Sakupljanje kišnice — nekad i sad

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ INDIJE

VEĆ hiljadama godina, voda uvek iznova prolazi isti prirodni kružni tok — ona isparava s kopna i iz mora, sakuplja se u vidu oblaka i zatim vraća na tlo putem padavina. Ovaj koristan proces obezbeđuje obilje vode za sve ljude na zemlji. Zašto onda čovečanstvo muče ogromni problemi povezani s nedostatkom vode? Postoje li neka praktična rešenja? Da bismo dobili odgovor na to pitanje, osmotrimo situaciju s vodom u Indiji.

 Ova zemlja koja ima više od milijardu stanovnika nalazi se na kritičnoj granici kada su u pitanju zalihe vode. Odakle Indija dobija vodu? Jedan deo potiče s dalekog severa, sa Himalaja, od snegova i glečera koji se u proleće tope, snabdevajući reke vodom. Ali veći deo indijskog potkontinenta zavisi od monsunskih kiša, koje jednom godišnje natapaju isušenu zemlju, pune bunare i jezera, kao i korita moćnih reka koje teku širom zemlje. Monsunske kiše u Indiji su ćudljive — opisuju ih kao ’jednu od najzagonetnijih pojava koja ljudima zadaje najviše glavobolje jer izmiče svim proračunima. Njihov dolazak je veoma teško predvideti, uprkos svim modernim tehnološkim dostignućima, od satelita do moćnih superkompjutera‘.

Sezona monsuna uglavnom traje tri do četiri meseca, ali tokom tog perioda kiša ne pada ravnomerno — veći deo padavina izliva se u kratkim intervalima u vidu snažnih pljuskova. Usled toga, u veštačkim jezerima nivo vode prelazi dozvoljenu granicu. Reke se izlivaju plaveći polja i domove. Pošto su šume proređene zbog širenja industrije i gradskih naselja, na mnogim područjima nema dovoljno drveća čije bi korenje upilo dragocenu vlagu i omogućilo da padavine postepeno natapaju tlo. Usled toga, bujice spiraju površinski sloj tla, koje postaje ogoljeno. U jezerima i barama se taloži mulj, zbog čega postaju plići i mogu da zadrže manje vode. Na taj način se praktično izgubi veliki deo dragocene kišnice.

Sezona monsuna se zatim završava. U narednih godinu dana biće sunčano, s mesecima nepodnošljive vrućine! Zbog toga zemlja brzo ostaje bez vlage, a polja postaju sasušena i ispucala. Uzavrele rečne bujice pretvaraju se u slabašne potoke koji teku kroz prostrana rečna korita puna peska. Vodopadi nestaju. Prilikom kopanja bunara ide se sve dublje i dublje kako bi se došlo do podzemnog vodonosnog sloja, a gornja granica podzemne vode opada. Kada su padavine oskudne, nastupa suša, žetva je slaba, stoka umire a ljudi sa sela odlaze u gradove, još više otežavajući probleme s vodom koji postoje u gradskim sredinama.

Ali nije uvek bilo tako. Žitelji drevne Indije uvideli su da je najbolje da se ne oslanjaju samo na reke i jezera koji mogu presušiti nakon što prođu monsunske kiše. Razvili su veštinu sakupljanja kišnice, koristeći je za najvažnije potrebe i skladišteći je za period kad kiše prestanu.

Potreba za sakupljanjem kišnice danas

S obzirom na to da živimo u vreme napredne tehnologije, kada se grade ogromne brane, veštačka jezera i kanali za navodnjavanje — kojih u Indiji ima mnogo — moglo bi se pomisliti da skoro niko neće biti zainteresovan za drevne metode sakupljanja kišnice. Osim toga, većina njih je pala u zaborav otkako ljudi mogu dobiti vodu na seoskim česmama ili u svojim domovima. Pa ipak, interesovanje za te metode nije bezrazložno. Ogromni projekti vezani za racionalno korišćenje vodenih bogatstava tokom proteklih 50 godina nisu uspeli da udovolje sve većim potrebama stanovništva, niti da slede brzu promenu iz jednog skoro potpuno zemljoradničkog u  industrijalizovano društvo. Postojeće zalihe vode nisu dovoljne da se ide u korak s rastućim potrebama.

Sada ekolozi i vlasti smatraju da treba podstaći ljude da se lično uključe u akciju racionalnog korišćenja vode. Svi su podstaknuti da sakupljaju kišnicu — u domovima, fabrikama, školama i na svim mestima gde je korisno napraviti manje zalihe vode. U stvari, u mnogim indijskim gradovima i državama zakonom je propisano da nove zgrade moraju imati objekte za sakupljanje kišnice!

Milioni litara kiše padnu na područja gde se ona ne iskoristi, već jednostavno ispari ili oteče u more. U stvaranje zaliha kišnice, koje se temelji na principu sakupljanja vode tamo gde pada, uključeni su svi. Za razliku od vode iz veštačkih jezera i kanala, koja se plaća i stoga predstavlja veliki izdatak za siromašne, ova voda je besplatna!

Preuzimanje vođstva

U želji da doprinesu rešenju problema, mnogi Indijci su se uključili u akciju očuvanja vodenih bogatstava. Neki od njih su dobili međunarodna priznanja i nagrade. Primera radi, Radžendra Sing je 2001. godine dobio prestižnu Magsajsaj nagradu za doprinos razvoju društva. Da bi ostvario svoj cilj, on je osnovao jednu nevladinu organizaciju i preko nje je uspeo da oživi skoro potpuno zamrlu reku Aravari u državi Radžastan. To je bio pravi blagoslov za to područje na kom živi 8 posto stanovnika Indije sa zalihama vode od samo 1 posto. Tokom 15 godina, Sing i njegovi saradnici sadili su drveće i izgradili 3 500 džohada, tradicionalnih rezervoara za sakupljanje vode, što je dovelo do procvata tamošnjih seoskih područja. I drugi se trude da doprinesu očuvanju zaliha vode i mada njihov rad nije toliko poznat javnosti, saznanje da imaju udela u tome pričinjava im zadovoljstvo.

Industrijalci uviđaju koliko sakupljanje kišnice doprinosi boljem snabdevanju vodom u gradovima. U jednoj fabrici u predgrađu Bangalora, na jugu Indije, postavljen je jednostavan, jeftin sistem za sakupljanje kišnice sa krovova. Kiša koja se ranije slivala na autoput i tako bila izgubljena, sada se usmerava u jedan rezervoar kapaciteta 42 000 litara. Tokom sezone monsuna, dnevno se sakupi i pročisti 6 000 litara vode koja se potom upotrebljava za pranje sudova i čišćenje fabričke menze. Stoga se u tu svrhu više ne koristi voda iz gradskog vodovoda.

’To je samo kap u moru‘, mogli biste reći. Ali zamislite da u banci imate račun na koji se novac uplaćuje jednom godišnje. Da biste podmirili svoje svakodnevne potrebe, morate da podižete novac sa računa, ali postepeno vi počinjete da uzimate više nego što se uplaćuje. Jednog dana bićete u minusu. Međutim, ukoliko nekoliko meseci godišnje budete radili i dobijali solidnu platu, bićete u prilici da dopunite svoj račun. Sada primenite isto načelo na očuvanje zaliha vode. Ako biste vi, kao i milioni drugih, radili na tome da dopunite svoju malu „ušteđevinu“, to jest zalihe vode, kakav bi bio rezultat? Izvori su bogatiji, gornja granica podzemne vode raste, u podzemnom vodonosnom sloju ima više vode. Uz to, imate zalihu koju možete koristiti tokom sušnog perioda. Ne zaboravite da su zalihe vode ograničene; kad ona nestane, ne možete je pozajmiti kao što je to slučaj s novcem.

Trajno rešenje

Naša planeta pruža obilje svega što je potrebno njenim stanovnicima. Međutim, čovekova pohlepa i kratkovidost su tokom vekova dovele do toga da milioni ljudi žive u izuzetno teškim uslovima. Uprkos trudu iskrenih pojedinaca, očigledno je da ljudi nemaju moć da u potpunosti reše probleme vezane za životnu sredinu. Na sreću, Stvoritelj naše planete je obećao da će ’uništiti one koji uništavaju zemlju‘ i da će obnoviti ravnotežu kružnog toka vode, kako bi ’po pustinji provrele vode i potoci po bespuću‘. Zaista, „svetlosna varka postaće jezero, zemlja sasušena izvor vode“. To će zaista biti vreme osveženja! (Otkrivenje 11:18; Isaija 35:6, 7).

 [Okvir/Slike na 21. strani]

Oživljavanje drevnih metoda za sakupljanje kišnice

VODA S KROVA: Jednostavan i jeftin metod. Kad kiša pada, voda se sliva niz blago iskošene krovove, preko oluka dospeva u cevi kroz koje teče do posebnih metalnih buradi. Za prečišćavanje kišnice koriste se filteri napravljeni od žičane mreže, peska, šljunka i drvenog uglja. Voda se zatim usmerava u rezervoare koji se nalaze ispod ili iznad zemlje. Rezervoari se hermetički zatvaraju, kako bi se sprečilo da u njih prodru vazduh, sunčeva svetlost i organske materije. Prethodno se dodaje stipsa koja sprečava zamućivanje vode i sredstvo koje ubija bakterije. Tako prečišćena voda može se koristiti za zalivanje bašta, za ispiranje toaleta i pranje odeće. Uz dodatnu obradu, može se koristiti i za piće. Višak vode se može usmeriti u bunare ili duboko pod zemlju, kako bi se podigao nivo podzemnih voda. Ovo je metod koji se u gradskim sredinama najčešće koristi.

NOLE: Potok ili rečica pregrađuje se kamenim zidovima kako bi se napravile brane. Duž obala se sadi drveće koje baca senku i smanjuje isparavanje. U male rezervoare ubacuju se lekovite biljke koje prečišćavaju vodu.

REZERVOARI ZA FILTRIRANJE, RAPATI: Mali rezervoari za čuvanje kišnice izgrađeni na peskovitom ili kamenitom tlu. Jedan deo vode se koristi, dok ostatak otiče i dospeva do vodonosnog sloja koji utiče na nivo vode u bunarima.

BANDARE: Podzemna spremišta čija je namena sakupljanje izvorske vode koja se potom usmerava u gradski vodovod.

KANATI: Vertikalni rovovi u brdovitim područjima kroz koje kišnica dospeva u podzemne kanale. Odatle, zahvaljujući prirodnom padu, voda teče do udaljenih bunara.

SPOJENI REZERVOARI: Putem slivnika, kišnica se usmerava u međusobno povezane rezervoare. Kada se oni koji se nalaze na većoj visini prepune, voda iz njih otiče u veći broj nižih rezervoara.

[Izvor]

UN/DPI Photo by Evan Schneider

[Izvor slike na 19. strani]

UN/DPI Photo by Evan Schneider

[Izvor slike na 20. strani]

Ljubaznošću: S. Vishwanath, Rainwater Club, Bangalore, India