Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Katolicizam sa prizvukom Afrike

Katolicizam sa prizvukom Afrike

Katolicizam sa prizvukom Afrike

Od dopisnika Probudite se! iz Brazila

U SALVADORU, glavnom gradu države Baija u Brazilu, dolazak nove godine se obeležava velikim proslavama. Stotine žena predvode povorku koja se kreće prema katoličkoj crkvi Sv. Bonfima, gde peru crkvene stepenice parfimisanom vodom. Ovaj ritual se obavlja u čast Ošala, afričkog vrhovnog boga.

Oko milion posmatrača prati tu ceremoniju. Zatim se, u ritmu afričkih bubnjeva, pridružuju bučnoj uličnoj zabavi koja potom sledi.

Ovaj 250 godina star ritual predstavlja izrazit primer sinkretizma, to jest mešavine religioznih verovanja, što je jedinstvena karakteristika brazilskog katolicizma. Za više od 70 miliona Brazilaca kaže se da su direktno ili indirektno povezani sa afro-brazilskim religijama Kandomble, Umbanda, Šango i drugima. Pa ipak, u isto vreme velika većina tvrdi da su katolici.

Kako je došlo do tog mešanja? Kako Katolička crkva gleda na to? Da li je spajanje religioznih verovanja nešto što treba pozdravljati ili izbegavati?

’Odskočna daska ka pravoj religiji‘

Iako su pretpostavke različite, po svemu sudeći preko šest miliona Afrikanaca poreklom iz plemena Joruba, Bantu i drugih prebačeni su u Brazil kao robovi u periodu između 1540. i 1888. godine n. e., kada je ropstvo konačno ukinuto. Tako je mešavina tradicionalnih afričkih verovanja i katolicizma u Brazilu nastala kao posledica ropstva.

I pored toga što je Katolička crkva uporno nastojala da preobrati sve robove, ona je ipak blagoslovila mešanje katolicizma sa elementima afričke religije. Prema istoričaru Rožeu Bastidi, jezuitski misionari su verovali da Afrikance, poput dece, treba privući katoličkoj religiji preko muzike i igre, kao i preko njihove ljubavi prema titulama i počasnim položajima. „Ne treba ih prisiljavati da se potpuno odreknu svojih tradicionalnih običaja“, napisao je Bastid, „već običaje treba probrati i prihvatljive iskoristiti kao odskočnu dasku za uvođenje prave religije.“

U različitim afričkim religioznim bratstvima, kao što su ona koja su odana katoličkom „svetom“ Benediktu ili Devici Rozariji, mnogi afrički tradicionalni običaji su zaogrnuli „hrišćanski“ veo. Jednom godišnje, na praznik „Svetog“ Benedikta, takva bratstva će izabrati kralja i kraljicu među svojim članovima, što je običaj koji vodi poreklo iz afričkih plemena gde se bira poglavica.

„Sveci“ ili Oriše?

Verovanje u mnogobrojne posrednike između Boga i čoveka uobičajeno je i u katolicizmu i u afričkim religijama. Na primer, narod Joruba veruje u oriše. Smatra se da su to obogotvoreni ratnici i kraljevi koji kontrolišu prirodne sile i služe kao posrednici između ljudi i vrhovnog boga Oloruna. Slično tome, rimokatolička crkva veruje da su „sveci“ posrednici između Boga i ljudi. Svaka vrsta aktivnosti ima svog „sveca“ zaštitnika kome se ljudi obraćaju za pomoć.

Umesto da napuste svoje oriše, mnogi robovi su jednostavno zakamuflirali svoju odanost orišama obožavanjem „svetaca“ sa sličnim obeležjima. Tako je jorubski bog rata, Ogun, dobio identitet katoličkih „svetaca“ Antuna ili Grgura, koji su bili hrišćanski vojnici i heroji.

Slično tome, Jemanža, majka svih oriša i boginja mora, poistovećena je s različitim „prikazima“ Device Marije. Sveti Bonfim, najpoznatiji salvadorski „svetac“, poistovećen je sa Ošalom, vrhovnim orišom jorubskog panteona. U njegovu čast se još uvek obavlja godišnji ritual pranja crkvenih stepenica. a

„Ovdašnji ljudi podjednako iskreno i snažno veruju i u Isusa, i u katoličke svece, i u oriše“, komentariše jedan katolički vođa iz Salvadora. „Mnogi balansiraju između jedne i druge religije“, dodaje jedan brazilski antropolog. „Nakon mise u katoličkoj crkvi, oni odlaze pravo u [neki afrički] kandobleski centar.“

Ova mešavina katolicizma i afričkih verovanja vrlo je osetljivo pitanje. Lukas Moreira, bivši predsednik Brazilskog katoličkog biskupskog kongresa, izjavio je: „Svako treba da se drži svoje religije, bez mešanja drugih verovanja.“ Ipak, drugi katolički biskup je zapazio: „Sinkretizam je realnost koja se suprotstavlja crkvenim nastojanjima.“

Postoje, dakle, oprečna mišljenja. Vođe konzervativne crkve se bore protiv onoga što smatraju paganskim i demonskim, dok se drugi zalažu za uvođenje afričkih simbola i plesova u obrede Katoličke crkve.

Šta bi Isus rekao?

Isus Hrist, osnivač hrišćanstva, propovedao je pripadnicima različitih religija i etničkih grupa. Ali, bio je nedvosmislen kada je rekao: „Pravi obožavaoci [će] obožavati Oca duhom i istinom, jer, zaista, Otac traži takve da ga obožavaju“ (Jovan 4:23). Štaviše, Isus je objasnio da Otac, Jehova Bog, otkriva istinu preko svoje Reči, Biblije (Jovan 17:17).

Isus je uputio svoje sledbenike da poučavaju ’ljude iz svih nacija da drže sve što je zapovedio‘ (Matej 28:19, 20). On nikada nije govorio da njegova učenja treba preinačiti kako bi se dopala ljudima koji imaju drugačije običaje i verovanja. U vreme apostola, neki su pokušali da uvedu učenja i običaje iz drugih religija. Međutim, takvi pokušaji su naišli na osudu. „Izađite između njih, i odvojite se“, napisao je apostol Pavle, „i [Bog će] vas primiti“ (2. Korinćanima 6:17).

[Fusnota]

a Prema Rečniku afro-brazilskih religija (Dicionário de Cultos Afro-Brasileiros), pranje stepenica ispred crkve Sv. Bonfima blisko je povezano s jorubskom ceremonijom zvanom vode Ošala, koja uključuje ritual pranja otâ (svetog kamenja) Ošala.

[Slike na 12. strani]

Afro-brazilske sveštenice peru crkvene stepenice

Mnoštvo na stepenicama crkve Sv. Bonfima, u Brazilu

[Izvori]

Gore: De: A Tarde — Wilson da Rocha Besnosik; dole: De: A Tarde — Antônio Queirós