Zečevi i krastače osvajaju kontinent

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ AUSTRALIJE

POPRIŠTE sukoba pretvoreno je u izbrazdanu, jalovu pustoš. Nekada bujno zemljište sada je izrovano dubokim rupama. Leševi boraca rasuti su svuda unaokolo. Ovi vojnici nemaju kamuflažnu zelenu odeću, čizme i bajonete, već meko krzno i oštre zube. To su divlji zečevi, prava pošast za Australiju.

Zečevi, zečevi, svuda zečevi

Najezda evropskih zečeva otpočela je 1859. na krajnjem jugoistoku Australije. Bili su uvezeni radi sportskog lova, ali ubrzo u pitanju više nije bio sport, već očajnički pokušaji da se smanji njihov broj.

Iako mu je trebalo 900 godina da se odomaći u Britaniji, evropski zec se za samo 50 godina u Australiji nastanio na području većem od pola Evrope. Odrasle ženke okote i po 40 mladih godišnje, tako da su zečevi svake godine osvajali po 100 kilometara nove teritorije. U izveštaju Biroa za istraživanje prirode (BRS) stajalo je: „Nigde u svetu se nije desilo da neka vrsta sisara tako brzo osvoji neku oblast.“ Posledice su bile katastrofalne.

Zečevi jedu hranu drugih životinja i zauzimaju njihove jazbine. Smatraju se glavnim krivcima za istrebljenje brojnih vrsta u određenim područjima. Čak su optuženi za uništavanje šuma. Kao  što jedan istraživač objašnjava, „oni jedu mladice tako da kada odraslo drvo umre, nema drugog koje bi ga zamenilo“. Kada dospeju na neko malo ostrvo, ishod je koban. „Zečevi su 1903. godine doneseni na ostrvo Lajsan i do 1936. istrebili su tri endemične vrste ptica i 22 od 26 vrsta biljaka... Ostrvo se do 1923. pretvorilo u jalovu pustaru prekrivenu peskom sa svega nekoliko zakržljalih stabala“, navodi BRS u svom izveštaju.

Oružje za masovno uništenje

U Australiji se pribegavalo odstrelu, hvatanju u zamke i trovanju zečeva. Čuvena Zaštitna ograda protiv zečeva, koja se proteže 1 830 kilometara državom Zapadna Australija, podignuta je u pokušaju da se zaustavi njihova najezda. a Ali, činilo se da ništa nije moglo da zaustavi tu armiju.

Onda je 1950. izvršen protivnapad, i to biološkim oružjem — virusom miksomatoze. Taj virus je znatno smanjio broj zečeva, kojih je u to vreme po procenama bilo zaprepašćujućih 600 miliona. Miksomatoza, koju prenose komarci i buve, pogađa jedino zečeve i za samo dve godine usmrtila ih je oko 500 miliona. Međutim, oni su brzo postali otporni na virus i nastavili su da se razmnožavaju neverovatnom brzinom. Do 1990-ih, bilo ih je oko 300 miliona. Bio je neophodan novi odbrambeni sistem.

I loša i dobra vest

U Australiji je 1995. počelo da se primenjuje drugo biološko oružje — zečje hemoragično oboljenje. Ono se najpre pojavilo u Kini 1984. godine. Do 1998, proširilo se i po Evropi i ubrzo je pokosilo 30 miliona pitomih zečeva u Italiji. Ovo oboljenje bilo je loša vest za uzgajivače zečeva u Evropi, a u isto vreme dobra vest za australijske farmere, jer je za prva dva meseca od njega uginulo 10 miliona zečeva. Izgleda da ovaj virus deluje samo na zečeve, koji uginu 30 do 40 sati nakon infekcije, bez vidljivih znakova patnje. Do 2003, njihov broj u suvim oblastima Australije smanjen je za barem 85 posto.

U jednom nacionalnom parku u državi Južna Australija, broj orhideja se za manje od pet godina povećao osmostruko jer više nije bilo zečeva da im jedu lišće. Časopis Ecos izveštava da je u drugim delovima te države došlo do „znatnog obnavljanja žbunova... u oblastima gde je vladala bolest“. U nekim područjima je nakon istrebljenja zečeva opao i broj uvezenih grabljivica, kao što su lisice i divlje mačke. Ekolozi i farmeri su zadovoljni efikasnošću  ovog novog oružja, pošto su zečevi australijsku ekonomiju godišnje koštali čak 350 miliona evra. Međutim, tek će se videti da li će zečevi postati otporni i na ovaj virus.

Od sjajnog viteza do ružne krastače

Iako su naučnici možda pobedili u borbi protiv divljih zečeva, izgleda da sada imaju još veći problem u vidu novog osvajača — džinovske (trščane) krastave žabe. Poput zeca, ni ovaj napasnik se nije ušunjao na kontinent, već je namerno uvezen. Zašto?

Početkom 20. veka, dve vrste trščanog žiška ugrožavale su opstanak industrije šećerne trske u Australiji, koja trenutno ostvaruje godišnji prihod od 1,2 milijarde evra. Godine 1935. vladalo je mišljenje da će žaba Bufo marinus, to jest džinovska krastača, vodozemac veličine pesnice sa reputacijom da tamani bube, spasti odgajivače šećerne trske. Uprkos upozorenjima nekih naučnika, krastača je uvezena iz Južne Amerike preko Havaja i puštena u polja šećerne trske u Kvinslendu.

Međutim, ona nije ni pogledala trščanog žiška i postala je odmetnik. Ove žabe su otrovne u svim stadijumima, od jaja do odraslih jedinki. Kako se razvijaju iz punoglavaca u krastače, ispod kože im rastu posebne žlezde koje, kada se krastača uznemiri, luče veoma otrovnu beličastu sluz. Džinovske krastače su poznate po tome što ubijaju guštere, zmije, divlje pse, pa čak i krokodile koji su dovoljno glupavi da ih progutaju. Brzo se razmnožavaju i trenutno ih ima u krugu od 900 kilometara od mesta gde su prvobitno puštene. Proporcionalno ih ima čak 10 puta više nego u Venecueli, njihovoj postojbini. Poput biblijske pošasti, one preplavljuju polja, ulaze u domove i zavlače se u ve-ce šolje. Osvajajući 30 kilometara godišnje, sada su stigle do područja koje bi moglo da se opiše kao raj za krastače — Nacionalni park Kakadu u okviru Severne teritorije, koji se nalazi na listi Svetske kulturne i prirodne baštine. Australijska vlada troši na milione evra za finansiranje istraživanja u cilju zaustavljanja najezde krastača, ali još nije pronađeno efikasno rešenje. Bitka još traje, ali za sada krastače pobeđuju.

Šta je uzrok problema?

Kada ekosistem nije narušen, broj živih bića kontroliše se prirodnim putem. Međutim, kada se premeste iz prirodnog okruženja, naizgled bezopasna stvorenja mogu se razmnožiti tako brzo da prouzrokuju katastrofu.

Prvi evropski doseljenici u Australiji nisu imali u vidu ogromnu štetu koju će izazvati uvezene biljke i životinje. Istina, mnoge od njih su se pokazale korisnim. Australijanci sada čak potpuno zavise od nekih uvezenih biljaka i životinja poput ovaca, goveda, žita, pirinča i tako dalje. Ipak, zečevi i džinovske krastače služe kao otrežnjavajući podsetnici da je oprez preko potreban kada ljudi odlučuju da li da se umešaju u zadivljujuće složeni ekosistem naše planete.

[Fusnota]

[Slika na 26. strani]

Heroj je postao odmetnik — invazija džinovske krastače se nastavlja

[Izvor]

U.S. Geological Survey/photo by Hardin Waddle

[Slika na 26. strani]

Žedni osvajači na pojilu na ostrvu Vordang, u zalivu Spenser, Južna Australija

[Izvor]

By courtesy of the CSIRO

[Izvori slika na 25. strani]

Zečevi: Department of Agriculture, Western Australia; krastača: David Hancock/© SkyScans