani]

Majmonid

[Izvor]

Brown Brothers

[Slike na 4. strani]

U prošlosti su lekari često posećivali pacijente u njihovim domovima