Savladao sam teškoće u službi Bogu

ISPRIČAO IVAN MIKITKOV

„Ako ostaneš u našem gradu, uskoro ćeš ponovo dospeti u zatvor“, upozorio me je službenik sovjetskog Komiteta državne bezbednosti (KGB). Već sam proveo 12 godina na odsluženju zatvorske kazne. Moji roditelji su bili ozbiljno bolesni i bila im je potrebna moja pomoć. Šta da uradim?

ROĐEN sam 1928. u selu Caulu u Moldaviji. Kada mi je bilo godinu dana, moj otac Aleksandar, otputovao je u grad Jaši u Rumuniji gde je upoznao Istraživače Biblije, kako su se tada zvali Jehovini svedoci. Kada se vratio u Caul, pričao je svojoj porodici i komšijama o onom što je od njih saznao. Ubrzo je u Caulu osnovana mala grupa Istraživača Biblije.

Kao najmlađi od četvoro dece, zapravo četiri sina, od najranijeg detinjstva bio sam okružen ljudima koji su cenili duhovne stvari i tako mi pružali dobar primer. S vremenom sam uvideo da će služenje Jehovi izazvati protivljenje drugih, i da neće biti nimalo lako. U sećanju su mi ostale upečatljive slike toga kako je policija više puta pretraživala našu kuću pokušavajući da nađe skrivenu biblijsku literaturu. Sve to me nije zastrašilo. Iz Biblije sam saznao da je i sam Božji Sin, Isus Hrist, bio progonjen, a takođe i njegovi učenici. Tokom naših sastanaka često smo se podsećali na to da Isusovi sledbenici treba da očekuju progonstvo (Jovan 15:20).

Ojačan da se suočim s progonstvom

Skupštini u Caulu je 1934, kada sam imao samo šest godina, pročitano pismo u kom su bile opisane patnje koje su podnosila naša braća u nacističkoj Nemačkoj. Bili smo podstaknuti da se molimo za njih. Premda sam tada bio veoma mali, nikada nisam zaboravio to pismo.

Četiri godine kasnije, suočio sam se sa svojim prvim ispitom besprekornosti. U školi, za vreme časa veronauke, pravoslavni sveštenik je zahtevao od mene da stavim krst oko vrata. Kada sam to odbio, pozvao je svu decu iz razreda da pokažu svoje krstove koje su nosili kao znak toga da su odani članovi crkve. Pokazujući na mene, sveštenik ih je pitao: „Da li u svom razredu želite nekog kao što je on? Neka podignu ruke svi koji to ne žele.“

Pošto su se đaci plašili sveštenika, svi su podigli ruke. „Vidiš“, rekao je on, okrenuvši se prema meni, “niko ne želi da se druži s tobom. Smesta da si napustio ovu školu.“ Nekoliko dana kasnije, direktor škole je došao kod nas kući. Posle razgovora s mojim roditeljima, pitao me je da li želim i dalje da idem u školu. Rekao sam mu da želim. „Sve dok sam ja direktor“, odgovorio je, „ići ćeš u školu i sveštenik to neće moći da spreči.“ Baš kao što je i obećao, sve dok je on bio direktor, sveštenik mi nije pravio probleme.

 Progonstvo se pojačava

Godine 1940, područje na kom smo živeli, koje se tada zvalo Besarabija, postalo je deo Sovjetskog Saveza. Svi koji su bili politički aktivni i uticajni u društvu deportovani su 13. i 14. juna 1941. u Sibir. Jehovini svedoci nisu bili obuhvaćeni ovom deportacijom. Pa ipak, od tada smo bili obazriviji prilikom održavanja naših sastanaka, kao i u službi propovedanja.

Krajem juna 1941, nacistička Nemačka izvela je iznenadni napad velikih razmera na Sovjetski Savez, s kojim je do tada bila u savezništvu. Ubrzo potom, rumunske snage su se vratile u Besarabiju. Tako smo ponovo dospeli pod vlast Rumunije.

U susednim mestima, Svedoci koji su odbili da služe u rumunskoj vojsci bili su uhapšeni i većina je osuđena na 20 godina zarobljeništva u radnim logorima. Otac je bio pozvan u policiju, gde su ga brutalno pretukli zbog toga što je Svedok. Ja sam takođe bio na silu odvođen iz škole da bih prisustvovao crkvenoj službi.

Godine 1944, došlo je do preokreta toka Drugog svetskog rata. U martu te godine Sovjeti su za kratko vreme zauzeli severnu Besarabiju. Do avgusta su okupirali celu zemlju. U to vreme sam imao oko 16 godina.

Uskoro su svi fizički sposobni muškarci iz našeg sela bili regrutovani u sovjetsku vojsku. Ali Svedoci su se i dalje držali svog neutralnog stava. Zato su bili osuđeni na po deset godina zatvora. Kapitulacijom Nemačke, u maju 1945. završen je Drugi svetski rat u Evropi. I pored toga, mnogi moldavski Svedoci ostali su u zatvorima sve do 1949. godine.

Teško posleratno vreme

Posle završetka rata 1945, Moldaviju je pogodila teška suša. Uprkos tome, sovjetska vlada je neprestano zahtevala od seljaka da kao porez daju veliki deo svojih proizvoda. To je dovelo do užasne gladi. Sve do 1947, često sam viđao leševe po ulicama Caula. Moj brat Jefim je umro, a ja sam zbog gladi nekoliko nedelja bio toliko slab da sam se jedva kretao. Period gladi je s vremenom prošao, tako da smo mi Svedoci koji smo preživeli nastavili s našom službom. Ja sam propovedao u našem mestu, a moj brat Vasile, koji je bio sedam godina stariji od mene, propovedao je u okolnim selima.

Pošto su Svedoci bili sve aktivniji u službi, vlasti su počele pomno da motre na nas. Naše delo propovedanja kao i to što smo odbijali da učestvujemo u politici i da idemo u vojsku, palo je u oči sovjetskim vlastima, te su počele da pretresaju naše domove tražeći biblijsku literaturu i da nas hapse. Neki Svedoci iz susednih skupština deportovani su 1949. u Sibir. Zbog toga smo nastojali da budemo oprezniji dok smo obavljali našu službu.

Negde u to vreme, ozbiljno sam se razboleo i moje stanje se sve više pogoršavalo. Lekari su na kraju rekli da imam tuberkulozu koja je zahvatila kosti zbog čega mi je 1950. desna noga stavljena u gips.

Deportovani u Sibir

Dok mi je noga još bila u gipsu, moja porodica i ja smo 1. aprila 1951. uhapšeni i zajedno s drugim Svedocima deportovani u Sibir. a Pošto nismo imali dovoljno vremena da se spakujemo, uspeli smo da ponesemo samo nešto malo hrane. To smo vrlo brzo potrošili.

Na kraju, nakon što smo oko dve nedelje proveli u vozu, stigli smo u Asino, mesto u oblasti Tomsk. Isterali su nas iz vagona kao stoku. Iako je bilo užasno hladno, prijalo nam je što smo mogli udahnuti svežeg vazduha. U maju, kada se led na rekama počeo topiti, prebačeni smo brodom u Torbu, udaljenu oko 100 kilometara. Tamo se u sibirskoj tajgi, to jest subarktičkoj šumi nalazilo jedno šumsko gazdinstvo, u kom smo počeli s prinudnim radom. Bilo nam je rečeno da ćemo tu ostati do kraja života.

Iako težak rad u šumskom gazdinstvu nije isto što i boravak u zatvoru, bili smo pod stalnom prismotrom. Naša porodica je  spavala u jednom vagonu. Da bismo se zaštitili od predstojeće zime, tog leta smo gradili kuće — bile su to jednostavne zemunice s jednim delom iznad zemlje.

Zbog gipsa na nozi bio sam pošteđen rada u šumi i dodeljeno mi je da pravim eksere. Zahvaljujući tom poslu mogao sam da radim na tajnom umnožavanju Kule stražare i druge biblijske literature. Na neki način literatura je redovno krijumčarena iz zapadne Evrope, koja je bila hiljadama kilometara daleko.

Uhapšen i zatvoren

Gips mi je skinut 1953. U međuvremenu, iako sam se trudio da budem oprezan, KGB je saznao za moje aktivnosti povezane s duhovnim stvarima, uključujući i umnožavanje biblijske literature. Zbog toga sam, zajedno s još nekim Svedocima, bio osuđen na 12 godina zatvora u logoru. Međutim, tokom suđenja, svi smo bili u prilici da damo odlično svedočanstvo o našem Bogu Jehovi i njegovoj nameri punoj ljubavi za čovečanstvo.

Na kraju su nas poslali stotine kilometara istočnije, u različite logore blizu Irkutska. Ti logori su bili namenjeni za izdržavanje kazne onih koji su smatrani državnim neprijateljima Sovjetskog Saveza. Od 8. aprila 1954. pa do početka 1960. bio sam u 12 takvih radnih logora. Nakon toga sam prebačen 3 000 kilometara na zapad, u ogroman mordovijski kompleks logora, koji se nalazio oko 400 kilometara jugoistočno od Moskve. Tamo sam imao posebnu priliku da budem zajedno s vernim Svedocima iz mnogih delova Sovjetskog Saveza.

Sovjeti su primetili da kada se Svedocima dozvoli da se slobodno druže s drugim zatvorenicima, neki od njih takođe postanu Svedoci. Zato su u mordovijskom kompleksu, koji se sastojao od većeg broja radnih logora i protezao se oko 30 kilometara u dužinu, pokušali da nas izoluju od ostalih zatvorenika. Preko 400 Svedoka bilo je smešteno zajedno u jedan logor. Nekoliko kilometra dalje, oko 100 Svedokinja je bilo u drugom logoru.

Ja sam bio prilično angažovan oko pomaganja u organizovanju hrišćanskih sastanaka u našem logoru, kao i oko umnožavanja biblijske literature koju smo dobijali tajnim kanalima. Po svemu sudeći, uprava logora je saznala za to. Kratko posle toga, u avgustu 1961, osuđen sam na godinu dana zatvora u ozloglašenom starom zatvoru Vladimir, oko 200 kilometra severoistočno od Moskve. U tom zatvoru je do februara 1962. bio i američki pilot Fransis Gari Pauers, čiji je avion oboren 1. maja 1960. dok je špijunirao Rusiju.

Dok sam bio u ovom zatvoru, dobijao sam tek toliko hrane da me održava u životu. Uspeo sam da preživim to vreme gladovanja, pošto sam još u mladosti naučio šta znači glad, ali bilo mi je teško da izdržim užasno hladnu zimu 1961/62. Cevi od grejanja su popucale, tako da je u mojoj ćeliji temperatura bila prilično ispod tačke smrzavanja. Jedan doktor je primetio u kakvom sam lošem stanju i pobrinuo se da me prebace u malo bolju ćeliju na nekoliko nedelja dok ne prođe taj najgori period zime.

 Ojačan da izdržim kušnju

Nakon više meseci provedenih u zatočeništvu mogu se pojaviti negativne misli koje čoveku oduzimaju snagu. Zatvorske vlasti su se nadale da će se upravo to i desiti. Neprestano sam se molio Jehovi i on me je jačao svojim duhom, a takođe su mi pomagali biblijski stihovi o kojima sam razmišljao.

Tokom odsluženja kazne, lično sam se uverio u istinitost reči apostola Pavla koji je rekao da smo ’pritisnuti u svakom pogledu, ali ne toliko pritešnjeni da ne možemo da se pomaknemo‘ i da smo ’zbunjeni, ali nismo u potpunosti bez izlaza‘ (2. Korinćanima 4:8-10). To je naročito bio slučaj dok sam boravio u zatvoru Vladimir. Posle godinu dana, vraćen sam u logorski kompleks u Mordoviji. Tamo sam odslužio svoju 12-godišnju kaznu i izašao 8. aprila 1966. Kada sam bio oslobođen, okarakterisali su me kao „nepopravljivog“. Za mene je to bila zvanična potvrda da sam ostao veran Jehovi.

Često me pitaju kako smo uspevali da dobijamo i umnožavamo biblijsku literaturu u sovjetskim logorima i zatvorima, uprkos nastojanjima da nas spreče u tome. To je za mnoge ostalo tajna, kao što je zapazila jedna žena iz Letonije, koja je četiri godine provela u ženskom logoru Potma kao politički zatvorenik. „Svedoci su na neki način stalno dobijali prilično velike količine literature“, napisala je nakon svog oslobođenja 1966. „Izgledalo je kao da su anđeli noću leteli iznad logora i bacali im literaturu“, zaključila je ona. Zaista, samo smo uz Božju pomoć mogli obavljati naše delo!

Period relativne slobode

Nakon što sam izašao iz zatvora, braća koja su predvodila u delu propovedanja zamolila su me da se preselim u zapadnu Ukrajinu, blizu Moldavije, kako bih pomagao našoj moldavskoj braći. Međutim, kao bivši zatvorenik bio sam pod prismotrom KGB-a, tako da nisam mogao mnogo da učinim. Dve godine kasnije, zbog pretnje ponovnim zatvaranjem, preselio sam se u sovjetsku republiku Kazahstan, gde su vlasti retko legitimisale građane. Zatim sam se 1969. ponovo vratio u Ukrajinu kako bih brinuo o roditeljima koji su bili teško bolesni. Tamo mi je, u Artemivsku, gradu koji se nalazio severno od Donjecka, oficir KGB-a pretio da će me ponovo poslati u zatvor, kao što sam spomenuo na početku.

Ispostavilo se da je samo hteo da me zastraši. Nije bilo dovoljno dokaza na osnovu kojih bi me osudili. Bio sam čvrsto rešen da nastavim svoju hrišćansku službu, ali KGB bi mi bio za petama praktično gde god bih se nalazio. Stoga sam ostao uz svoje roditelje i nastavio da brinem o njima. I otac i majka su ostali verni Jehovi sve do smrti. Otac je umro u novembru 1969, a majka je živela sve do februara 1976.

Kada sam se vratio u Ukrajinu bilo mi je 40 godina. Dok sam brinuo o roditeljima, bio sam u istoj skupštini u kojoj je bila i jedna mlada žena po imenu Marija. Kada su, poput moje porodice, početkom aprila 1951. ona i njeni roditelji izgnani iz Moldavije u Sibir, imala je samo osam godina. Rekla je da joj se dopada kako pevam. To je bio početak našeg prijateljstva. Iako smo oboje bili dosta zauzeti službom propovedanja, ipak smo uspevali da izdvajamo vreme kako bismo se dobro upoznali. Na kraju je 1970. godine pristala da se uda za mene.

Ubrzo je na svet došla naša ćerka Lidija. Godine 1983, kada je ona imala deset godina, jedan bivši Svedok me je izdao KGB-u. Do tada sam skoro deset godina služio kao putujući nadglednik širom istočne Ukrajine. Oni koji su se protivili našem hrišćanskom delu skupili su ljude koji su lažno svedočili na suđenju, tako da sam osuđen na pet godina zatvora.

U zatvoru sam bio izolovan od drugih Svedoka. Uprkos tome, niko nije mogao da spreči moju komunikaciju s Jehovom koji mi je davao snagu. Osim toga, koristio sam prilike da svedočim drugim zatvorenicima. Nakon što sam odslužio četiri godine kazne, oslobođen sam i ponovo sam bio sa svojom suprugom i ćerkom koje su ostale verne Jehovi.

 Povratak u Moldaviju

Proveli smo još jednu godinu u Ukrajini, a potom smo se za stalno vratili u Moldaviju, gde je postojala potreba za zrelom i iskusnom braćom. U to vreme je rukovodstvo Sovjetskog Saveza dozvoljavalo veću slobodu kretanja. Godine 1988, stigli smo u grad Beljci, gde je Marija živela pre nego što je proterana, 37 godina ranije. U tom drugom po veličini gradu u Moldaviji, 1988. bilo je oko 375 Svedoka, a sada ih ima preko 1 500! Iako smo živeli u Moldaviji, i dalje sam služio kao putujući nadglednik u Ukrajini.

Do marta 1991, kada je naša organizacija zakonski priznata u Sovjetskom Savezu, hiljade ljudi je bilo razočarano zbog neuspeha komunizma. Mnogi su bili zbunjeni i bez prave nade za budućnost. Nakon što je Moldavija stekla nezavisnost kao suverena republika, naše komšije, od kojih su neki ranije čak učestvovali u progonstvu Svedoka, postali su i te kako zainteresovani za biblijsku istinu! Posle izgnanstva 1951, u Moldaviji je ostalo relativno malo Svedoka, ali sada ih u ovoj maloj zemlji sa oko 4 200 000 stanovnika ima preko 18 000. Predivna iskustva koja smo doživeli zaista su zasenila svu patnju koju smo podneli u prošlosti!

Zbog slabijeg zdravlja morao sam sredinom 1990-ih da prekinem da služim kao putujući nadglednik. Ponekad se osećam obeshrabreno zbog svog zdravlja. Pa ipak, uvideo sam da Jehova zna šta nam je potrebno da bismo se duhovno podigli. On nam u pravo vreme pruža ohrabrenje koje nam je potrebno. Kada bih imao priliku da ponovo biram svoj životni put, izabrao bih isto. U stvari, voleo bih da sam mogao da budem još odvažniji u službi i još aktivniji i energičniji.

Smatram da me je Jehova blagoslovio i da sve njegove sluge uživaju u blagoslovima, bez obzira u kakvim okolnostima se nalaze. Imamo čvrstu nadu, živu veru i zasiguranje da će nam Jehova uskoro, u novom svetu, podariti savršeno zdravlje.

[Fusnote]

[Slika na stranama 20, 21]

Naš dom u izgnanstvu u Torbi (Sibir, 1953). Otac i majka (levo), moj brat Vasil i njegov sin (desno)

[Slika na 21. strani]

U zarobljeničkom logoru, 1955.

[Slika na 23. strani]

Marija (dole levo) sa Svedokinjama u Sibiru, kada je imala oko 20 godina

[Slika na 23. strani]

Sa našom ćerkom Lidijom

[Slika na 23. strani]

Na dan našeg venčanja, 1970.

[Slika na 23. strani]

Marija i ja danas